Иво Сењанин избавља дјевојке од Турака је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић. Објављене су у овом облику у дјелу Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1974.

Бродарић Мијо и Асан-ага у овој краткој пјесми отимају сењске дјевојке. Кад су отмичари мало поодмакли, пресрео их је Сењанин Иво, и „даривао“ отмичаре „Са сабаља свилени марама, Из пушака зелени крушака!“ Након борбе је Иво ослободио све дјевојке и вратио их кућама.

0001    Књигу пише Бродарићу Мија,

0002    Па је шаље аги Асан-аги:

0003    „Побратиме, аго Асан-аго,

0004    Ево нама добра даилука ─

0005    Око Сења воде опаднуле,

0006    Гламоч вода и та је далеко,

0007    Куда ране на воду девојке!“

0008    Теке они у речи бијаху,

0009    Рано ране на воду девојке;

0010    Напред иде сестра Иванова,

0011    А за њоме Јела Крушићева

0012    И за Јелом остале девојке;

0013    До воде се водом поливале

0014    И на води праом посипале,

0015    Ал’ беседи сестра Иванова:

0016    „Другарице, Јело Крушићева,

0017    Не поливај везене рукаве,

0018    Не поливај ни праом посипај!

0019    Ја сам ноћас чудан санак снела;

0020    Да сам смела казивати мајки,

0021    Не би м’ дала из града изићи,

0022    А некмоли на воду да идем!“

0023    Теке они у речи бијаху,

0024    Долетише турски соколови,

0025    Поваташе утве по језеру;

0026    Сваки Турчин узе по девојку,

0027    Асан-ага Јелу Крушићеву,

0028    Бродарићу сестру Иванову,

0029    Па је баци за се на коњица,

0030    И пођоше с Богом путовати;

0031    Мила му је, на њу се осврће,

0032    Драга му је, шњоме проговара:

0033    „Ој госпођо, лијепа девојко,

0034    Јеси ли се сватовом надала

0035    И јеси л’ им приправила дара?“

0036    Ал’ беседи сестра Иванова:

0037    „Ој Бога ти, Бродарићу Мијо,

0038    ја се нисам сватовом надала,

0039    Па им нисам приправила дара;

0040    У мен’ има три брата рођена,

0041    Ја се надам испратиће мене!“

0042    Тек што она у речи бијаше,

0043    Али иде Сењанину Ива,

0044    У две руке два пиштоља носи,

0045    А у зуби бритку сабљу своју,

0046    Па беседи Сењанину Ива:

0047    „Стани зете, Бродарићу Мијо,

0048    Ти одведе милу сестру нашу,

0049    А шуре те даривале нису ─

0050    Са сабаља свилени марама,

0051    Из пушака зелени крушака!“

0052    Удари га с обадва пиштоља,

0053    А са сабљом одсече му главу,

0054    Па све редом Турке исекао,

0055    И девојке натраг повратио,

0056    Одведе ји двору бијеломе.

• Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1974.

Ivo Senjanin izbavlja djevojke od Turaka