Добро дошли на Српску енциклопедију

Никола Смиљанић

Прота Никола Смиљанић (Бадовинци, око 1760 — Белотић, крај 1815), српски прота и војвода Првога и Другога српскога устанка. Причало се да је са својим четама током Првог српског устанка потукао око 5.000 до 6.000 Турака.1)2)

Пре устанка

Никола Смиљанић рођен је око 1760. у Бадовинцима у Мачви крај Дрине.3)4) Отац му је био Глигорије Бујуклић, а мајка Смиљана.5) Отац му је погинуо док је смиривао завађене сељаке, па се онда његова мајка Смиљана са Николом, четири његова брата и две сестре вратила у своју родитељску кућу у Белотићу.6) Када је Никола порастао по мајчином имену узео је презиме, па се отада звао Никола Смиљанић.7) Не зна се тачно где је Никола похађао школу и где се запопио.8) Турке је много мрзио јер су његовог стрица оптужили да је убио Турчина, па су га након тога затворили у Шапцу, где је умро на великим мукама.9)10)

Заседа у Китогу

Чим је избио Први српски устанак Никола Смиљанић се придружио устанку. Са једном четом поузданих устаника одметнуо се у Китог, где је дочекивао Турке у заседи.11) Китог је била непроходна шума близу Шапца, кроз коју је водио пут од Дрине до Шапца.12) Толико је преплашио Турке својим заседама, да се причало да је са својим четама током Првог српског устанка потукао око 5.000 до 6.000 Турака.13)14) Своју чету је у мају 1806. повећао на 50 до 60 устаника и отада Турци нису могли да прођу Китог без велике војне силе.15) Дочекао је у Китогу 4. јуна 1806. повећу турску војску која је кренула према Шапцу, али тако их је потукао да су морали да се врате на Дрину.16) Међутим нешто касније јула 1806. 50.000 турских војника је прешло Дрину и заузело Мачву и Поцерину. Иако није могао да се супростави таквој сили остао је у Китогу.

Заседа након Мишарске битке

Након турског пораза код Мишара августа 1806. прота Смиљанић је у Китогу у заседи чекао повратак потучене турске војске.17) У помоћ су му са нешто војске дошли још двојица јунака Милош Поцерац и Стојан Чупић, па су заједно дочекивали Турке 25, 26. и 27. августа.18) Ту су заробили огроман и скупоцен ратни плен,19) а сам Прота Смиљанић заробио је 300 коња. Филип Вишњић је то опевао у песми Бој на Мишару:

О Китоже, не зеленио се!
Смиљанићу, не веселио се!
Јер погуби Беширева Асу,
Кога љепшег у свој Босни нема?
Остаде му злато испрошено;

Мало је Турака успело да се провуче поред њих тројице. Након пропасти Првог српског устанка 1813. прешао је у Срем, где је био до 1815.20)

Смрт

У мају 1815. за време Другог српског устанка прешао је у Мачву.21) Поново је једно време држао заседе у Китогу. Истакао се у боју на Дубљу 26. јула 1815, када је својом сабљом убио седам Турака.22) За време божићног поста крајем 1815. отишао је са Ђуком Стојићевићем у манастир Каону.23) По повратку из Каоне смучило му се, па је сматрао да га је Марко Штитарац отровао.24) Од браће је тражио пачје крви да би се ослободио отрова, али пошто је био пост ипак није попио пачју крв, па је брзо умро.25) Његов пријатељ је попио пачју крв и оздравио је. Постоје тврдње да га је отровао Марко Штитарац по налогу кнеза Милоша.26) Сахрањен је у Белотићу.

Литература

1) , 13) , 22) , 23)
М. Ђ. Милићевић, 1888, стр. 653
2) , 11) , 12) , 14) , 15) , 16) , 17) , 18) , 19)
К. Ненадовић 2, 1884, стр. 587
3) , 6) , 7) , 10)
К. Ненадовић 2, 1884, стр. 586
4) , 5) , 8) , 9)
М. Ђ. Милићевић, 1888, стр. 652
20) , 21)
К. Ненадовић 2, 1884, стр. 588
24) , 25)
М. Ђ. Милићевић, 1888, стр. 654
26)
К. Ненадовић 2, 1884, стр. 590
Штампање