Павле Блажарић Бистрички (Јариње, 26. јануар 1878 — Јариње, 2. април 1947), српски пуковник и четнички војвода. Истакао се 1906. године као шеф Горског штаба Западног Повардарја, када је за кратко време остварио велике успехе. Након Солунске офанзиве 10. октобра 1918. заузео је Тирану и северни део Албаније, али по договору са савезницима, морао је да ту територију препусти италијанској војсци.

Рођен је 26. јануара 1878. године у Јарињу.¹⁾ Основну школу завршио је у Рашкој, а гимназију је похађао у Крушевцу и Београду. Ступио је 1898. на Нижу школу Војне академије. По окончању Војне академије служио је у Горњем Милановцу, а од 1903. био је на служби у 18. пешадијском пуку у Београду. Учествовао је 1903. године у Мајском преврату. Завршио је 1905. године Вишу школу Војне академије. За време четничке акције у Старој Србији крајем јула 1906. постављен је за шефа Горског штаба Западног Повардарја.²⁾ У то време био је у чину поручника.³⁾ Познат је био као Павле Блажарић Бистрички.⁴⁾ Био је један од најуспешнијих официра четника.⁵⁾ Веома брзо остварио је велике успехе, па је почетком септембра 1906. ушао у села Ореше, Папрадиште, Долњане, Нежилово и Теово и у њима је спровео српску организацију.⁶⁾ Међутим, био је и довољно опрезан, па је одустао од преузимања бугарашке Бистрице. Блажарић је тражио од Централног одбора да му пошаље понеког официра и подофицира, као и нове војводе и четнике.⁷⁾

Током 1906. знатно је проширио територију са српским утицајем, све до Вардара.⁸⁾ У његовој надлежности биле су српске чете у Поречу, прилепској, велешкој и кичевској кази, као и чета у Охридском Дримколу.⁹⁾ Због болести вратио се крајем 1906. године у Београд. Након дужег инсистирања примио га је почетком 1907. године и председник владе Никола Пашић.¹⁰⁾ Никола Пашић га је најпре критиковао јер се супротно његовом наређењу није зауставио у ширењу српског утицаја, па је због тога Бугарска претила ратом.¹¹⁾ Исто тако критиковао га је јер је неовлаштено склопио споразум са грчким комитетом о подели зона утицаја западно од Вардара.¹²⁾ Међутим, како се све добро завршило Пашић га је похвалио.¹³⁾

Са Богданом Раденковићем прокрстарио је Албанију пред Први балкански рат.¹⁴⁾ То су учинили да би успоставили везе са појединим албанским вођама и због извиђања терена непосредно пред почетак рата.¹⁵⁾ У Првом балканском рату био је командант Луковског четничког одреда, са којим је учествовао у боју на Мердарима.¹⁶⁾ Одред је касније ушао у Приштину. У Другом балканском рату постављен је за команданта Трећег батаљона у добровољачкој бригади.¹⁷⁾ Упућен је са јединицом на Криволак, где је добио задатак да се пребаци на леву обалу Вардара код села Пепелишта.¹⁸⁾ У Првом светском рату постављен је за команданта 3. граничног одсека, а задатак му је био да спречава упаде бугарских комита и албанских качака. Након пробоја Солунског фронта као командант Охридског одреда заобишао је 1918. италијанске јединице и стигао је у Тирану четири дана пре њих.¹⁹⁾ За шест дана по рђавом времену Охридски одред је полазећи из Дебра стигао 10. октобра 1918. године у Тирану. Међутим, када су стигле италијанске јединице, по наређењу команданта здружених савезничких снага, препустио је Тирану и северну Албанију италијанској војсци.²⁰⁾ После тога вратио се у Дебар, а онда у Скопље, где је ушао у састав 2. армије.

Након Првог светског рата био је на разним војним дужностима, а 1926. пензионисан је као управник Призренске војне области. Учествовао је 1941. године и у Априлском рату.²¹⁾ Био је заробљен, али због болести пустили су га 1942. из заробљеништва. Умро је у Јарињу 2. априла 1947. године са чином пуковника у пензији.²²⁾²³⁾ Мемоари Павла Блажарића објављени су 2006.²⁴⁾

• Божица Младеновић, Мирослав Пешић, Други балкански рат у мемоарима Павла Блажарића, Историографија и савремено друштво, тематски зборник радова, Ниш, 2014, стр. 9—19
• Велимир. Ј. Иветић, Политичка улога министара војних Краљевине Србије од 1903. до 1914. године (докторска дисертација), Факултет политичких наука, Београд, 2013.
• Владимир Илић, Српска четничка акција 1903-1912, Ип Ецолибри, Београд, 2006.
• Василије Трбић, Мемоари I, ГИП Култура, Крагујевац, 1996.
• Урош Шешум, Четници у Првом балканском рату 1912. године, Српске студије, књига 3, Београд, 2012, стр. 63—82

Pavle Blazaric