Илија избавља очеву челенку је српска народна пјесма. Објављена је у овом облику у дјелу: Хрватске народне пјесме, скупила и издала Матица хрватска. Одио први. Јуначке пјесме. Загреб 1890-1940.

Многе од пјесама прикупљене у овом дјелу су у ствари српске народне пјесме, прикупљене на територији Хрватске и околних подручја, и објављене заједно са хрватским народним пјесмама у истој збирци. По именима у пјесми се често лако може утврдити да ли је пјесма српска, хрватска, или муслиманска. У неким случајевима то је знатно теже.

0001    Вино пила три млада сердара,

0002    Три сердара, тријест харамбаша:

0003    Прво сердар Јанковић Стојане,

0004    Друго сердар Мандушићу Вуче,

0005    Треће сердар Смиљанић Илија.

0006    На свакоме од’јело и крило,

0007    На Илији крило и челенка.

0008    Говори му Јанковић Стројане:

0009    „Побратиме, Смиљанић Илија!

0010    Нас је овдје три сердара млада,

0011    Три сердара, тријест харамбаша,

0012    На свакоме од’јело и крило,

0013    А на теби крило и челенка.

0014    То ти није од бабе остало,

0015    Него си се скоро оженио

0016    Л’јепим златом, Јурком удовицом

0017    Она ти је челенку дон’јела,

0018    Јер је прво за јунаком била.

0019    Или не знаш, илити не хајеш,

0020    Да је теби бабо погинуо

0021    На Ракитну пољу широкоме,

0022    На кому је триста раскрсница,

0023    Погуби га Али-капетане

0024    Од Мостара бијелога града,

0025    Однесе му крило и челенку.”

0026    Кад то чуо Смиљанић Илија,

0027    У образу одмах побл’једио,

0028    Од земљице на ноге скочио,

0029    Па је своме побри говорио:

0030    „Је л’ истина, драги побратиме?”

0031    Њему вели Јанковић Стојане:

0032    „Како јесте, тако да не било!

0033    Ако ли ми, побро, не вирујеш,

0034    Упитајдер своју стару мајку,

0035    Она ће ти пов’једати право.”

0036    Кад Илија ричи разумио,

0037    Одмах оде својој билој кули,

0038    Па дозивље своју стару мајку:

0039    „Ој старице, стара мајко моја,

0040    Је л’ истина, што ми људи кажу:

0041    Да је мени бабо погинуо

0042    На Ракитном пољу широкоме,

0043    На ком има триста раскрсница,

0044    И да га је Алил погубио

0045    Од Мостара, од бијела града

0046    И однио крило и челенку?”

0047    Плачућ мајка њему одговара:

0048    „Истина је, мој рођени сине.”

0049    Кад то чуо Смиљанић Илија,

0050    Дохвати се дивит и хартије,

0051    Па написа листак књиге биле

0052    И шаље је ка Мостару граду

0053    А на руке Алил-капетана:

0054    „Поздрављам те, Алил-капетане!

0055    Давно си ми баба погубио

0056    На Ракитну, пољу широкоме,

0057    Однио му крило и челенку.

0058    Сад те зовем на мејдан јуначки

0059    Баш на исто од Ракитна поље.

0060    Отпиши ми, кад ћеш тамо доћи,

0061    Чекат ћу те на Ракитну пољу,

0062    Али носи крило и челенку!”

0063    Па дозивље момка књигоношу

0064    И по њему књигу отправио.

0065    Кад је момче у Мостару било,

0066    Али Але дома не бијаше,

0067    Нег његова була и кадуна,

0068    Којено су њему говориле:

0069    „Пије Але у механи вино,

0070    Наћи ћеш га с агам’ и спахијам’.”

0071    Оде момче ка механи билој,

0072    Он се Турцим’ до земљице свија,

0073    Из нидара књигу извадио

0074    И Турцима књигу додавао.

0075    Иде књига од руке до руке,

0076    Докле дође до Алине руке.

0077    Књигу штије Алил-капетане,

0078    Књигу штије, грозне сузе лије.

0079    Гледале га аге и спахије:

0080    „Што је, Але, наше свитло перје?

0081    Откле књига, да је Бог убије,

0082    Врло ти је јадном жаловита?”

0083    Алил њима право повидио:

0084    „Чујете ли, аге и спахије!

0085    Ево књига од равна Котара,

0086    Од јунака Смиљанић сердара.

0087    Давно сам му баба погубио

0088    На Ракитну, пољу широкоме.

0089    А сад, кад је дите понарасло,

0090    Тражи дите да освети баба.

0091    Сад, када сам јунак остарио,

0092    Ја му не смим на мејдан изићи.”

