Женидба Милића барјактара је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић у дјелу Пјесме јуначке средњијех времена, књига трећа 1846.

Милић Барјактар је јако избирљив при налажењу дјевојке са којом би се оженио. Сазнаје да је код Вида Маричића добра дјевојка Љепосава, и почне да купи сватове. Вид их је касније добро дочекао и три дана траје весеље. Ћетвртог дана дјевојка излази пред сватове и сви су запањени њеном љепотом. Након узимања великих дарова за мираз, Милић и сватови полазе кући са Љепосавом. Када су доста одмакли, Љепосаву спопада велика мучнина, и морају да застану. Недуго потом Љепосава и умре, и сватови јој направе гроб у планини. Милић скрхан болом долази до мајке, која га испитује о дјевојци. Милић јој све објасни, и потом легне и он сам умре од жалости. Пјесма завршава са описом туге Милићеве мајке, која је остала и без сина и без снаје.

0001    Мили Боже, чуда великога!

0002    Кад се жени Милић барјактаре,

0003    Он обиђе земљу и градове

0004    Од истока паке до запада,

0005    Према себе не нађе ђевојке:

0006    Главит јунак свакој ману нађе;

0007    Женидбе се проћи хотијаше;

0008    Но да видиш чуда изненада!

0009    Једно јутро у свету неђељу

0010    Поранио Милић барјактаре

0011    На јутрење Мијешевци цркви,

0012    Пред црквом га намјера намјери

0013    На јунака војводу Малету

0014    Од бијела Колашина града,

0015    Па говори војвода Малета:

0016    „Ој Бога ти, Милић-барјактаре!

0017    „Ти обиђе земљу и градове

0018    „Од истока паке до запада,

0019    „А по ћуди не нађе ђевојке,

0020    „Но ти хоићу једно чудо казат’:

0021    „Ено за те љепоте ђевојке

0022    „У Загорју украј мора сиња,

0023    „У онога Вида Маричића;

0024    „Чудо људи за ђевојку кажу:

0025    „Танка струка, а висока стаса,

0026    „Коса јој је кита ибришима,

0027    „Очи су јој два драга камена,

0028    „Обрвице с мора пијавице,

0029    „Сред образа румена ружица,

0030    „Зуби су јој два низа бисера,

0031    „,Уста су јој кутија шећера;

0032    „Кад говори ка’ да голуб гуче,

0033    „Кад се смије ка’ да бисер сије,

0034    „Кад погледа, како соко сиви,

0035    „Кад се шеће као паунице;

0036    „Побратиме, сва ти је гиздава,

0037    „Далеко јој, веле, друге није.

0038    „А Виде је красан пријатељу,

0039    „Према тебе, према дома твога;

0040    „Сва је слика, мио побратиме!

0041    „А и Виду није за те криво,

0042    „Без ријечи даће ти ђевојку;

0043    „Нит’ је проси ни јабуке даји,

0044    „Већ ти купи кићене сватове,

0045    „Пак ти иди Виду по ђевојку.”

0046    Томе Милић одмах каил био,

0047    Па из цркве оде двору своме,

0048    Те он купи кићене сватове

0049    По свој Босни и Херцеговини,

0050    И по Жупи и Котару равну;

0051    Све јунаке младе нежењене,

0052    Добре коње прије нејахане:

0053    Кума куми Јанковић-Стојана,

0054    Старосвати Пивљанина Баја,

0055    А ђевери Мандушића Вука.

0056    Кад је Милић свате сакупио,

0057    Диже свате, оде по ђевојку.

0058    Кад су били прем’ Видову двору,

0059    На пенџер се Виде наслонио,

0060    Па кад виђе кићене сватове,

0061    Сам је собом виде говорио:

0062    „Мили Боже, лијепијех свата!

0063    „Чији ли су, куд ће по ђевојку?”

0064    У ријечи, коју бесједио,

0065    Пред дворе му свати дојездише,

0066    Ђувеглија ријеч приватио:

0067    „Мили тасте, Виде Маричићу!

0068    „Моји свати са Херцеговине,

0069    „Потегли смо на Бога и срећу

0070    „А по твоју шћеру Љепосаву.”

0071    То је Виду врло мило било,

0072    Па подвикну своје вјерне слуге:

0073    „Слуге моље, отварајте врата:

0074    „Сватовима коње приватите,

0075    „Водите их у подруме доње,

0076    „Миле госте на бијелу кулу.”

0077    Господара слуге послушаше,

0078    Отворише на авлији врата,

0079    Под гостима коње приватише,

0080    Коње воде у подруме доње.

0081    Миле госте на бијелу кулу.

0082    Пошту чини Виде Маричићу,

0083    Части свате три бијела дана,

0084    Док наврши, што је коме драго;

0085    Кад четврто јутро освануло,

0086    Два су брата сестру изводила.

