Корисничке алатке

Алатке сајта


битка_са_бугарима_код_велбужда

Битка са Бугарима код Велбужда

Битка са Бугарима код Велбужда. Година 1325. Остарели византијски цар Андроник II је био принуђен да свог унука Андроника млађег прогласи за сувладара. У наредном периоду Андроник млађи се припремао да од свог деде потпуно преузме власт, па је крајем 1327. у Византији избио грађански рат. Андроник II је оклевајући да се супротстави Турцима, изгубио територије у Малој Азији, а и Бугари су поново почели да се шире, пошто су повратили раније изгубљене територије, чиме је остарели цар почео да губи углед у Византији, док је моћ његовог унука расла уз помоћ Бугарске.1) Бугарска је иначе, значајно ојачала доласком на престо видинског кнеза Михаила Шишмана 1323. ожењеног Аном, сестром Стефана Дечанског.2)

Како би зауставио насртљивог унука, Андроник II се обратио за помоћ Стефану Дечанском. Овај му је најпре послао војсковођу Хрељу са одредима који су оперисали између Сера и Солуна, а затим је послао још већу војску, али се онда, по савету српских великаша, да се не меша у грађански рат и не прави непотребне жртве са српске стране, повукао у земљу, све док Андроник млађи на зиму и пролеће 1328. није заузео Македонију и Абланију, стигавши до границе са Србијом,3) те маја 1328. заузео Цариград, натерао је Андроника II да се одрекне престола и послао га у манастир.4)

Бугарски цар је подржао Андроника млађег да се прогласи за новог цара и постане Андроник III. Истовремено, отерао је своју дотадашњу жену Ану и оженио се сестром Андроника III. Имао је претензије према Македонији, посебно је љубоморно посматрао како Србија шири свој утицај по Вардарској долини, јер је намеравао да своју престоницу пребаци у Скопље. Такође је имао претензије на византијске територије, због чега је више пута упадао у Тракију. Међутим, није могао да истовремено ратује и са Србијом и са Византијом, па је одлучио да се најпре удружи са Византијом у борби против Србије, искористивши љутњу Андроника III према.5) српском краљу, са којим је остао у непријатељским односима,6) пошто се на почетку грађанског рата у Византији, ставио на страну његовог деде, као и због заузимања града Просека, на граници са Србијом, који су присталице Андроника II, предале Србима.7)

Од почетка 1330. године тежиште политичких догађаја је било на јужној и источној области српске државе.8)

Бугарски цар је упорно одбијао Стефана Дечанског да се састану и договоре о решавању спорова, али се у два наврата састао са Андроником III (Андрианопољ и Созопољ) и договорио заједнички напад на Србију за 1330. годину.9)

Схвативши да од преговора са Бугарима неће бити ништа, Стефан Дечански је одлучио да забрани увоз оружја из Млетачке републике и Дубровника до Бугарске, да се српска војска што пре окупи и увежба, да се прибави наоружање, пошаљу уходе у Византију и Бугарску, те прикупе информације о њиховој припремљености. Битну улогу у овим припремама имао је Душан, тада млади краљ, који се посебно старао о увежбаности и опремљености војске, није излазио из војних логора. Осим српске војске, Срби су ангажовали и око 1.000 немачких и шпанских најамника, тако да је са српске стране било око 15.000 војника.10)

Бугарски цар је укупно располагао са 15.000 војника, од чега је ангажовано 3.000 плаћених Татара, Осета и Влаха. Влахе су покушали да ангажују и Срби, али се влашки кнез Јован Басара радије приклонио бугарском цару, који му је осим новчане накнаде, обећао и безграничне пљачке по Србији.11)

Стефан Дечански није располагао детаљима напада на Србију, али је очекивао бугарски напад долином Нишаве, према Нишу, а византијски удар са југа. Пошто је обавештен о прибличној јачини непријатељске војске, проценио је да неће моћи да се истовремено супротстави Бугарској и византијској војсци, па је одлучио да сву своју расположиву војску, најпре окрене против Бугара, имајући у виду да је сматрао да ће византијску војску моћи да задржи у добро утврђеним градовима према Византији, под командом војвода Хреља, у то време најбољег српског војсковође.12)

