Миливоје Петровић Блазнавац

Извор: Српска енциклопедија
Миливоје Петровић Блазнавац

Milivoje Petrović Blaznavac 1.jpg

Општи подаци
Датум рођења: 16. мај 1824.
Место рођења: Блазнава (Кнежевина Србија)
Датум смрти: 5. април 1873.
Место смрти: Београд (Кнежевина Србија)
Рад
Познат по: први српски генерал

Миливоје Петровић Блазнавац (Блазнава, 4/16. мај 1824Београд, 24. март/5. април 1873) је био српски генерал и политичар. Био је председник владе Србије (1872-1873) и министар војске. Након убојства кнеза Михаила 1868. контролисао је власт у Србији као главни намесник трочланога Намесништва (1868-1872). Он је био први који је носио чин генерала у српској војсци. Има огромне заслуге за развој крагујевачке тополивнице и српске артиљерије.

Садржај

Наводни Милошев син

Миливоје Петровић Блазнавац рођен је у Блазнави 1824. у породици сеоскога трговца Петра.[1] Његова мајка је пре удаје служила код Милоша Обреновића, па су се шириле приче да је била трудна пре него што се удала за Петра уз добар мираз.[2] Миливоју Блазнавцу је одговарала та гласина да је он Милошев син.[3] Завршио је основну школу и бојаџијски занат, а онда је служио мало у војсци и полицији. Ступио је у службу Јована Обреновића.[4]

Ађутант Александра Карађорђевића

За време Вучићеве буне стао је на страну Томе Вучића, па је састављао песме против Обреновића. Спалио је поруку, којом се тражило да начелници неколико округа војно помогну кнезу Михаилу Обреновићу, па га је Јован Обреновић казнио са 50 батина.[5] Због помагања уставобранитељима по њиховом доласку на власт награђен је премештајем у Београд, где је у полицијској служби напредовао до чина секретара нечелништва.[6] Прешао је 1845. у војску, у којој је 1848. постао ађутант Александра Карађорђевића.[7] Био је поуздани човек Стевана Книћанина. На тој дужности остао је све док није пао у кнежеву немилост.[8] Једни су сматрали да се то десило јер се сувише приближио једној кнежевој кћери, али други сматрају да је та љутња измишљена да би олакшао приступ код кнеза Милоша.[9]

Вара кнеза Милоша

Иако је био отеран са двора и даље је био поуздан човек Стевана Книћанина, који га је послао у Беч да мотри на кретање Милоша Обреновића.[10] У Бечу је стекао поверење кнеза Милоша, па је сазнао за његове планове да искористи револуционарну ситуацију 1848. за упад у Србију.[11] Блазнавац је због тога по налогу српске владе кнеза Милоша одмамио у Загреб и ту је у договору са Људевитом Гајем дао да се затвори као тобожњи мађарски агент.[12] Кнез Милош је био затворен 20 дана, а Блазнавац и Људевит Гај су поред тога од кнеза Милоша измамили новац да би платили за његово ослобађање.[13] Касније је Милош сазнао пуну истину и никада то Блазнавцу није опростио. Током 1848. у побуњену Српску Војводину отишао је Стеван Книћанин са добровољцима, а са Книћанином је био његов ађутант Блазнавац.[14] Блазнавац се храбро борио, а у једној великој бици успео је да уништи непријатељску батерију.

Milivoje Petrović Blaznavac 2.jpg

Школовање

Пошто није био школован одлучио је да то надокнади, па је отишао у Беч, па онда у Париз са циљем да научи хемију.[15] Био је амбициозан и трудио се да научи хемијска знања потребна за топове и артиљерију. Једно време био је у војној школи у Мецу. Иако није положио испите стекао је доста стручних знања, па је учинио и неке иновације у балистици због којих га је одликовао напуљски краљ.[16] У Француској се затекао за време државнога удара Луја Наполеона децембра 1851. и то је за њега био узор шта смео човек може да учини уз помоћ војске.[17] За време Кримскога рата влада га је често слала у дипломатске мисије у Беч.

Начелник војнога оделења

Стеван Книћанин је 1854. постао министар унутрашњих послова, па је Блазнавца поставио за начелника војнога оделења.[18] Након Книћанинове смрти Блазнавац се везао за Илију Гарашанина. Разговарао је са разним групама и са влашћу и са опозицијом, а ничију тајну није чувао.[19] Бојао се повратка кнеза Милоша на власт, па је бранио Александра Карађорђевића колико год је могао. Пре пада Александра Карађорђевића био је начелник војнога оделеља и имао је чин пуковника, највиши чин у српској војсци.[20]

Прогонство

Када је Народна скупштина 1858. збацила кнеза Блазнавац је имао жељу да војно интервенише, али није могао без Гарашаниновога наређења. Скупштина је касније наредила да се затвори, тако да је повратак кнеза Милоша дочекао у затвору.[21] Кнез Милош је по повратку намеравао да му се освети, али спасио га је кнез Михаило Обреновић, па је само протеран у своје село Блазнаву.[22] Док је био прогнан турском Осман паши послао је план како да се протерају Обреновићи и да Турска заузме Србију. Био је у прогонству цело време док је кнез Милош био жив.