0093    Кад то чули од Мостара Турци:

0094    „Што је, Але, наше свитло перје?

0095    Ти срамотиш сву земљу цареву

0096    И нашега цара честитога,

0097    Не смиш Влаху на мејдан изићи.”

0098    Похвалише Мостарани Турци,

0099    Похвалише, уздигоше Алу.

0100    То се Али ино не могаше,

0101    Већ прихвати дивит и хартију,

0102    Па написа листак књиге биле:

0103    „Да си здраво, Смиљанић Илија!

0104    Да си здраво на Ракитну пољу

0105    У суботу или у недиљу;

0106    Која прва нами сванут буде.”

0107    Па додаје књигу књигоноши,

0108    Који оде у Котаре равне.

0109    Кад субота осванула била,

0110    Липо Алу Турци опремили,

0111    На ђогина добра поставили,

0112    Носи Але крило и челенку,

0113    И прате га хиљаду Турака.

0114    Кад падоше на Ракитно поље,

0115    Ту попеше биле чадорове,

0116    Чекајући Турци Котаране.

0117    Чекали су сву цилу суботу

0118    И чекали недиљу до подне:

0119    Не бијаше јоштер Котарана,

0120    Када ли је по подневу било,

0121    Говорио Махмут барјактаре:

0122    „Смиљанић се, браћо, поплашио,

0123    Не ће доћи на мејдан јуначки!”

0124    Сви се Турци за њим поведоше,

0125    Дижу они биле чадорове,

0126    Да одлазе к билому Мостару,

0127    Ето т’ јека гором и планином,

0128    А ништо се кроз горицу сјаше,

0129    Кад ето ти Јанковић Стојана,

0130    А за Јанком Мандушићу Вуче,

0131    А за Вуком Смиљанић Илија,

0132    За Илијом тријест харамбаша,

0133    Сваки води по тридесет друга.

0134    Виче Турцим’ Јанковић Стојане:

0135    „Станте, Турци, почекајте мало,

0136    Јоштер Власи на року не лажу.”

0137    Тад се Турцим’ ино не могаше,

0138    Већ Алију свога оправише,

0139    На ђогина добра поставише

0140    А прам њему Смиљанић Илија.

0141    Подвикује Смиљанић Илија

0142    „Завод’ коња, Али-капетане!

0143    Десном си ми баба погубио,

0144    Сад ћу мога осветит бабајка.”

0145    Ал му вели Али-капетане:

0146    „Завод’ коња, Смиљанић сердаре!

0147    Завод’ која, задорица твоја.”

0148    Илији се ино не могаше,

0149    Већ Илија коња заводио.

0150    Алија га лоше погађао.

0151    У Илије коњиц од мејдана,

0152    Клече коњиц на траву зелену,

0153    Прико њега копље прелетило,

0154    У пољану црну ударило.

0155    Прихвати га Смиљанић Илија,

0156    Па га ломи на двоје на троје,

0157    И баца га на зелену траву.

0158    А кад види Али-капетане

0159    Припаде се, родила га мајка!

0160    Натраг свога коња обрнуо,

0161    Да ће бижат ка Мостару граду.

0162    За њим трчи Смиљанић сердаре,

0163    Гди га стиже, ту му главу диже,

0164    Пак с Турчина садира одило:

0165    Однесе му крило и челенку

0166    А добра му коња ухватио.

0167    Тад се скочи Јанковић Стојане,

0168    Па завика иза свега гласа:

0169    „Почекајте, Турци витезови!

0170    Још се није мејдан довршио.

0171    Сваки дај нам стотину цекина,

0172    Јер свакога на мејдан позивље

0173    Сваки од нас по једнога од вас!”

0174    Згледао се Турчин на Турчина;

0175    На ино се њима не могаше,

0176    Већ повади сваки кесетину,

0177    Сваки броји стотину цекина.

0178    Кад Котарци благо покупили,

0179    Стаде Јанко па се подругује:

0180    „Боже мили, на свему ти хвала,

0181    Гди ћемо се понапити вина

0182    А за турске гроше и дукате!

0183    Па одоше Турци ка Мостару,

0184    Ни кисели, ни весели, побро,

0185    Јер им нема Али-капетана.

0186    Иду Власи доли на Котаре,

0187    Пивајући, коње играјући,

0188    Уз Котаре пушке пуцајући.

• Хрватске народне пјесме, скупила и издала Матица хрватска. Одио први. Јуначке пјесме. Загреб 1890-1940. НАПОМЕНА: Многе од пјесама прикупљене у овом дјелу су у ствари српске народне пјесме, прикупљене на територији Хрватске и околних подручја, и објављене заједно са хрватским народним пјесмама у истој збирци.

---

Ilija izbavlja ocevu celenku