Јован Кутлача је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић. Објављене су у овом облику у дјелу Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1974.

0001    Не пашите свиленога паса,

0002    Већ слушајте од Кутлаче гласа.

0003    Ево има девет годин’ дана

0004    Да се Јово двора одметнуо,

0005    Да се црне горе доватио,

0006    Ајдучи Јово девет годин’ дана,

0007    Девет прође и десета дође,

0008    М[н]ого јадан мајка уцвилио,

0009    И сестрица у црно завио,

0010    И љубовка у род оправио,

0011    Уби Јово девет јединака,

0012    Баш именом своји имењака.

0013    Силна њега пресегнула стража,

0014    Пред њоме је сердаре Лубарда.

0015    Вели њему Кутлача Јоване:

0016    „Сјед’, Лубарда, да пијемо вино,

0017    Да пијемо, да се не бијемо,

0018    Ти не тражи по кошуљи бува!”

0019    Сердар мучи, ништа не дивани.

0020    Земљи паде Јован арамбаша,

0021    Земљи паде, пушци огањ даде,

0022    Мртав сердар на земљицу паде,

0023    Вели њему Кутлача Јоване:

0024    „Што с’, Лубарда, искезио зубе ─

0025    Ол’ је теби вареника драга

0026    Ол’ ракија од седам година?

0027    Ја се шалим, ти за збиљу примаш,

0028    Ја помишља да за шалу знадеш ─

0029    Сад ме, курво, на мегдане зовеш,

0030    Сад ме зовеш, сад се смијеш на ме!”

0031    Силна ј’ њега уватила стража,

0032    Гони њега низ Котаре равне.

0033    Лулу пије, а дувана није ─

0034    Сва прилика, моја браћо драга,

0035    Да ће Јован на вјешала поћи!

0036    Предају га задарској господи;

0037    Тавни Јово девет годин’ дана

0038    Док Јована бише изличише.

0039    Књигу пише Кутлача Јоване,

0040    Па је шаље старој својој мајци:

0041    „Ој старице, мила моја мајко,

0042    Брзо ће ме царе објесити ─

0043    Дођи ме се, мати, нагледати

0044    На вишалу за живота, мајко!”

0045    Књигу штије Јованова мајка,

0046    Књигу штије, грозне сузе лије

0047    И дозивље невистицу своју:

0048    „О невистице, обе очи моје,

0049    Брзо ће нам Јову обесити,

0050    Ај’мо га се, јадна, нагледати

0051    На вишалу за живота свога!”

0052    Ту одлазе Задру каменоме,

0053    Па се шећу граду кроз кунтраду

0054    Не би ли Јову јадне угледале ─

0055    Не могу га јадне угледати.

0056    Кад ујутрушеста ура бише,

0057    Баш Јована мајком саставише.

0058    Жали мајка Кутлачу Јована:

0059    „Јој, Јоване, материно злато,

0060    Жалосна сам до вијека свога

0061    Све за тобом, драго јање моје!

0062    Ево нема ни година дана,

0063    Старца сам ти укопала бабу,

0064    Смрти њему нисам ја видила

0065    Ка’ ни теби, драго јање моје!”

0066    Ал’ Јоване љуби бесједио:

0067    „О љубовко, зелена јабуко,

0068    Ао јеси млада и зелена,

0069    Просиће те просци све четри стране,

0070    Немој-де се удавати млада,

0071    Не цвили ми троје дице моје

0072    Ни старице, миле моје мајке!

0073    Најмлађега синка

0074    Поставите редовника,

0075    Нек’ нам буде од племена дика,

0076    Нека моли ма Бога за душу,

0077    Не би ли ми господ Бог простио

0078    Што сам јадан Богу согришио!”

0079    Кад ујутру осма ура бише,

0080    Баш Јована мајком раставише ─

0081    Воде мајку у шкуру тавницу,

0082    А Јована на равну равницу,

0083    Уз Јована триста пратионица

0084    И узањга до три калуђера

0085    Да његову припоруче душу

0086    Не би ли му сарањена била.

0087    Кад Јоване угледа вишала,

0088    Танко виче Кутлача Јоване,

0089    Танко виче из грла бијела:

0090    „Прости, пуче мали и велики,

0091    Простите ми, мајке и дивојке,

0092    И од људи млађане љубовке,

0093    И дичице од девет година!”

0094    Неко прости, неко и не прости,

0095    Истом бише њега обисише ─

0096    Нит је више нит је књига пише!

• Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1974.

---

Jovan Kutlaca