Алексић Никола (Стари Бечеј, 1808 — Арад, 1. јануар 1873), српски сликар.
Потиче из занатлијске породице. Сликање је почео да учи у атељеу Арсена Теодоровића у Новом Саду (до 1826), затим одлази у Беч и студира на Академији (1828—1830). Почиње у класи антике, а наставља историјско сликарство. Путује у Италију, где остаје три године упознајући уметност назарена. Копирао је старе мајсторе по галеријама и сликао портрете аустријских официра српског порекла. После Италије 1834. борави у Новом саду, а затим у Сремским Карливцима, где копира портрет митрополита Стефана Стратимировића. Године 1837. настањује се у Кикинди и отвара радионицу да би 1840. прешао у Темишвар, па у Арад где остаје до краја живота.
Био је плодан сликар. Радио је углавном иконе, зидне слике и портрете. Насликао је:
Оставио је неколико узорних портрета међу којима су Портрет синова (Матица српска), Јелисавета Нинковић, Човек у плавом, Девојчица са ружом (Народни музеј у Београду), Мала Кенгелчева, Портрет жене у плавом (Галерија Матице српске) и др.
Типичан је представник бидермајера. У црквеном сликарству је под утицајем назарена, са искреним осећањем за монументалност. У портретима је осећајан колориста и вешт цртач карактера.
Имао је више ученика, од којих су знаменитији Новак Радоњић, Љубомир Александровић и Аксентије Мародић, а његов син Душан и унуци Стеван и Иван били су такође сликари.