Први становници Ужица и околине били су Илири, односно њихова племена Партини и Аутаријати. Широм ужичког краја оставили су своје гробнице и споменике. Доласком Римљана, ови простори увршћени су у састав провинције Далмације, а Илири су романизовани. На месту данашњег Ужица налазио се мањи град Капедунум (лат. Capedunum), који је имао важну улогу у овој римској провинцији.

У средњем веку долазе словенска племена, а међу њима и Срби из Беле Србије. Око 1180. године, велики жупан Стефан Немања је Ужице припојио Рашкој, а пре тога налазило се у поседу жупана Страцимира, рођеног брата Стефана Немање. Када је краљ Драгутин абдицирао у корист свог брата Милутина, за себе је задржао Златибор, Ариље и Ужице, и, добивши од угарског краља Мачву, створио је тзв. Сремску краљевину. Када је краљ Драгутин умро, ови крајеви опет су ушли у састав Србије. Након смрти цара Душана, Ужице је ушло у посед Војислава Војиновића. После његове смрти градом је овладао његов братанац Никола Алтомановић. Удруженим снагама, кнез Лазар и Твртко Први победили су Николу Алтомановића, ослепели га у Ужицу и развластили, а његове поседе поделили међусобно. Том приликом, Ужице је припало кнезу Лазару.

Први писани документ у коме се помиње Ужице под тим називом потиче из 1329. године. У то време Ужице је био мали град, али стратешки важан, на путевима ка приморју¹⁾.

Турци су освојили Ужице 1463. године, и остали у њему наредна три и по века. У турско доба је било у оквиру Београдског пашалука, све до 1807. године, када су га током Првог српског устанка ослободили српски устаници. Овај догађај је опјеван у српској народној пјесми Узимање Ужица (1807).

У ослобођеној Србији Ужице је било средиште округа и среза, са много трговаца и занатлија. Тек пред крај 19. века Ужице је почело да се развија као индустријски град. Ужице је било први град у Србији са електраном саграђеном по Теслиним принципима. Хидроелектрана на Ђетињи је саграђена 1900.

Након немачке окупације у Другом светском рату, Ужице је било привремено ослобођено од стране устаника (будућих партизана и четника) крајем 1941. године. Током 67 дана постојања „Ужичке републике“ (од 24. септембра до 29. новембра), индустрија и фабрике су углавном производиле средства за војну употребу, пруга и путеви су функционисали, а штампане су и новине и књиге. Оквирне границе републике су биле подручје од реке Дрине на западу до Западне Мораве на истоку и од реке Скрапежа на северу до реке Увца на југу.

Током постојања републике, дошло је до озбиљних несугласица између снага ЈВуО (четника) и снага НОВЈ (партизана) о подјели заробљеног њемачког војног материјала, снабдјевању јединица оружјем и муницијом, и успостави цивилне власти на ослобођеном подручју. То су били фактори неслоге који су доприњели релативно брзом паду републике након одлучног њемачког напада.

Музеј устанка налази се у згради која је служила као главни штаб партизана.

У оквирима СФРЈ, Ужице је било преименовано у Титово Ужице, заједно са још 7 градова широм земље (Титов Дрвар, Титов Велес, Титова Кореница, Титов Врбас, Титова Митровица, Титово Велење, Титоград). Ово је био један од разлога због којег је Ужице добило велику финансијску помоћ од државе и велика улагања у инфраструктуру и локалну индустрију. Током наредних деценија, Ужице је прерасло у један од већих и развијенијих градова у СФРЈ, све до њеног распада. После распада, 1992. године, Ужице губи придев ”Титово”.

Током 1999. године и НАТО агресије на СРЈ, Ужице је претрпело дневна бомбардовања, а најгора оштећења су претрпљена 6. маја, када су авиони НАТО-а бомбардовали велики број мостова, путева, цивилних и државних зграда и аеродром.

• Ужице
• Град Ужице

Istorija Uzica