0087    Ја каква је цура Љепосава!

0088    Кроз мараме засијало лице,

0089    Сватовима очи засјениле

0090    Од господског лица и ођела;

0091    Сви сватови ником поникоше,

0092    И у црну земљу погледаше,

0093    Ја од чуда лијепе ђевојке.

0094    Но говори цури ђувеглија:

0095    „Ој пунице, ђевојачка мајко!

0096    „Или си је од злата салила?

0097    „Или си је од сребра сковала?

0098    „Или си је од сунца отела?

0099    „Или ти је Бог од срца дао?”

0100    Заплака се ђевојачка мајка,

0101    А кроз сузе тужно говорила:

0102    „Мио зете, Милић-барјактаре!

0103    „Нити сам је од злата салила,

0104    „Нити сам је од сребра сковала,

0105    „Нити сам је од сунца отела,

0106    „Веће ми је Бог од срца дао:

0107    „Девет их је такијех имала,

0108    „Осам их је удомила мајка,

0109    „Ни једне их није походила,

0110    „Јер су јадне рода урокљива,

0111    „На путу их устријели стр’ јела.”

0112    Кроз плач зета пуница дарива,

0113    Дарива га злаћеном кошуљом.

0114    Ал’ да видиш и чуда и фале!

0115    Каква дара тасте зету даје:

0116    Гиздава му поклонио вранца,

0117    Врана коња, брате, без биљеге.

0118    А на вранцу чултан до кољена:

0119    Чисти скерлет златом извезени,

0120    Златне ките бију по копитим’;

0121    Бојно седло од шимшир-дрвета,

0122    Шимшир-седло сребром оковано,

0123    На облучју камен сија драги,

0124    О облучју господско оружје:

0125    С једне стране сабља окована,

0126    С друге старне шестопер позлаћен;

0127    Зауздан је уздом позлаћеном;

0128    Њиме зета свога дариваше.

0129    Најбољи му шуре пешкеш дају,

0130    (Најбољи је, најжешћијех јада!),

0131    Своју секу шуре зету дају,

0132    Баш сестрицу цуру Љепосаву.

0133    А кад Милић дара приватио,

0134    Коња јаше, коњ му поиграва,

0135    А звекеће сабља о бедрици,

0136    А жуборе пуце на прсима,

0137    На калпаку трепеће му перје:

0138    Није шала онака ђевојка!

0139    Није шала онаки дарови!

0140    Подиже се кита и сватови,

0141    Развише се свилени барјаци,

0142    Засвираше свирке свакојаке,

0143    Ударише јасни таламбаси,

0144    Зачуше се сватске даворије,

0145    Стаде бакат сурих бедевија,

0146    Отидоше с Богом путовати.

0147    Кад су били гором путујући,

0148    Стиже укор на коњу ђевојку,

0149    Па говори до себе ђеверу:

0150    „О ђевере, Мандушићу Вуче!

0151    „Зазор мене у те погледати,

0152    „А камо ли с тобом говорити,

0153    „Ал’ нагони мука на невољу:

0154    „Кажи куму, кажи старом свату,

0155    „Нек уставе суре бедевије,

0156    „Нек угасе свирке и поп’јевке,

0157    „Уз јелике прислоне барјаке,

0158    „Нек ме скину са добра коњица,

0159    „Нек ме спусте на зелену траву;

0160    „Љуто ме је забољела глава,

0161    „Јарко ми је омрзнуло сунце,

0162    „А црна ми земља омиљела,

0163    „Бог би дао, те би добро било!”

0164    Цвили, пишти ђевер до ђевојке:

0165    „Стани куме, стани стари свате!

0166    „Стани, побро, Милић-барјактаре!

0167    „Уставите свирке свеколике,

0168    „Угасите сватске даворије,

0169    „Уз јелике прислон’те барјаке,

0170    „Да скинемо са коња ђевојку;

0171    „Љуто тужи моја мила снаша,

0172    „Љуто ју је забољела глава,

0173    „Јарко јој је омрзнуло сунце,

0174    „А црна јој земља омиљела

0175    „Бог би дао, да би добро било!”

0176    Тад’ стадоше кићени сватови,

0177    Уставише свирке и поп’јевке,

0178    Ђевер скиде са коња ђевојку,

0179    Па је спусти на зелену траву,

0180    Он је спусти, она душу пусти.

0181    Сви сватови грозне сузе лију,

0182    А највише Милић-барјактаре;

0183    Ђувеглија јадан нарицао:

0184    „Заручницо, млада Љепосава!

0185    „Ту ли тебе суђен данак нађе!

0186    „Ни код мога ни код твога двора,

0187    „Ни код моје ни код твоје мајке,

0188    „Већ у гори под јелом зеленом!”

