Милан Шипка (Драгељи, 7. октобар 1931 — Сарајево, 8. јул 2011), истакнути српски лингвиста и доктор књижевних наука.
Рођен је 7. октобра 1931. године у Драгељима код Градишке. Филозофски факултет је завршио у Загребу, где је касније и докторирао на тему „Језик Петра Кочића“.1)
Радио је као професор српскохрватског језика и филозофије у Гимназији у Новом Граду, Учитељске школе (1956—1961), и Више педагошке школе у Бањој Луци (1966—1973). Затим је у Сарајеву радио као директор Института за језик и књижевност (1973—1984), као научни савјетник у Институту за проучавање националних односа (1984—1990) и као редовни професор Универзитета у Сарајеву на Академији сценских умјетности и Педагошкој академији (1990—2002).
Школске 1994/1995. као гостујући професор Института за славистику Универзитета у Клагенфурту држао је предавања из југославистичке социолингвистике, а гостовао је и на универзитетима у Бечу, Познању (Пољска) и Новом Саду. Велики дио свог живота посветио је старању о српском језику, посебно српској језичкој култури2)3)4) и много учинио на њиховој популаризацији.5) Био је учесник и организатор великог броја домаћих и међународних научних скупова из лингвистике.
Преминуо је 8. јула 2011. у свом дому у Сарајеву,6) а сахрањен је 12. јула 2011. на Новом гробљу у Бањој Луци.7)
Објавио је више од 600 научних и стручних радова, међу којима и више од 20 књига (научних монографија, језичких саветника, популарно-научних текстова, уџбеника и приручника). Најзначајнија дела:8)9)10)