Богата историја Чачка никад није потпуно проучена, а историјска налазишта су често била уништавана модерном урбанизацијом. Градска црква и Гимназија се налазе на изузетном неолитском налазишту, а локалитети на Јелици и у Атеници показују да је Чачак у та доба био веома развијено насеље.

Најстарија откривена археолошка налазишта на овом простору, која говоре о постојању људских заједница и њиховом животу, припадају периоду неолита или млађег каменог доба (од око 5500. до 3200. године пре нове ере). Регистровани су и локалитети из бронзаног доба, углавном хумке. Најбогатија налазишта се налазе на локалитету Градина на падинама планине Јелица и у самом центру града где су пронађени изузетни грађевински лукови као и накит из тог доба.

Најзначајнији налаз је из Атенице, где су око 500. пре нове ере сахрањени, највероватније, трибалски кнез и кнегиња са богатим златним и сребрним накитом. Следећи велики историјски период одговара времену римске доминације на овом подручју. У оквиру чачанске општине откривена су бројна пољопривредна имања са пратећим објектима (villae rusticae) из римског доба. На основу још неких налаза (епиграфских натписа, метала и керамике) може се рећи да се антички живот на овом простору одвијао у периоду од I. до почетка V века наше ере, када је територија Чачка и околине припадала римској провинцији Далмацији.

У самом центру града истражене су терме из II и IV века наше ере. Након велике сеобе народа на овом простору живот замире. Тек у VI веку у брдско-планинском подручју око Чачка подиже се византијско утврђење, данас названо Градина, за које се претпоставља да је представљало административни и верски центар целог подручја.

Најстарији поуздано потврђени материјални остаци живота Срба на овим просторима, који су се на Балкан доселили за време византијског цара Ираклија (610—641), откривени су на локалитету „Кулина“ под Кабларом и који су датирани на X-XI век.

За време Стефана Немање, овај крај је под влашћу његовог брата Страцимира, који њиме управља између 1168. и 1189. године, и када на месту данашње цркве подиже манастир Моравски Градац, који је био и седиште епископије а касније митрополије. Чачак се под данашњим именом први пут помиње 18. децембра 1408. године, у једном спису из Дубровачког архива.

Падом под Турке (1459), Градац је претворен у турску паланку (црква Богородице Градачке претворена је у џамију), а старо градачко становништво је истребљено. У последњем војном походу Сулејмана Величанственог (1566) Чачак се наводи као седиште кадије, а помиње се и његово раније име као Стари Градац (тур. Ески Хисарлук). Турски географ Хаџи-Калфа наводи у Смедеревском санџаку варош „Џаџка, на београдском путу, на обали Мораве“, као седиште кадилука, а турски географ Евлија Челебија на путу из Едирна (1660), помиње турску касабу (варош) Џаџка.

Турска власт на овим просторима није била угрожена све до Бечког рата (1683—1699). Аустријска војска је 1688. године продрла дубоко у Србију, када су устаници опленили и Чачак. Након две године аустријска војска и српски устаници били су поражени, а турска војска је ускоро разорила и сва устаничка места у Западној Србији. Мир између две царевине није дуго трајао. Уочи Аустро-турског рата 1716—1738, Чачак је имао око 150 кућа. Ослобођење у јесен 1717. затекло је „ненасељено пусто место“, које је Пожаревачком миром остало у аустријским рукама. Турци су у својој офанзиви крајем фебруара 1738. поново заузели и спалили Чачак.

После поновног пада северне Србије у турске руке велики део овог простора остао је пуст услед сеоба преко Саве и Дунава. То је време када се на ово подручје насељава становништво из Црне Горе, Херцеговине, Босне и Старог Влаха од којих данас потиче 90% становника овог краја. За време Кочине крајине варош су 1788. попалили устаници кнеза Алексе Ненадовића.

Чачак је у Првом српском устанку ослобођен у пролеће 1804. године. Варош је 1808. имала 250 становника. Када су Турци 1813. напали Србију са свих страна, под њихову власт пао је и Чачак. После поновног освајања Србије репресалије над српским становништвом од стране Турака биле су неподношљиве. Мисао о новом устанку ниједног тренутка није замирала.

У селу Трнави код Чачка, септембра 1814. избила је Хаџи Проданова буна и углавном је остала у локалним оквирима. Турци су је свирепо угушили. Нови устанак плануо је у Такову следеће 1815. године на пролеће, и захватио велики део Србије. Велика битка на Чачку трајала је од 25. априла до 13. јуна. Решена је у неколико узастопних бојева на простору од брда Љубића до варошког шанца. Погинуо је и предводник турске војске Имшир-паша, и уништена главнина турске војске у београдском пашалуку. Чачак се после Другог српског устанка развијао као нахијско седиште. После коначног одласка Турака из Чачка, почетком тридесетих година XIX века, варош је имала само 900 становника.

