Љуба Стојана Поповића је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић. Објављене су у овом облику у дјелу Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1974.

Ова краћа пјесма описује сусрет и борбу Поповић Стојана са малним (маленим) Малошем, који је нека врста натприродног бића са три срца. Стојану помаже његова љуба Лепосава, и након двосатне борбе га подсјети да искористи отроване стреле против Малоша. То Стојан уради и тако једва надјача Малоша.

0001    Гором језди Поповић Стојане

0002    И нуз њега Лепосава љуба.

0003    Поповић је љуби беседио:

0004    ”Попевај ми, моја вјерна љубо,

0005    Женским грлом а гласом јуначким!”

0006    Њему вели љуба Лепосава:

0007    ”Ој Стојане, драги господаре,

0008    Ја ти не смем кроз гору певати;

0009    Синоћ сам се натпевала млада,

0010    Натпевала с малним Малошем,

0011    Па је Малош мене запретио –

0012    Ако мене чује у горици

0013    Запевати гласом јуначкијем,

0014    Ја се нећу наносити главе!”

0015    Опет вели Поповић Стојане:

0016    ”Та пјевај ми, Лепосава љубо!

0017    Док је мене и на мени главе,

0018    Ти се не бој ни грдна Малоша,

0019    А камоли малена, гегава!”

0020    Ал’ потеже Стојанова љуба,

0021    Запевала ситно гласовито

0022    Женским грлом а јуначким гласом.

0023    То зачуо малени Малоше,

0024    Па он иде гласу на сусрете

0025    Да погуби Лепосаву младу,

0026    Али Стојан, врли господаре,

0027    Не да њему ни корака поћи,

0028    А камоли Лепосави прићи –

0029    Шчепаше се у плећи јуначке,

0030    Носише се два дебела сата.

0031    Миче јунак Поповић Стојане,

0032    Миче јунак, Малоша не миче;

0033    Миче Малош Поповић Стојана,

0034    Малош миче, Стојана узмиче;

0035    Малоша је пена подузела,

0036    А Стојана б’јела и румена.

0037    Доцкан рече малени Малоше:

0038    ”Шта си стала, Стојанова љубо,

0039    Ти помози мени јал’ Стојану!”

0040    Беседила Стојанова љуба:

0041    ”Срамота је двоме на једнога –

0042    Ако ћу ја помоћи Стојану,

0043    Стојан ми је вјенчан господаре,

0044    Помоћ’ ћу му по љубави правој;

0045    Ако ћу ја Малошу помоћи,

0046    Малош ми је туђе крви глава,

0047    То не могу нит’ ми срце жели;

0048    Ал’ ћу опет одмоћи једноме,

0049    Па ма било моме рођеноме,

0050    Нек’ се сећа да јунака љубим!”

0051    Па потеже сабљу Стојанову

0052    И Стојану сарезује перје.

0053    Том се сети Поповић Стојане,

0054    Па потеже стр’јелу отровану,

0055    Запе стр’јелу од дванаест пера

0056    И устрели малена Малоша.

0057    У Малоша три срца јуначка:

0058    Једно му се срце уморило,

0059    Друго му се срце разиграло,

0060    А треће му за бој и не знало.

• Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1974.

Ljuba Stojana Popovica