Корисничке алатке

Алатке сајта


љуба_ивана_задранина

Љуба Ивана Задранина

Љуба Ивана Задранина је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић. Објављене су у овом облику у дјелу Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1974.

Текст пјесме

0001    Љуто цмили Иван Задранине

0002    У тамницу Мемета Лончара,

0003    Љуто цмили и невоља му је ─

0004    Ево има три године дана

0005    Откако је зап’о у тамници.

0006    Кад се трећа напуни година,

0007    Ал’ говори Иван Задранин:

0008    „Господару, Мемете Лончаре,

0009    Ти ме пушти из тамнице студне,

0010    Питај блага колико ти драго!”

0011    Ал’ говори Мемете Лончаре:

0012    „О делијо, Задранин’ Иване,

0013    Нећу блага нити ћу ти злата,

0014    Но ак ћеш довест’ ми љубовцу,

0015    Да те пуштим из тавнице студне,

0016    Јер сам чуо ђе причају људи

0017    Да је љеше у свем Задру нема!”

0018    Кад то зачу Задранин Иване:

0019    „Прођи ме се, Мемете Лончаре,

0020    Ја ти моју љуби дати нећу,

0021    Да бих никад Задра ни видио,

0022    Ђе би мене укор и срамота,

0023    Но те молим, драги господаре,

0024    Ти ми подај дивит и артију

0025    Да напишем лист књиге бијеле,

0026    Да је шиљем мојој старој мајци,

0027    Старој мајци и љубовци драгој ─

0028    Старој мајци да ми се не нада,

0029    А љубовци да се преудава!”

0030    Кад то зачу Мемете Лончаре,

0031    Турчин бјеше, Бога вјероваше,

0032    Па му даде дивит и артију.

0033    На кољено танку књигу пише,

0034    Пак је шиље Задру бијеломе

0035    Старој мајци и љубовци драгој:

0036    „Стара мајко, ти ми се не надај,

0037    А љубовцо, ти се преудавај ─

0038    Дајем блага, узет’ га не оће,

0039    Него иште вјерене љубовце

0040    Да ме пушта из тамнице студне,

0041    А ја њему љуби дати нећу,

0042    Никад знао Задра не виђети!”

0043    Када мајци ситна књига дође

0044    И кад виђе што му књига пише,

0045    Стаде кукат’ као кукавица,

0046    А извија како удовица,

0047    А нариче као ластовица.

0048    Када виђе Ивова љубовца,

0049    У сваке се мисли замислила,

0050    Све је мисли у једну скупила,

0051    Па дозива млада берберина,

0052    Обривала косу на хајдучку,

0053    Оставила перчин на турачку.

0054    Па улази у нове камаре,

0055    Обукује свилене кошуље,

0056    Врх кошуље токе и јечерме,

0057    Врх јечерме зелене доламе,

0058    Опаса се пасом свиленијем,

0059    За појасом двије пушке мале,

0060    Нису лите ни чекићем бите,

0061    Но у Млетке у калупу слите,

0062    У њих гвожђа ни дрвета нема

0063    До чакмака кој огањ дава,

0064    Међу њима ножа сребрнога,

0065    А на раме сјајна џевердана,

0066    О појасу сабљу оковану,

0067    А на турску шаља завезала.

0068    Пак се дору у рамена баца,

0069    А у руке плетену канџију,

0070    На дорату ноге прекрстила,

0071    Лулу пије, уз тамбуру бије ─

0072    Да је гледа од горе ајдуче,

0073    Не би рек’о јунак, ни порек’о,

0074    Него да је царева делија

0075    Од Стамбола града бијелога ─

0076    Заигра га зеленом планином.

0077    Када дође у Лончару граду,

0078    Примаче се Меметовој кули.

0079    Излазиле Меметове слуге

0080    Да примају коња и оружје.

0081    Коња дава, не даде оружје,

0082    Но улази у кулу бијелу

0083    Ту наоди Мемета Лончара.

0084    Мемед скочи на ноге јуначке

0085    И њојзи се јунак поклонио,

0086    Целива јој руке и кољено:

0087    „Бог дај буди, царева делијо,

0088    Што се чује у Стамболу граду?”

0089    Она њему мудро одговара:

0090    „Зло се чује у Стамболу граду ─

0091    Уфатише латинска господа,

0092    Уфатише сина царевога,

0093    Они њега никад пуштат’ неће

0094    Док не пуштиш Задранин’ Ивана!”

0095    А Мемед је њојзи бесједио:

0096    „Да ме чујеш, царева делијо,

0097    Не пуштајем Ива Задранина,

0098    Макар царев син погинуо!”

0099    Када виђе љуби Иванова,

0100    Пак се бјеше млада насрдила,

0101    Пак извади плетену канџију,

0102    Пут Мемеда загон учинила,

0103    Удари га двадест-тридест пута.

0104    Када виђе Мемете Лончаре,

0105    Овако је јунак бесједио:

0106    „Аман мало, царева делијо,

0107    Ето тебе Задранин’ Ивана!”

0108    Пак јој даде од тамнице кључе.

0109    И извади Иван’ Задранина,

0110    Те му б’јеле слобођаше руке,

0111    Па овако млада бесјеђаше:

0112    „Слуго моја, Мемете Лончаре,

0113    Подај мене тридест пратиоца

0114    И јошт коња Задранину Иву!”

0115    Даде Мемет, не рече ријечи.

0116    Када горјен у планину до’ше,

0117    Па говори Ивова љубовца:

0118    „Ајте с Богом, Меметове слуге,

0119    И кажите Мемету Лончару

0120    Да ја н’јесам царева делија,

0121    Него љуби Ива Задранина,

0122    Којега сам млого жељковала!”

0123    Пак им вади дојке из недара.

0124    Иван пође Задру бијеломе,

0125    Слуге по’ше к господару своме.

0126    Ту наоде Мемета Лончара,

0127    Све му право и лијепо кажу

0128    Да оно није царева делија,

0129    Него љуба Задранина Ива ─

0130    „Којуно си млого жељковао!”

0131    Кад то зачу Мемете Лончаре,

0132    Од јада га забољела глава

0133    А врх тога огањ и грозница,

0134    Леже Мемет у меке душеке,

0135    Болан паде, а мртав устаде.

Литература

  • Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1974.

Ljuba Ivana Zadranina

љуба_ивана_задранина.txt · Последњи пут мењано: 2021/05/25 22:27