Добро дошли на Српску енциклопедију

Опет Смиљанић

Опет Смиљанић је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Сима Милутиновић Сарајлија. Објављена је најприје у дјелу Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.

Текст пјесме

0001    Пије вино Цмиљанић-сердаре,

0002    а до њега Петре капетане,

0003    кад се вина накитише рујна,

0004    али рече Петре капетане:

0005    „Ај за бога, побратиме драги!

0006    Што се, побро, оженити нећеш?

0007    Ожени се ако бога знаваш,

0008    е ти идеш у бојеве често,

0009    ја се бојим е ћеш погинути

0010    да не чили јуначко кољено.“

0011    Али рече Цмиљанић-сердаре:

0012    „А бога ми, побратиме драги!

0013    А ја сам се богу зафалио,

0014    богу драгом и срцу својему,

0015    да се јунак оженити нећу

0016    ни Српкињом лијепом ђевојком,

0017    ни ја, побро, танахном Латинком,

0018    него булом из турске крајине,

0019    милом секом Ђулића Нухана,

0020    ја ли ћу се оженити њоме,

0021    ја л’ ћу сердар изгубити главу.“

0022    Љто се пјано влаше зарицало,

0023    у пјаности чету покупило,

0024    покупило тридесет Которанах,

0025    оде ш њима крвавој Удбини,

0026    а кад дође у луге удбинске,

0027    ту ми паде ш четом на даниште.

0028    Кад свануло и грануло сунце,

0029    жугор нешто стао по Удбињи,

0030    то зачуо Петре капетане,

0031    он повикну побратима свога:

0032    „А мој побро, Цмиљанић сердаре!

0033    Нешто стоји жугор проз Удбине

0034    код бијеле Ђуличића куле.“

0035    То кад зачу Смиљанић-сердаре,

0036    он се пење јели у врхове

0037    па погледа Нухановој кули,

0038    ал’ под кулом коло ђевојаках,

0039    међу њима Злата Ђулићића,

0040    да каква је шинула је гуја:

0041    лијепа је како горска вила,

0042    а вита је ка и јела вита,

0043    још је на њу одијело дивно,

0044    једне плећи, три кавада жута,

0045    једно срце, три ћемера златна,

0046    а на грло три дробна ђердана,

0047    један ђердан од ситна бисера,

0048    други ђердан од жута мерџана,

0049    а трећи је од сјајна камења

0050    у коме се зраци преламају

0051    те свакакве боје издавају,

0052    њему нејма фале ни цијене,

0053    ма је Златка подугачка врат,

0054    још је њојзи врата остануло

0055    што би стала рука од јунака,

0056    један ђердан грло уватио,

0057    а други јој на прси пануо

0058    те јој биј’ле дојке накитио,

0059    а трећи јој тиче до појаса

0060    те је злато на злато пануло,

0061    да каква је цура у образу,

0062    два образа два књиге табака,

0063    јагодице румене ружице,

0064    обрвице двије пијавице,

0065    трепавице крилца ластавице,

0066    очи су јој капље мурећепа,

0067    медна уста кутија шећера,

0068    ситни зуби два низа бисера,

0069    коса јој је тура ибришима,

0070    за љето се не би нагледао,

0071    за вијека не би намилов’о,

0072    да је видиш би се разболио,

0073    да пољубиш упут преболио.

0074    А кад сердар Златку сагледао,

0075    у јунаку срце узиграло,

0076    па он зове побратима свога:

0077    „Ну ход’, побро Петре капетане!

0078    Да ми добро бегенишеш злато.“

0079    Оде Петар на јелу зелену

0080    па он гледа коло ђевојаках,

0081    ма је псина остарала бозна,

0082    не могаше Златку догледати

0083    до привати срчали дурбина,

0084    подиже му дванаест очниках

0085    те он гледа Златку Ђуличића,

0086    а кад свиња сагледа ђевојку,

0087    у њему је срце узиграло

0088    па говори побратиму своме:

0089    „Авај побро, Смиљанић-сердаре!

0090    Дивна ти је, шинула је гуја,

0091    боље нам је, болан погинути,

0092    но ђевојку ’наку оставити.“

0093    Али рече Смиљанић-сердаре:

0094    „А мој побро, Петре капетане!