Управник тополивнице

Када је кнез Михаило Обреновић поново постао кнез 1861. Блазнавац је постао управник тополивнице у Крагујевцу.[23] Илија Гарашанин се заузимао за Блазнавца и предлагао га је за министра војске, али кнез Михаило је то одбијао јер је знао за његово издајничко писмо Осман паши.[24] Сматрао је да Блазнавац може бити користан само за техничке артиљеријске послове. Блазнавац је након тога покушао да утиче на кнез Михајла преко Анке Константиновић, ћерке Јеврема Обреновића. Анкин утицај на двору је нарастао јер је кнез Михаило био заљубљен у своју рођаку Катарину, Анкину ћерку.

Министар војске

Због тога утицаја Блазнавац је 1865. именован за министра војске.[25] Блазнавац је требао да спреми војску за велики рат против Турске, али он није био дорастао том послу. Руски стручњаци су 1867. испитали стање српске војске и утврдили су да народна војска има добар потенцијал, али нема никакву војну организацију, а једино на што је обраћена пажња је артиљерија.[26] Војска није била добро обучена, било је веома мало официра, а није било ни довољно пушака. Једини Блазнавчев успех је била крагујевачка тополивница, па су руски стручњаци похвалили прерађене хаубице за које су тврдили да им турске тврђаве не могу одолити.[27] Током 1867. захладили су односи њега и Илије Гарашанина, јер је Гарашанин од њега тражио рок до кога ће војска коначно бити спремна за рат са Турцима, а Блазнавац није хтео да се везује роком.[28] Гарашанин је сматрао да се рат више не сме одлагати, па је тражио од кнеза да смени једнога од њих двојице. Након Гарашанинове смене новембра 1867. настале због противљења кнежевој женидби појачао се Блазнавчев утицај на двору и његово залагање за мирољубиву политику са ослонцем на Аустрију.[29]

Главни међу намесницима

Након погибије кнеза Михаила 1868. привремено намесништво сазвало је Велику скупштину за избор кнеза, али Блазнавац врши државни удар и са војском проглашава малолетнога Милана Обреновића за кнежевога наследника.[30] И влада и Скупштина морале су да се покоре тој одлуци. До пунолетства Милана Обреновића Србијом управља трочлано Намесништво: Блазнавац, Јован Ристић и Јован Гавриловић. У јесен 1868. оженио се Катарином Константиновић, унуком Јеврема Обреновића и несуђеном женом кнеза Михаила.[31] Због те женидбе спекулисало се да би он могао да заузме кнежевски трон. Блазнавац је контролисао Намесништво, а Јован Ристић му је био поуздан политички саветник, док је Јован Гавриловић није имао неку улогу.[32]

Председник владе

По стицању пунолетства, кнез Милан Обреновић је 1872. године преузео власт од намесништва. На дужности намесника Блазнавац је остао до пунолетства кнеза Милана, 10. августа 1872. године, када га је кнез Милан унапредио у чин генерала и дао му мандат за састав нове владе. У новоформираној влади Блазнавац је председник владе и министар војске. Блазнавац је умро изненада од срчане капи 5. априла 1873, а сахрањен је у породичној гробници Јеврема Обреновића у Раковици.


Референце

  1. Друга влада Мил. стр 1
  2. Влада Милана Обр. 1, стр 2
  3. Влада Милана Обр. 1, стр 2
  4. Влада Милана Обр. 1, стр 2
  5. Влада Милана Обр. 1, стр 2
  6. Влада Милана Обр. 1, стр 3
  7. Влада Милана Обр. 1, стр 3
  8. Влада Милана Обр. 1, стр 3
  9. Влада Милана Обр. 1, стр 4
  10. Влада Милана Обр. 1, стр 4
  11. Влада Милана Обр. 1, стр 4
  12. Влада Милана Обр. 1, стр 4
  13. Влада Милана Обр. 1, стр 5
  14. Влада Милана Обр. 1, стр 6
  15. Влада Милана Обр. 1, стр 6
  16. Влада Милана Обр. 1, стр 7
  17. Влада Милана Обр. 1, стр 7
  18. Влада Милана Обр. 1, стр 8
  19. Влада Милана Обр. 1, стр 8
  20. Влада Милана Обр. 1, стр 9
  21. Влада Милана Обр. 1, стр 9
  22. Влада Милана Обр. 1, стр 10
  23. Влада Милана Обр. 1, стр 10
  24. Влада Милана Обр. 1, стр 10
  25. Влада Милана Обр. 1, стр 11
  26. Влада Милана Обр. 1, стр 12
  27. Влада Милана Обр. 1, стр 14
  28. Друга влада стр 369
  29. Друга влада стр 375,376
  30. Влада Милана Обр. 1, стр 19
  31. Влада Милана Обр. 1, стр 21
  32. Влада Милана Обр. 1, стр 33

Литература

Претходи:
Радивоје Милојковић
председник Владе Србије
1872 —1873

Следи:
Јован Ристић