Године 1866. у Чачку су у 607 домова пописана 1.922 становника (1.099 мушких, 823 женских особа, 692 у браку, 124 удових, 630 писмених, 509 пореских глава и 191 момак-бећар. Независност и међународно признање коју је Србија добила 1878. условили су велики економски препород целе земље. Чачак постаје велики центар за промет пољопривредних производа у Западној Србији.

У јулу 1888. године за председника општине изабран је Алимпије-Алекса Пушељић, учесник српско-турског рата, за учешће у коме је одликован сребрном медаљом, Таковским крстом петог реда и 1898. Таковским крстом четвртог реда. Алекса Пушељић се из Бељине доселио у Чачак и отворио дућан око 1870. године. Као јако способан трговац, убрзо ће купити од официра Светозара Хаџића зграду у којој је била механа, а коју ће такође претворити у дућан, а пар година касније и собе за издавање на спрату. 1905. саградио је и велелепну кућу преко пута данашње Поште, која данас представља заштићени споменик архитектуре на преласку из деветнаестог у двадесети век. Пушељића Кућа је дело чешког архитекте Франца Неквасила и саграђена је у необарокном стилу. Поседовао је и многе стамбене објекте у истој улици, као и куће у улици Кнеза Милоша.

По политичком опредељењу био је напредњак. Почетком двадесетог века био је изабран у најуже руководство странке. Председник општине Чачак био је од јула 1888. године до јуна 1903. године када је после Мајског преврата смењен, иако је законски био поново изабран. Телеграмом се жалио министру унутрашњих дела, а одговор министра на полеђини овог телеграма био је „Није изабран по новом закону”.

За време његовог мандата општина је од манастира Сретење купила плац са малом кућом са изласком на данашњу Мутапову улицу, у којој ће бити отворена школа. Ову куповину одобриле су више власти у Београду. За народног посланика изабран је 1895. и учествовао је у сазивима до 1897. односно до њеног распуштања до кога је дошло због компромиса краља и радикала који нису учествовали у раду ове скупштине. Као посланик вароши Чачак предлагао је да се на Љубићком брду подигне споменик или сагради црква, такође да се сагради велика касарна, да се ту врати окружна команда и да конзисторија буде враћена у Чачак. Са Иваном Стојшићем, чачанским апотекаром, краљевим послаником, заједнички је поднео предлог о изградњи болнице. Такође је предложио градњу железничке пруге Крагујевац-Чачак. У железнички саобраћај Чачак је укључен 1911. када је у град ушао први воз.

Привредни напредак условио је и раст града. Број становника се са 2.290 из 1874. повећао на 3.869 у 1890. години, да би 1900. годину дочекао са 4.232 житеља чији је број нарастао на 5.671 у 1910. години.

Током 1941. године Чачак и његова околина су средиште устанка, као и каснијег грађанског рата између партизана и четника. Сукоби између два покрета избили су око питања заједничке команде, ознака које нису државне, револуционарних органа власти, и других.

Немци су поред репресије над цивилним становништвом и појединачних и масовних ликвидација својих непријатеља, извршили и пљачку индустријских постројења. Окупација је у многоме уназадила читаво подручје чачанског краја, у период са почетка XX века. У јесен 1944. потпомогнути подршком западних савезника и јединица Црвене армије, припадници партизанског покрета однели су превагу. Коначно ослобођење Чачка догодило се 4. децембра 1944. када су немачке јединице истеране из града.

После Другог светског рата, Чачак је доживео нагли раст броја становника, урбанизацију и индустријализацију. После рата дошло је и до револуционарног преображаја друштва. Монопол комунистичке партије у свим видовима живота трајао је више деценија, све до првих вишестраначких избора у Србији 1990. односно у одређеној мери до 2000. године када је дошло до коначног смењивања носиоца старог режима наслеђеног из времена комунизма. Развој Чачка од ослобођења земље 1945. године био је успорен услед последица окупације и рата. Обновљена су многа и погинута нова предузећа, културне установе, спортска друштва. Град којег данас познајемо у овом периоду добио је и своју архитектонску физиономију.

Број становника Чачка непрекидно је растао. Од око 13.000 из 1948. године, када је достигнут број житеља града пре почетак Другог светског рата, преко 27.642 становника у 1961. години до 72.392 у 1991. години. У целој општини је 1991. било укупно 116.618 становника. Према попису из 2002. године, у граду је живело 73.217 становника, а у општини 117.072 становника.

• Чачак
• Град Чачак

Istorija Cacka