0095    Чекај мене три читава сата

0096    е ћу кули Нухановој поћи

0097    не би ли се Златке нагледао.“

0098    Ал’ му рече Петре капетане:

0099    „А бога ми, богом побратиме,

0100    чека бих те и четири дана,

0101    а некали три читава сата.“

0102    Но да видиш Смиљанић-сердара,

0103    он довати бистра џевердана

0104    па ми лугом удбињскијем пође,

0105    он је гору прегазио мучке,

0106    а поље је прекасао вучке

0107    докле дође Нухановој кули

0108    и ономе колу ђевојаках,

0109    ал’ код кола тридесет Удбињанах,

0110    међу њима диздар Османага,

0111    каву пију, а коло сеиру,

0112    ма је сердар лукаво копиле,

0113    на ђевојке оком и не гледа

0114    до отиде сердар међу Турке,

0115    још ми турски добро умијаше

0116    и Турцима турски селам вика.

0117    Њему Турци селам приватили,

0118    код себе му мјесто начињели

0119    па му редом дају хожђелдије,

0120    хожђелдије и добродошнице,

0121    али рече диздар Османага:

0122    „О бога ти, турско момче младо!

0123    Одакле си, од кога ли града,

0124    чија слуга, кога л’ господара?“

0125    Али рече Смиљанић-сердаре:

0126    „Ој бога ми диздар Османага!

0127    Ја сам момче од Стамбола града,

0128    вјерна слуга цара честитога,

0129    јесам адум, султаније чувам,

0130    па је мене царе оправио

0131    те ја идем од града до града,

0132    те ја примам игру свакојаку

0133    да му играт учим султаније,

0134    но тако ти, диздар Османаго,

0135    је ли тестир да у коло пођем?“

0136    Али рече диздар Османаго:

0137    „Да луд ли си, царев делибаша!

0138    Има мене сто и двадесет љетах,

0139    ја не смијем тамо погледати,

0140    а нека ли да у коло пођем,

0141    тек ћу поћи Ђулићу Нухану,

0142    не би ли ти изун извадио.“

0143    Па ми диздар до Нухана пође,

0144    у Нухана изун извадио

0145    те сердару диздар бесједио:

0146    „Хајде море, царев харембаша!

0147    Хајде море те у коло пођи,

0148    те поиграј колико ти драго,

0149    а ж ђевојком којом тебе драго.“

0150    То кад зачу Смиљанић-сердаре,

0151    то је јадан једва дочекао,

0152    он поскочи те у коло пође,

0153    баш код Златке коло распучио.

0154    Тек да ти се нагледати, друже,

0155    кад се жељно двоје састануло,

0156    растискују буле наоколо,

0157    до ђаво му не да сјеђет с миром,

0158    до ми оде Златку задиркиват,

0159    а под грло зубом угризкиват,

0160    прекиде јој на грло ђердана,

0161    просу јој се бисер по њедрима,

0162    од себе га цура отурнула:

0163    „Нос’те ђаво, харембаша Ибро!

0164    Е тако ми дина и амана,

0165    да нијеси изун извадио

0166    у мог брата Ђулића Нухана,

0167    данас бих ти изгубила главу!“

0168    Али рече Цмиљанић-сердаре:

0169    „А бога ти, Златка Ђуличића,

0170    за кога си одгојила тело,

0171    за кога си руменила лице,

0172    не би л’ пошла за брата мојега?“

0173    Али рече Златка Ђулићића:

0174    „О бога ми, харембаша Ибро,

0175    ја нијесам одгојила лице,

0176    ни ћу узет царева Турчина

0177    него Влаха из влашке крајине,

0178    а некаква Цмиљанић-сердара

0179    што га тамо у Котаре кажу

0180    да бољега у крајини нејма,

0181    у крајини турској ни каурској,

0182    па ћу ево бозна остарати

0183    а сердара нигда виђет нећу.“

0184    Њози рече Смиљанић-сердаре:

0185    „А бога ти, Златка Ђуличића,

0186    јес’ ли какав језик научила

0187    љто ти ове цуре не умију?“

0188    „Ја сам добар језик научила,

0189    ове цуре грчки не умију,

0190    збори грчки, грчки разумијем.“

0191    Тако рече Смиљанић-сердаре:

0192    „Ој бога ти, Златка Ђулићића,

0193    би ли по чем’ познала сердара?“

0194    Али вели Златка Ђуличића:

0195    „Бих ја, ја мним, познала сердара,

0196    кад је седам добио мегданах,

0197    на седмом је рану задобио,

0198    то сам чула ђе говоре Турци,

0199    да је њему рана на кољену.“

0200    А да видиш Смиљанић-сердара,

0201    он подиже гаће за кољено

0202    па се чини ка да бухе тражи,

0203    ал’ га позна Златка Ђуличића,

0204    О грлу се њему објасила,

0205    пољуби га и два и три пута,

0206    да ко број’о јес’ и тридест путах.

0207    Враг нанесе и несрећа црна

0208    оно пашче Гојена Алила

0209    те Турцима Алил бесједио:

0210    „Ава, Турци, црн ви образ био!