Српска војска се окупила на Добричком пољу, на месту где се река Топлица улива у Јужну Мораву, док су добри извиђачи послати да прате кретање непријатеља. Бугарска војска се концентрисала код Трнова и била је окренута према Видину, супротно Стефановим очекивањима, с обзиром да је мислио да ће ићи према српској граници. Из тог разлога помислио је да ће Бугари ипак ударити са североистока, али није покретао своју војску, већ је наставио да ишчекује потезе Бугара.13) Бугари су заправо код Видина само прихватили плаћеничку војску, која је на том месту прешла Дунав, а затим су обједињени кренули на југ, пролазећи поред Софије.14)

Срећом, византијска војска је нешто каснила. Зато су Стефан и Душан, пожурили према Велбужду (данас Ћустендил), који је у то време припадао Србији да се тамо супротставе бугарској војсци, пре спајања са византијском. Сва српска коњица, на челу са Душаном, кренула је долином Јужне Мораве, па затим источније кроз шуме избила је у долину Струме, одакле је видела да је бугарска и њихова плаћеничка војска већ била прешла границу код града Землна, у горњем делу струмичке клисуре, где је нападала и пљачкала околна српска села.15)

Убрзо за претходницом са Душаном на челу, пристигао је и већи део српске пешадије, на челу са Стефаном, који се улогорио северно од града Велбужда, док су се са друге стране сместили Бугари. Бугарски цар, остао је изненађен видевши пристигле Србе и пошто није имао намеру да им се сам супротстави, највероватније како би добио у времену, предложио је Стефану нове преговоре.16)

Стефан је знао да је са неверним Бугарима безуспешно преговарати, али пошто је пешадија била уморна од пута, а још увек није пристигла у целости, те знајући да ће Византијцима требати доста времена да се пробију кроз српска утврђења на путу до Велбужда, пристао је на преговоре.17)

Пошто је остатак српске војске пристигао и војска се одморила, знајући да од преговора са Бугарима поново неће бити ништа, Стефан је сазвао сабор српских старешина, на коме је одлучено да се Бугари нападну 28. јуна 1330. године.18) По плану, центар њихове војске је требао да се разбије оклопном, српском и плаћеничком коњицом, са пешадијском потпором, док их је са бокова требала да обезбеђује лака коњица.19)

Оклопници, су у средњем веку без премца били једна од најстрашнијих и најубојитијих војних јединица на отвореном пољу. Могу се сматрати врстом претече каснијих тенковских јединица. Слично као и у савременом ратовању, деловали су у садејству са пешадијом, која их је штитила. Тешко оклопљени витез могао је лако да крчио пут кроз редове непријатељске војске, посебно у случају ка она није довољно спремна, ни адекватно наоружана. Осим тога, јуриш тешке коњице је имао и психолошки ефекат, када се оклопне јединице обрушавају на пешадију у првим редовима. Међутим, ако се оклопљени витез обори са коња, он остаје поприлично немочан, због тежине и незграпности оклопа, па су им због тога биле потребне штитоноше и пешадија, као вид помоћних трупа.20)

Након извршених припрема за напад, Стефан је одржао патриотски говор, а војска је око поднева кренула у напад.21)

Напад је извршен крај реке Каменче (сада Соволшица), код града Велбужда, на подручју између села Ржавице и виса коте број 636, североисточно од села Никдицавца. Бугаре је напад изненадио, пошто су очекивали наставак преговора, један део војске се налазио изван војног логора, у пљачци, док је остатак био неприпремљен за борбу. Бугарски цар је морао на брзину да импровизује одбрану, истуривши напред своју лаку коњицу.22)

Српска коњица је напад започео стрелама, а затим је кренула у борбу с мачевима. Силовит напад, уз звуке труба и повике коњаника у оклопима, који су се пресијавали на сунцу, је заплашио Бугаре и њихову лаку плаћеничку коњицу. Настала је велика сеча бугарског центра, српска оклопна коњаници су се одмах усмерили ка месту обележеном бугарском заставом, где се налазио бугарски цар.23)

Овај маневар је био је сличан маневрима које је предузимао Александар Велики, које су Душан, али и многе друге српске војсковође проучавале.24) Бугарски цар се се заједно са војском дао у бекство. Он је претходно узалудно покушавао да је заустави своју војску и организује противнапад. У тој трци, је пао са коња, док је његова застава остала да лежи на земљи.25) Није остало разјашњен начин на који је цар Михаило погинуо. Према кратком аутобиографском осврту који је Душан написао уз „Законик“, Душан је поменуо ову битку, као своју, и да је он Михаилу мачем „откинуо главу“, а слично се помиње и у неким другим изворима, док је Стефан Дечански, у дечанским повељама, међутим, поменуо како је убио Михаила, што би могло да се разуме и у метафоричком смислу, с обзиром су краљеви биографи забележили да је Михаило претходно пао са коња, а да су га српски коњаници посекли.26)

