Вицко Бујовић и Осман-капетан је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић. Објављене су у овом облику у дјелу Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1974.

0001    Кличе стража саврх Каменара

0002    И дозивље у мјесту Перасту,

0003    У Перасту Замбелића Лука:

0004    „Суђо наша, Замбелићу Луко,

0005    У Ђуриће живјет’ не можемо

0006    Од турскијех коња и пушкања,

0007    Од војниках Осман-капетана,

0008    Који зове Бујовића Вицка

0009    Да му дође на мејдан јуначки!”

0010    Јоштер стража у ријечи бјеше,

0011    У Перасту б’јела књига дође

0012    На руками Бујовића Вицка

0013    Од јунака Осман-капетана,

0014    И овако у тој књизи пише:

0015    „На знање ти, Бујовићу Вицко,

0016    Јур дођоше три бијела данка,

0017    Ејво мене на мејдан јуначки

0018    Како смо ми били урочили

0019    На собету диздара новскога!”

0020    Кад је Виско књигу проучио,

0021    Он је носи Баловића Крилу:

0022    „Мој ујаче, теби совјет питам

0023    И у помоћ наше Пераштане!

0024    Видиш овди што ми књига пише

0025    Од новскога Осман-капетана,

0026    Како сам ти био каживао

0027    Ад сам позван био на мејдану

0028    Кој’ ме чека на Јошицу равну

0029    Ево ј’ данас трећи данак дош’о!”

0030    Говори му Баловића Криле:

0031    „О мој синко, Бујовића Вицко,

0032    Уздаш ли се у срцу својему

0033    Да ћеш, синко, добити мејдана?”

0034    Он је свому говорио донду:

0035    „Ја се ћутим у срцу мојему

0036    И поуздан Богу великому

0037    И Блаженој од Скрпјела Госпи

0038    Да ћу добит’ Осман-капетана!”

0039    Скупише се зато Пераштани,

0040    Уљегоше у цркви присветој,

0041    Најпрво се Богу помолише

0042    И Блаженој Матери његовој,

0043    Пак се они снажно наредише,

0044    Одабраше Замбелића Лука

0045    И стотину шњиме Пераштана

0046    Да би пошли мејданџију чуват’

0047    На границу наврх Каменара,

0048    Јер толико бјеше и Турака

0049    Све Новљана с Осман-капетаном.

0050    За дјевера мејданџији даше

0051    Заточника Рашковића Ст’јепа,

0052    Који бјеше срца јуначкога.

0053    Приправише велике гајете

0054    И пођоше близу Каменара,

0055    Гдје их чека Осман-капетане.

0056    На границу сташе Пераштани,

0057    Бујовића на мејдан справише

0058    И код њега Рашковића Ст’јепа.

0059    Када видје Осман-капетане,

0060    Када видје Бујовића Вицка,

0061    Она зарежа као б’јесни лаве

0062    Еда би се д’јете препануло,

0063    Пак запита Рашковића Ст’јепа:

0064    „Ово ли је моја мејданџија —

0065    У њега су руке дјететове,

0066    Б’јело лихце како у дјевојке!”

0067    Одговара Рашковића Ст’јепо:

0068    „Не ругај се, новски мејданџијо!

0069    Ако су му руке дјететове,

0070    Познати ћеш како мачем влада;

0071    Ако му је лихце од дјевојке,

0072    У њему је срце од јунака —

0073    Познати ћеш до мало времена!”

0074    Састаше се двије мејданџије,

0075    За јуначко здравље упиташе,

0076    Један другом десну додадоше,

0077    У б’јело се лихце целиваше.

0078    Затијем се натраг узмакнуше,

0079    Пак се они млади ударише.

0080    Силно удара Осман-капетане

0081    На млађахна Бујовића Вицка;

0082    Не може му Вицко одољети,

0083    Ер је Осман врло мејданџија,

0084    Зато Вицко на се ударучи,

0085    Узмакну се, млого натраг дође.

0086    Вика њему Рашковића Ст’јепо:

0087    „Не смућа’ се, о мој мејданџијо,

0088    Хитро боље удри бодимице

0089    Како сам те учер изучио!”

0090    Послуша га Бујовића Вицко,

0091    Опори се, весела му мајка,

0092    Испод силне сабље Османове

0093    Подмећује бритка мача свога,

0094    Брани главу, брани десну страну.

0095    Док је Османа истом уморио,

0096    На њега је јако насрнуом

0097    Мачем му је сабљу увезао,

0098    Бодимице дваш га изранио

0099    Код вилице, а у десно лихце.

0100    Устраши се Осман-капетане,

0101    Рањен јунак на се узмакну се.

0102    Ал’ га ћера Бујовића Вицко;

0103    Докле га је до мора сагнао,

0104    Десну му је руку одсјекао.

0105    Тад завика Осман-капетане:

0106    „Бујовићу, млад господичићу,

0107    Твој је мејдан, твоје је јунаштво,

0108    Добио си ме, твоје је поштење!”

0109    Тад је Вицко к небу погледао,

0110    Из срца је Богу захвалио,

0111    Осману је живот опростио,

0112    Пак је сабљу његову дигнуо,

0113    Дјеверу је свому даровао.

0114    Затијем стаде велико весеље

0115    У сву војску Замбелића Лука;

0116    У Новљане жалост и цвиљење.

0117    Прихватише свога мејданџију

0118    Жље духата Осман-капетана,

0119    У Новоме њега поведоше,

0120    Гдје болова три бијела данка,

0121    Пак умрије с јада великога

0122    Више него с рана од мејдана.

0123    С Јошице се лађе упутише,

0124    Двије прве које допријеше,

0125    За догласит’ у Пераст весеље

0126    Од овога добита мејдана,

0127    Њеки иду Бујовића мајци,

0128    Подају јој из мора гласове:

0129    „Весели се, Бујовића Јело,

0130    Вицко ти је добио мејдана!”

0131    Кад то зачу Бујовића мајка,

0132    Стаде ронит’ сузе низ образе

0133    И захваљат’ Богу великому

0134    На оваку срећу и поштење,

0135    Пак гласника лијепо дарива,

0136    Дарива му свилену кошуљу

0137    Навезену сву сухијем златом;

0138    Пак је св’јема собет приправила

0139    Нека пију и весело пјеву.

0140    У исто доба други допријеше

0141    Бујовића драгој вјереници

0142    И ње мајци Змајевића Јани,

0143    Веселу им срећу догласише

0144    Да је Вицко добио мејдана.

0145    За то их оне л’јепо дароваше —

0146    Млада дава бијелу махраму

0147    Навезену сву самијем златом,

0148    А ње мајка златнијех цекина

0149    Колико је могла захватити

0150    С обје руке из јаштига свога.

0151    А сви други ини Пераштани

0152    Кој’ се враћу с добита мејдана,

0153    Преко мора пут Пераста иду

0154    Пушкајући, радо пјевајући.

0155    Међу њима је млади мегданџија,

0156    Ком’ се жарко румењаше лихце

0157    Ка’ и сунце у прољетни данак.

0158    Код њега је Замбелића Луко

0159    И дјевере Рашковића Ст’јепо

0160    С опасаном сабљом Османовом,

0161    Што је Вицко њему даровао.

0162    Кад су дошли у Перасту мјесту

0163    Међу браћом, веселијем пуком,

0164    Сви у цркви скупа уљегоше

0165    И сви Богу снижно захвалише

0166    И блаженој Језусовој мајци

0167    За поштење које задобише

0168    По јуначкој Бујовића руци,

0169    А највише по божјој помоћи.

• Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1974.

---

Vicko Bujovic i Osman-kapetan