Илија Деде Јанковић (Задар, 26. јул 1818 — Трст, 2. март 1874), српски књижевник, публициста и политичар. Био је гроф и последњи мушки потомак Стојана Јанковића. Његов праунук је српски књижевник Владан Десница.
Илија Деде Митровић Јанковић је рођен 26. јула 1818. године у Задру.1) Његов отац био је конте (гроф) Ђорђе Деде Митровић, а мајка је била Јелисавета де Цанки.2) Илија Деде Јанковић је био наследник и последњи мушки потомак српских народних поглавара Митровића званих Јанковића, тј. од Стојана Јанковића и браће му Завише и Илије.3) Илија Деде Јанковић води поријекло од Завише Јанковића, брата Стојана Јанковића.4) Стојан, Завиша и Илија Јанковић остали су без мушких наследника у другом колену.5) Завишина ћерка Јелена удала се грчког потпуковника Тодорина Деде, који је 1739. преузео породична имања и почасти и име Деде Митровић Јанковић.6) Стојан и Завиша Јанковић добили су од Венеције титулу кавалира, а у 18. веку Венеција је породици доделила титулу конте (грофа).7) Када је Аустрија преузела млетачке поседе она је Деде Јанковићима потврдила титулу грофа.8) Деде Јанковићи су живели у Исламу Грчком у Дворима Јанковића и у Кули Јанковић Стојана.9) Главно имање добио је 1670. године Стојан Јанковић због учешћа у Кандијском рату.10) Када је био проглашен за кавалира (витеза) добио је куће и имање од 100 хектара у Исламу Грчком.11) Илија Деде Јанковић није имао мушких потомака. Имао је две ћерке, старија ћерка Јелисавета удала се за обровачког трговца Владимира Симића, а млађа Олга удала се за Владимира Десницу.12) Олгин унук и Илијин праунук био је чувени књижевник Владан Десница.13)
Илија Деде Јанковић је основну школу завршио у Задру.14) У Задру је похађао и завршио италијанску гимназију, у којој је научио италијански, грчки и латински.15) Знао је седам језика.16) Добро је познавао француски језик, да је касније Симу Матавуља научио француски и упутио га да чита француску књижевност.17) Био је велики поштовалац италијанске културе и књижевности.18) Право је студирао у Падови.19) У Италији је био упознат са идејама Мацинија и италијанског препорода (рисорђимента).20) На њега су велики утицај имале слободарске, демократске и народњачке идеје Младе Италије, а посебно идеје националног и политичког ослобођења угњетених народа.21) На младога Илију такође су велики утицај имале панславенске идеје.22) Током 1848. заједно са више славенских родољуба потписао је подршку одлукама Свеславенског конгреса у Прагу.23)
Превео је 1856. године са француског Русија года 1850. Адолфа Занда.24) Повезао се и сарађивао је са Данилом Медаковићем, уредником „Српског дневника” у Новом Саду.25) Путовао је 1859. у Русију, о чему је касније написао путопис.26) За своје велико имање ангажовао је управника. Био је члан Агрономског друштва у Задру. Писао је и чланке о унапређењу пољопривредне производње и унапређењу села.27) Узгајао је и свилене бубе.
Након аустријског пораза у Италији укинут је 1860. године Бахов апсолутизам, па је оживео замрли политички живот. У Задру је био успостављен Далматински сабор, а главна политичка борба одвијала се између аутономаша, који су настојали да очувају хегемонију италијанског језика и народњака, који су били против тога.28) Илија је био у народњачком покрету Срба и Хрвата, односно у Народној странци. Међутим изражавао је мишљење да се становништво Далмације треба питати о евентуалном сједињењу са Славонијом и Хрватском.29) Када је Божидар Петрановић 1862. основао Матицу далматинску, тада ју је Илија финансијски помагао.30) Финансијски је помогао да се у Задру 1863. оснује Народна читаоница, а био је и члан њене прве управе.31) Финансијски је помагао и лист „Звијезда” Јована Сундечића.32) У то време писао је песме на италијанском и на српском језику, али све су остале у рукописима. Написао је и драму Сиротица.33) Први је превео и обрадио књигу славенофила Данилевског Русија и Европа, али и то дело није било одштампано.34) Гроф Илија Деде Јанковић је 1867. отишао на етнографску свесловенску изложбу у Москви.35) У Русију је тада било позвано 80 истакнутих представника Словена да изложе своје етнографско благо.36) Када се Илија Деде Јанковић појавио у живописној народној ношњи Срба из Северне Далмације привукао је велику пажу публике.37) Када се тако одевен појавио у позоришту изазивао је овације публике. Његова слика била је објављена у многим руским новинама.38) У Русији се упознао са многим истакнутим Славенима, а ојачао је и везе са истакнутим српским интелектуалцима Стеваном Тодоровићем, Јанком Шафариком, а посебно са Миланом Милићевићем.39) Преко Милићевића успоставио је и везу са кнезом Михаилом. Након повратка из Русије стављен је под сталну полицијску присмотру.40) Отишао је 1871. на Цетиње на крштење престолонаследника Данила.41) Тада је учествовао у оснивању тајне „Дружине за уједињење и ослобођење српско”.42) Међу члановима били су Светозар Милетић, Лаза Костић, Миша Димитријевић, Маша Врбица, Ђорђе Војновић, Јово Скобле и Крсто Кулишић.43) До велике промене политике хрватског клерикалног дела Народне странке дошло је око 1870.44) Клерикална струја Народне старнке на челу са Миховилом Павлиновићем почела је да говори да постоје само Хрвати и да у Хрватској нема Срба.45) Гроф Јанковић је онда почео да тражи да се оснује „Српски лист”, насупрот „Народном листу”, који је тада ширио ексклузивно хрватство и великохрватске идеје.46) Иступио је 1873. из Народне странке.47) Хрватима је одговарао својим чланцима у Милетићевој „Застави”.48) Сава Бјелановић и Лазар Томановић сматрају да је одиграо предводничку улогу започињући српску политику у Далмацији, што је након његове смрти довело до Српске странке и „Српског гласа”.49)
Симо Матавуљ је 1872. дошао као учитељ у Ислам Грчки.50) Био је грофов секретар.51) Илија Јанковић је Матавуља научио шаху и француском језику, потицао га је да пише стихове и прозу.52) Пошто је Матавуљ научио француски могао је да користи велику грофову библиотеку, у којој је било много књига француских, италијанских и руских аутора.53)
Илија Деде Јанковић је умро 2. марта 1874. године у Трсту.54)
Ilija Dede Jankovic