Опет женидба Сењанина Ива је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић у дјелу Пјесме јуначке средњијех времена, књига трећа 1846. Видјети и пјесму Женидба Сењанина Ива.

0001    Кад се жени Сењанине Иво,

0002    На далеко запроси ђевојку,

0003    На далеко у земљи приморској

0004    У некака приморскога бана;

0005    Иво проси, бане му је даје.

0006    Млого, кажу, потрошио благо,

0007    До три чизме жутијех дуката;

0008    А за дуго рока оставио,

0009    Одгодио за годину дана,

0010    Док му узри бјелица пшеница

0011    И у брду винова лозица,

0012    И док скупи кићене сватове,

0013    И док дође у приморје равно

0014    По ђевојку питому Ружицу.

0015    Пак отиде двору бијеломе.

0016    Но да видиш хала и белаја!

0017    Натури се алајбег Мехмеде

0018    Од Удбиње од Турске крајине,

0019    Те препроси питому Ружицу.

0020    Више Турчин натурио блага,

0021    Кажу, брате, пуних шест чизама

0022    Све жутијех у злату рушпија;

0023    А за мало рока оставио,

0024    Од првога петка до другога,

0025    Докле само оде у Удбињу,

0026    И сакупи кићене сватове.

0027    Но кад чула лијепа ђевојка,

0028    Доватила дивит и хартију,

0029    Те начини књигу на кољену

0030    Свом драгану од Сења Ивану:

0031    „О Иване, прва срећо моја!

0032    „Не куп’ свата, не трошидер блага,

0033    „Веће купи тридесет јунака

0034    „По избору бољег од бољега,

0035    „Који воли на бој ударити,

0036    „Него пити жежену ракију;

0037    „Па ме чекај у Пролом-планини.”

0038    На брзо му књигу оправила.

0039    Кад Ивану ситна књига дође,

0040    Те виђео, што му ситна каже,

0041    Удари се руком по кољену:

0042    „Авај мене, до Бога милога!

0043    „Ђе ми Турчин одведе ђевојку.”

0044    Пак дозива сестрића Тадију:

0045    „О Тадија, мој мио сестрићу!

0046    „Изиђиде на бијелу кулу,

0047    „Развиј барјак, удри у ледину,

0048    „А опали двије пушке мале,

0049    „Подај хабер Сењу бијеломе,

0050    „Те сакупи тридесет јунака;

0051    „Немој пуштат’ рђу под барјака,

0052    „Но јунака бољег од бољега;

0053    „Јер ми други одведе ђевојку,

0054    „Од Удбиње алајбег Мехмеде.”

0055    Кад то зачу дијете Тадија,

0056    Разви барјак, уд’ри у ледину,

0057    А истури двије пушке мале,

0058    Хабер даде Сењу бијеломе;

0059    Састаде се тридесет Сењана

0060    По избору бољи од бољега,

0061    А међ’ њима дијете Тадија,

0062    Зелен га је барјак оклопио,

0063    А јамака кита од барјака.

0064    У том дође Сењанине Иво,

0065    Те се чета на пут отиснула;

0066    Стиже чета у Пролом планину,

0067    А кад дође друму на раскршће,

0068    Прошли Турци у приморје равно,

0069    Ал’ се јоште повратили нису;

0070    Ту их чека Сењанине Иво

0071    Од дан’ до дан’ три бијела дана;

0072    Кад четврто јутро освануло,

0073    Стаде јека равнога приморја,

0074    А удари хука у планину,

0075    Кренуше се кићени сватови

0076    Уз приморје кроз Пролом планину;

0077    Тада рече Сењанине Иво:

0078    „Није л’ мајка уродила сина

0079    „И у чету моју опремила,

0080    „Да отиде доље низ планину,

0081    „Да уводи силу и сватове,

0082    „Јели млого коња и јунака,

0083    „Можемо ли боја учинити?”

0084    Али вели дијете Тадија:

0085    „Мој ујаче, од Сења Иване!

0086    „Ти не држи вјере у другоме,

0087    „Но сам иди, те Турке развиди.”

0088    Кад то зачу од Сења Иване,

0089    Оде право друмом низ планину,

0090    Па се попе на јелу зелену,

0091    Оде гледат’ коње и јунаке:

0092    Има свата три стотине равно

0093    По избору бољи из Удбиње.

0094    Кад то виђе Сењски капетане,

0095    Препаде се, срамота га било!

0096    Те плашљиво у дружину дође,

0097    Мучно дође, а мучније каже:

0098    „Браћо моја, тридесет Сењана!

0099    „Да се, браћо, у со прометнемо,

0100    „Не би Турком осолили ручка,

0101    „Толика је сила у Турчина!

0102    „Но падните по трави зеленој,

0103    „Покријте се грањем јеловијем,

0104    „Докле прође сила и сватови.”

0105    Али вели дијете Тадија:

0106    „Мој ујаче, од Сења Иване!