0211    Ђе пуљтисте Влаха у Туркиње,

0212    те он љуби у колу ђевојке,

0213    видите ли Цмиљанић-сердара?!“

0214    Кад то чуше Удбињани Турци,

0215    отидоше коње приводити

0216    да ћерају Смиљанић-сердара,

0217    ал’ то виђе Златка Ђулићића

0218    па сердару ријеч бесједила:

0219    „О сердаре, кукала ти мајка,

0220    да не видиш е си погинуо,

0221    познаде те Гојени Алиле,

0222    да ти имаш соколова крила

0223    не би крила унијела меса,

0224    а нека ли да унесеш главе.“

0225    Оде сердар мислит и размишљат,

0226    а гледати на четири стране

0227    на коју ће јадан побјегнути,

0228    док угледа четири Маџара,

0229    они држе суру бедевију

0230    и воде је Ђуличић-Нухану

0231    да сердару посијече главу,

0232    ма долеће Цмиљанић-сердаре

0233    те посјече четири Маџара,

0234    а уграби четири улара,

0235    па посједе бедевију суру,

0236    поћера је пољем зеленијем,

0237    ал’ му не да ђаво пролазити,

0238    док кроз коло наћера кобилу,

0239    па ђевојци пружи десну руку

0240    а ђевојка њему обадвије,

0241    он је за се на кобилу тура,

0242    увеза јој бедре у терћије,

0243    а ували ноге у зенђије

0244    и побјеже пољем широкијем.

0245    За њиме се поточ отиснула,

0246    најпрви је Гојени Алиле

0247    на малину коњу дебеломе,

0248    а кад били у сред поља равна,

0249    кобили је бреме отежало,

0250    достиже га Гојени Алиле

0251    па ми Златки Ђуличића виче:

0252    „Сестро моја, Златка Ђуличића“!

0253    Нагни ми се тамо ја л’ овамо

0254    да сердару посијечем главу!„

0255    Сердару се цура препанула,

0256    изнад њега руке надизала

0257    а Алилу ријеч бесједила:

0258    “О мој брате, Гојени Алиле!

0259    Ја не могу тамо ни овамо,

0260    а ме свиња влашка утегнула

0261    од бедарах до на врх ребарах,

0262    прођи спријед, Гојени Алиле,

0263    нет’ ли спријед њега ударити!„

0264    Прође спријед Гојени Алиле,

0265    а да видиш муке и невоље,

0266    у сердара ниђе ништа нејма

0267    до његов шупља џевердана,

0268    џевердану живу ватру даде

0269    те погоди Гојена Алила,

0270    Алил паде а сердар побјеже

0271    ма га стиже диздар Османага

0272    и диздар је тако бесједио:

0273    “Ћери моја, Златка Ђуличића!

0274    Ну се сагни тамо ја л’ овамо,

0275    да сердару посијечем галву!„

0276    Ал’ је Златка ријеч бесједила.

0277    “О мој дајо, диздар Османаго!

0278    Нити могу тамо ни овамо,

0279    а ме свиња влашка утегнула

0280    од бедарах до на врх ребарах,

0281    прођи спријед, о мој мио дајо,

0282    нет’ ли њега спријед ударити!„

0283    Прође спријед диздар Османаго,

0284    а да видиш муке и невоље,

0285    у сердара нигде ништа нејма

0286    до његова празна џевердана,

0287    ма се руком у џепове тури

0288    те извади једну пушку малу,

0289    коју вазда рад’ невоље рани,

0290    она сприма литру тученика,

0291    а олова ни хесапа нејма,

0292    њу је ваторм запалио живом

0293    те погоди диздар Османагу

0294    посред уха, те паде без духа,

0295    по му главе пушка понијела.

0296    Турчин паде под коња зеленка,

0297    Турчин паде а сердар побјеже,

0298    а то чуо Петре капетане

0299    па повикну тридесет Котаранах

0300    те сретоше Смиљанић-сердара,

0301    западоше око друма пута,

0302    мимо себе њега пропустише

0303    а на себеТурке напуштише

0304    те с Турцима боја заментуше,

0305    посјекоше неколике главе.

0306    На томе се мјесту раздвојише

0307    и одоше у влашке Котаре,

0308    доведоше Златку Ђулићића,

0309    набавише и попа и кума,

0310    покрсти је и привјенча за се,

0311    ш њом живио, силно је љубио

0312    и ш њоме је пород породио,

0313    дивје шћери а четири сина,

0314    по Котара они населише,

0315    сву крајину Турцима отеше.

0316    Што бивало, вазда се пјевало.

Литература

  • Сима Милутиновић Сарајлија, Пјеванија црногорска и херцеговачка, приредио Добрило Аранитовић, Никшић, 1990. Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.
Штампање