Ђорђе Павловић
Рођење: 16. април 1838. Смедерево, Кнежевина Србија Смрт: 9. новембар 1921. Београд

Ђорђе Павловић (Смедерево, 16. април 1838 — Београд, 9. новембар 1921),¹⁾ српски правник и политичар. Био је министар иностраних послова, финансија и правде. Два пута је био председник Народне скупштине и председник Касационог суда. Основао је 1871. године Смедеревску кредитну банку.

Рођен је 1838. године у Смедереву, у коме је завршио основну школу.²⁾ Његова породица води порекло из села Марковци, на Морави у смедеревском округу.³⁾ Пошто се његов брат књижар Јевта Павловић обогатио, Ђорђе је од 1850. живео код њега у Београду, где се школовао.⁴⁾ У Београду је завршио гимназију и прву годину Лицеја, а уз братову финансијску помоћ отишао је на школовање у Париз, где је 1862. завршио правни факултет.⁵⁾⁶⁾ У Паризу је стекао париске манире и страст за квалитетном музиком.⁷⁾ По повратку у Србију постављен је 1864. за професора грађанског права на Великој школи и на том месту се задржао до марта 1871.⁸⁾

Написао је Хипотекарно право у Кнежевини Србији (1868), О Обвезностима и уговорима у опште (1869) и О јемству (1871).⁹⁾ Током 1871. избила је студентска побуна када је министар просвете постављао једнога професора не питајући Велику школу.¹⁰⁾ Као подстрекач студентске побуне отпуштен је из Велике школе заједно са Јованом Бошковићем 1871. за време Намесништва.¹¹⁾ Одмах након тога, у Смедереву је 1871. основао Смедеревску кредитну банку, чији је циљ био потпомагање извоза домаћих производа.¹²⁾ Била је то прва банка у унутрашњости основана приватним и домаћим капиталом, а Павловић је био њен први директор.¹³⁾¹⁴⁾ На послу директора банке задржао се две године. По његовом одласку 1873. године, управни одбор банке је издао „јавну благодарност”, за ревност и „примерно поштење”, које је показао за време свог службовања.¹⁵⁾

Током 1874. за време владе Јована Мариновића вратио се у државну службу, у којој је заузимао најважније положаје.¹⁶⁾ Био је министар иностраних послова у влади Љубомира Каљевића (8. октобар 1875 — 6.мај 1876). Један је од оснивача Напредне странке. Изабран је 1884. за министра финансија у влади Милутина Гарашанина (19. фебруар 1884 — 21. октобар 1884). Те године био је замењен стари порески систем и успостављен је нови социјално праведнији порески систем, који се темељио на пропорционалности.¹⁷⁾ Да би се средило финансијско стање скупштина је била присиљена да узме велики кредит. Павловић је заморен финансијским стањем 21. октобра 1884. дао оставку на положај министра финансија.¹⁸⁾ Приликом реконструкције владе постављен је за министра правде у влади Милутина Гарашанина (14. мај 1885 — 4. април 1886). Био је српски посланик у Риму од 1886. до 1888, па је по повратку у Србију био постављен за државног саветника.¹⁹⁾ За време Другог намесништва пензионисан је 1892.²⁰⁾ Пошто је био познат као независан и неподмитљив, краљ Петар I Карађорђевић знао је да га након 1903. позива у случају великих криза владе или параламенатрних криза и тада би послушао његов савет.²¹⁾

Много времена провео је у судској струци, тако да је био председник Трговачког суда, председник Апелационог суда и председник Касационог суда. Као судија Касационог суда био је 1881. делегат српске владе у Бечу са циљем да се са Аустроугарском склопе различити споразуми, а то су биле: конзуларне конвенције о узајамној помоћи у судским делима, конвенције о издавању криваца и конвенције о уређењу наслеђа.²²⁾ Као председник Апелационог суда изабран је 1882. за дописног члана Друштва за упоредно законодавство из Париза. Док је био председник Апелационог суда предавао је Грађанско право на Великој школи као хонорарни професор (1883—1885).²³⁾ Био је председник Касационог суда од 1903. до 1908.²⁴⁾

Био је редовни члан Српског ученог друштва (Одсека историчког и државничког) од 1869, а почасни члан Српске краљевске академије од 1892. Прави члан (Академије друштвених наука) је постао 1906. Са приступном беседом: „О правосуђу“ је проглашен академиком 1908.²⁵⁾

Од 1882. године је био дописни члан друштва за упоредно законодавство у Паризу.²⁶⁾

• Биографије: Ђорђе Павловић, Годишњак, број XIX, Српска краљевска академија, Београд, 1906, стр. 397-402
• Нова Искра 12 (1900) стр. 369-370
• Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, књига 3, Београд, 1929, стр. 368
• С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, књига 1, Београд
• Милан Јовановић-Стојимировић, Силуете старог Београда, Просвета, Београд, 2008.
• Српска краљевска академија Год. 19 (1906) 397–402.
• Политика, 10. новембар 1921, некролог

• Краћа биографија на сајту САНУ

Djordje Pavlovic