0107    „Не плаши ми по планини друга,

0108    „А ти бјежи, куда тебе драго.”

0109    Но Ивана друштво послушало,

0110    Попадаше по трави зеленој,

0111    Покрише се грањем јеловијем;

0112    Ал’ не ћеде дијете Тадија,

0113    Већ се вуче од јеле до јеле,

0114    Довуче се друму на раскршће,

0115    Заклони се за јелу зелену.

0116    Ал’ ето ти силе и сватова:

0117    Напријед је алајбег Мехмеде

0118    На његову ату доратасту,

0119    Голу сабљу баца под облаке,

0120    А у б’јеле дочекује руке;

0121    За Турчином алајбег-Мехмедом,

0122    За њим иде Осман Туре младо

0123    На вранчићу врата широкога,

0124    На коњу је ноге прекрстило,

0125    Пола голе сабље повадило,

0126    Па удара у ситну тамбуру,

0127    Уз њу Туре Турски попијева;

0128    За њим иде Плоча Сијаија

0129    На ђогату коњу помамноме,

0130    И он пола сабље повадио,

0131    А шешану носи преко крила,

0132    Често гледа тамо и овамо;

0133    А за њим је на кулашу Тале,

0134    Тале бјеше ђевер код ђевојке,

0135    И он води коња под ђевојком.

0136    Кад ђевојка на биљегу дође,

0137    Она викну из грла бијела:

0138    „Ђе си, Иво? Ниђе те не било!

0139    „Одведе ме алајбег Мехмеде

0140    „На срамоту тебе и твојима.”

0141    Но то Иво и слуша и гледа,

0142    Па се Иво вере око клада,

0143    К’о шугава коза од обада;

0144    А кад зачу дијете Тадија,

0145    У ђетету срце заиграло,

0146    Па дијете срце слободило:

0147    „Што си ми се, срце, уплашило?

0148    „Једном си се од мајке родило,

0149    „А другом ћеш, срце, умријети.”

0150    Па довати танку приморкињу,

0151    Којано је пуста харчалија:

0152    Од два грла, од зрна четири,

0153    И сувише дванаест сачама;

0154    Наслони је на лијеву руку,

0155    Те загледа алајбег-Мехмеда,

0156    А десном јој даде ватру живу;

0157    На добро га мјесто погодио,

0158    Под калпака међу оба ока,

0159    Турчин паде у траву на главу;

0160    Но кроз њега зрно пролећело,

0161    Те погоди Осман-Туре младо

0162    У његове токе на прсима,

0163    И он паде у зелену траву,

0164    Ни земља га жива не дочека;

0165    Па до њега бјеше погодило

0166    Посред паса Плочу Сијаију,

0167    Те Турчина укинуло с гласа.

0168    Кад тројицу земљи обалио,

0169    Остали се препадоше Турци,

0170    А повика дијете Тадија:

0171    „Ђе су ваше? Остале ви пусте!”

0172    На мах пуче тридесет пушака,

0173    На мах паде за тридест Турака;

0174    Тад’ хајдуци јуриш учинише,

0175    По планини рашћераше Турке.

0176    Но да видиш будалине Тала!

0177    Како бјеше ђевер уз ђевојку,

0178    Он довати са коња ђевојку,

0179    Па је баци за се на кулаша,

0180    Па побјеже с њоме низ планину;

0181    Од Сењана то нико не виђе,

0182    Јер се бјеху, брате, забавили

0183    Око пуста ћара и шићара;

0184    Но угледа дијете Тадија,

0185    Па се пусти за њим низ планину,

0186    Но кад виђе, ђе стићи не може,

0187    А он викну из грла бијела:

0188    „Ујна моја, лијепа ђевојко!

0189    „Ак’ не желиш млада погинути,

0190    „Посагни се доље попониже,

0191    „Укажи ми плећи на Турчину.”

0192    Послуша га лијепа ђевојка,

0193    Показа му плећи на Турчину,

0194    Земљи паде дијете Тадија,

0195    Те он гађа на кулашу Тала,

0196    На добро га мјесто погодио,

0197    У аздију међу плећи живе,

0198    Турчин паде са коња кулаша,

0199    Тале паде, Тадија допаде,

0200    Увати му дебела кулаша,

0201    А русу му одсијече главу,

0202    Па одведе коња и ђевојку

0203    На планину Сењанину Иву,

0204    Па овако бјеше говорио:

0205    „Ето, ујко, лијепе ђевојке,

0206    „И ето ти Талова кулаша;

0207    „Но ја с тобом друговати не ћу,

0208    „Кад си тако страшљив међу друштвом.”

• Сабрана дела Вука Караџића, Српске народне пјесме, издање о стогодишњици смрти Вука Стефановића Караџића 1864-1964 и двестогодишњици његова рођења 1787-1987, Просвета.
• Пјесме јуначке средњијех времена, књига трећа 1846. Исто издата и у Београду, 1988.

---

Opet zenidba Senjanina Iva