У борбама се посебно истакао Душан, који је смело предводио оклопну коњицу. Тада му је било 22 године, изгледао је снажан, крупан и за главу виши од сталих коњаника.27)

Срби су разбијену бугарску војску наставили да гоне све док није пао мрак. Многе које су сустигли су посекли или заробили. Долином Струмице, у правцу гоњења, остало је да лежи на хиљаде лешева.28) Они који су преживели и нису заробљени остали су да се скривају по шумама и шибљацима, док је један део успео да утекне Раодомирском котлином ка Горњој Стрми где се налазио Белаур, брат бугарског цара Михаила.29)

Српски губици у овој бици су били далеко мањи. Током ноћи војска се окупила, одморила и припремала за нове борбе, са византијском војском, која је била нешто мања. Међуим, Андроник III је успео да освоји неколико српских пограничних градова, али пошто је сазнао за пораз Бугара, оставио је своју посаду у освојеним градовима и повукао се на југ. Међутим, убрзо је променио мишљење и кренуо у освајање бугарских територија на истоку и поред тога што су до тада били савезници.30)

Стефан је затим кренуо на југ и поново освојио градове које је заузела византијска посада. Видевши велику Стефнову војску, византијски заповедници су предавали градове без борби.31)

Овом победом српске војске, заустављени су даљи упади Бугара на српску територију, све до пада под турску власт. Срби су тада могли неометано да заузму бугарску територију. Међутим, Белаур, царе брат и бугарски бољари су молили Стефана Дечанског да не пустоши Бугарску, понудили су му чак могућност да се Србија и Бугарска уједине под његовом круном. Стефан је затим повукао своју војску из Бугарске и склопио врло повољан мир за Бугаре, задовољивши се тиме да на престо дође његова сестра Ана, претходно удата за цара Михаила и њихов син Иван Стефан. Извршене су врло мале измене границе у корист Србије, док је унутрашња управа остављена Бугарима.32) Оваквим исходом преговора један део српске властеле није био задовољан, јер су очекивали припајање Србији делова територије Бугарске или наметање одређених обавеза Бугарима.33)

Пошто се завршио рат са Бугарском и Византијом, Стефан Дечански је могао да се посвети унутрашњем уређивању Србије и развоју њене привреде. У знак захвалности због победе код Велбужда, посветио се довршавању Манастира Дечана код Пећи, али за живота није успео да га заврши до краја, већ је то учинио Душан, четири године након његове смрти.34)

Младом краљу Душану је углед знатно порастао после битке. Он је за заслуге добио на управу Зету са седиштем у Скадру.35)

Наредне године, дошло је до сукоба између Душана и његовог оца, чији нису потпуно разјашњени и који је довео до смене на престолу.36)

Литература

  • Миладин Стевановић, Душаново царство, Књига-комерц, Београд, 2001, ИСБН 86-83583-15-5
  • Сима Ћирковић, Божидар Ферјанчић, Зидање Високих Дечана, Вечерње Новости онлајн, Компанија Новости, 12. 8. 2005.
  • Дејан Стојиљковић, Битка код Велбужда, 2014.
1) , 3)
Миладин Стевановић, 2001, стр. 39
2) , 4) , 5) , 7) , 9)
Миладин Стевановић, 2001, стр. 40
6) , 8) , 26) , 36)
Сима Ћирковић, Божидар Ферјанчић, 12. 8. 2005.
10) , 11) , 12) , 13)
Миладин Стевановић, 2001, стр. 41
14) , 15) , 16) , 17) , 18)
Миладин Стевановић, 2001, стр. 42
19) , 21) , 22) , 23) , 25) , 28) , 29)
Миладин Стевановић, 2001, стр. 43
20) , 24)
Дејан Стојиљковић, 2014, стр. 19
27) , 30) , 31) , 32)
Миладин Стевановић, 2001, стр. 44
33) , 34) , 35)
Миладин Стевановић, 2001, стр. 45
битка_са_бугарима_код_велбужда.txt · Последњи пут мењано: 2017/03/18 22:39 од жељко_тодоровић