0189    Састаше се кићени сватови,

0190    Сабљама јој сандук сатесаше,

0191    Наџацима раку ископаше,

0192    Саранише лијепу ђевојку

0193    Откуда се јасно сунце рађа;

0194    Посуше је грошим’ и дукатим’;

0195    Чело главе воду изведоше,

0196    Око воде клупе поградише,

0197    Посадише ружу с обје стране:

0198    Ко ј’ уморан, нека се одмара;

0199    Ко је млађан, нек се кити цв’јећем;

0200    Ко је жедан, нека воду пије

0201    За душицу лијепе ђевојке.

0202    Још нариче Милић барјактаре:

0203    „Чарна горо, не буди јој страшна!

0204    „Црна земљо, не буди јој тешка!

0205    „Вита јело, пусти широм гране,

0206    „Начини ми заручници лада;

0207    „Кукавицо, рано је не буди,

0208    „Нека с миром у земљи почива!”

0209    Сватовима јоште ријеч каже:

0210    „Браћо моја, кићени сватови!

0211    „Хај’те, браћо да ми путујемо,

0212    „Хајде сваки, како који може,

0213    „А ја идем, како коњиц може

0214    „Мојој старој на муштулук мајци.”

0215    Дигоше се с Богом путовати,

0216    Сваки иде, како који може,

0217    Милић оде, како коњиц може.

0218    Далеко га угледала мајка,

0219    Мало ближе предањ ишетала,

0220    Коња грли, а Милића љуби:

0221    „Чедо моје, Милић-барјактаре!

0222    „Ђе су свати, ђе ти је ђевојка?

0223    „Водиш ли ми замјеницу, сине,

0224    „Која ће ме јутром зам’јенити,

0225    „Двор помести, воде донијети,

0226    „Поређати господске столове?”

0227    Ал’ бесједи Милић барјактаре:

0228    „О старице, моја мила мајко!

0229    „Иду свати, не воде ђевојке:

0230    „Остала је твоја замјеница

0231    „Ни код мога ни код свога двора,

0232    „Ни код моје ни код своје мајке,

0233    „До у гори под јелом зеленом!

0234    „Но старице, моја слатка мајко!

0235    „Брзо трчи двору бијеломе,

0236    „Па ми стери мекану постељу,

0237    „Ни дугачку ни врло широку,

0238    „Јер ти дуго боловати не ћу.”

0239    Проли сузе Милићева мајка,

0240    Поврати се двору кукајући,

0241    Брже стере мекану постељу,

0242    Ни дугачку ни врло широку.

0243    Како дође Милић барјактаре,

0244    Он се спусти на меку постељу,

0245    Док се спусти, он душу испусти.

0246    Док дођоше кићени сватови,

0247    Дотле с’ Милић мртав належао;

0248    Кад ти вод’ ли кићени сватови,

0249    Наопако копља окренуше,

0250    Наопако коло поведоше,

0251    Жалостиву пјесму запјеваше;

0252    Сабљама му сандук сатесаше,

0253    Наџацима раку ископаше,

0254    Саранише Милић-барјактара

0255    Куда јарко смирује се сунце.

0256    Оста јадна саморана мајка,

0257    Она кука како кукавица,

0258    А преврће лако ластавица;

0259    Она иде своме винограду,

0260    Косу реже, па виноград веже,

0261    Сузе лије, чокоће зал’ јева,

0262    Винограду тихо проговара:

0263    „Винограде, мили рукосаде!

0264    „Ко је тебе мене засадио,

0265    „Никада те веће брати не ће!”

0266    Када буде на заходу сунце,

0267    Тад’ излази Милићева мајка,

0268    Па говори, а за сунцем гледа:

0269    „Благо мене и до Бога мога!

0270    „Благо мене, ето сина мога!

0271    „Ето г’ мајци, ђе из лова иде,

0272    „Носи мајци лова свакојака!”

0273    Не би сина, ни од сина гласа.

0274    Када буде на истоку сунце,

0275    Изилази Милићева мајка,

0276    Сунце гледа паке проговара:

0277    „Благо мене, ето ми снашице!

0278    „Иде с воде, носи воде ладне,

0279    „Хоће мене стару зам’јенити.”

0280    Не би снахе, ни од снахе гласа,

0281    Веће мајка кука од жалости,

0282    Кука тужна како кукавица,

0283    А преврће како ластавица,

0284    И кукаће до суђена дана.

• Сабрана дела Вука Караџића, Српске народне пјесме, издање о стогодишњици смрти Вука Стефановића Караџића 1864-1964 и двестогодишњици његова рођења 1787-1987, Просвета.
• Пјесме јуначке средњијех времена, књига трећа 1846. Исто издата и у Београду, 1988.

---

Zenidba Milica barjaktara