Добро дошли на Српску енциклопедију

Велизар Јанковић

Велизар С. Јанковић (Београд, 13. децембар 1880 — Београд, 13. новембар 1966), српски политичар и економиста. Био је министар народне привреде Краљевине Србије, а у Краљевини СХС био је министар пољопривреде, министар саобраћаја и министар финансија.

Економиста

Велизар Јанковић је рођен 13. децембра 1880. у Београду. Економско-финансијске науке докторирао је 1904. на Универзитету у Берлину.1) Докторирао је тезом Систем непосредних пореза у Србији (1904).2) Вратио се у Србију, где је службовао у Министарству финансија и Министарству народне привреде.3) Био је истовремено хонорарни професор на Трговачкој академији у Београду, где је предавао финансије.4)

Политичар

Учланио се у Народну радикалну странку. Први пут био је 1912. биран за народног посланика.5) У влади Николе Пашића био је министар народне привреде од 1. септембра 1913. до 5. децембра 1914. Током консултација о концентрационој влади, Драгутин Димитријевић Апис је у јесен 1914. саветовао самосталне радикале да за улазак у владу поставе услове, да се из владе избаце Стојан Протић, Велизар Јанковић и Душан Стефановић.6) Никола Пашић је онда 5. децембра 1914. саставио концентрациону владу без Велизара Јанковића, Стојана Протића и Душана Стефановића. Након Солунског процеса разочарани самостални радикали напустили су владу, па су Стојан Протић и Велизар Јовановић постали министри у новој влади. Био је министар народне привреде у влади Николе Пашића од 13. јула 1917. до 16. новембра 1918.

На захтев председника владе Велизар Јанковић је 1918. као министар привреде израдио елаборат о ратним последицама и предлозима за оживљавање привреде и саобраћаја.7) Елаборат је требао да послужи југословенској делегацији на мировној конференцији.8) У елаборату је стајало да је први задатак државе да привредницима обезбеди оруђа уништена у рату.9) Предложио је да влада са савезницима закључи наменски робни зајам за пољопривредне машине, железничке справе, стоку за вучу итд.10) Сматрао је да посебну пажњу треба посветити обнови у рату уништеног желазничког возног парка.11) Јанковић је саветовао да се најпре утврди вредност штете и да се од савезника тражи помоћ независно од питања накнаде ратне штете.12) Тај план изгледао је као покушај да се уз помоћ савезничког кредита убрза наплата ратне штете, а гаранција за тај кредит биле би будуће репарације, па би се ризик наплате преносио на кредиторе.13)

Министар у неколико југословенских влада

Био је министар финансија у влади Стојана Протића од 19. фебруара до 17. маја 1920. Као министар финансија суочавао се са огромним буџетским дефицитом, па је морао да прибегне новим даџбинама.14) Новим законом о Народној банци држава је могла да узима бескаматни зајам од Народне банке до износа од 500 милиона динара.15) Био је министар пољопривреде и вода у владама Миленка Веснића и Николе Пашића од 17. маја 1920. до 26. марта 1921. Након тога био је министар саобраћаја у влади Николе Пашића од 26. марта до 18. јула 1921. Поново је био министар саобраћаја у влади Николе Пашића од 16. децембра 1922. до 28. децембра 1923.

Као министар пољопривреде 31. децембра 1920. предложио је влади да се оснује државна земљорадничка банка, која би требала да пољопривредним кредитима помогне ратом захваћена подручја.16) Сматрао је да би без тих кредита сељаци морали да се задужују код зеленаша.17) Према Велизаровом пројекту при управи фондова се требала основати посебна Дирекција за земљораднички кредит, која би требала да кредитира пољопривреднике, све док се не оснује Државна земљорадничка банка.18) Почетни капитал дирекције требао је да буде 100 милиона динара, а влада би сваке године требала из буџета и од лутрије да дотира 20 милиона динара.19) Влада је 25. марта 1921. прихватила његов предлог о оснивању Дирекције за земљораднички кредит као увод у оснивање државне банке за кредитирање пољопривреде. Донели су и Уредбу о земљорадничком кредиту.20)

Корупција

Осумњичен је за корупцију приликом оснивања Бродарског друштва, па му је властита странка изгласала неповерење и натерала га да поднесе оставку на место министра.21) Пошто је Никола Пашић због кризе владе смирио незадовољство клуба радикалних посланика против Јанковића, онда је клуб тражио од Јанковића да повуче оставку.22) Јанковић је након дуже паузе повукао оставку.23) Незадовољство радикала против Јанковића поново је расло, поготово након што је радикални одбор прегледао и утврдио неправилности приликом оснивања новог Бродарског друштва.24) Јанковића су оптуживали и да је као министар саобраћаја био крив због откупа Јужних и Оријенталних железница.25) На крају је Никола Пашић 28. децембра 1923. уважио оставку Велизара Јанковића.26) На седници скупштине одржане 11. октобра 1924. влада је оптужила тројицу министара за корупцију: Велизара Јанковића, Лазара Марковића и Драгутина Којића.27) На истој седници предложен је и Закон о сузбијању корупције.28)

Литература

  • Драгана Гњатовић, Пројекат др. Велизара Јанковића о оснивању Државне земљорадничке банке, Банкарство, број 9-10, Удружење банкара Србије, Београд, 2010, ИССН 1451-4354
  • Васа Казимировић, Никола Пашић и његово доба 1845—1926, књига 2, Нова Европа, Београд, 1990.
  • Дејвид Мекензи (David MacKenzie), Apis: The congenial conspirator, East European Monographs, Boulder, 1989.
  • Политика 10. и 11. март 1920.
  • Политика 29. децембар 1923, стр. 2
  • Душан М. Илијин, Обнова железнице у Краљевини СХС (1919—1924) — докторска дисертација, Филозофски факултет, Београд, 2014.
1) , 2) , 3) , 4) , 5) , 16) , 17)
Драгана Гњатовић, 2010, стр. 20
6)
В. Казимировић, Пашић 2, 1900, стр. 263
7) , 8)
Душан Илијин, 2014, стр. 76
9)
Душан Илијин, 2014, стр. 77
10)
Душан Илијин, 2014, стр. 78
11) , 12)
Душан Илијин, 2014, стр. 79
13)
Душан Илијин, 2014, стр. 80
14)
Политика 10. и 11. март 1920.
15)
Политика 22. март 1920.
18) , 19) , 20)
Драгана Гњатовић, 2010, стр. 22
21)
„ПО”, Политика 29. децембар 1923, стр. 2
22) , 23) , 24) , 25) , 26)
ПО
27) , 28)
Политика 12. октобар 1924, стр. 3
Штампање