Покољ у Вељуну

Покољ у Вељуну 1941, назив за масовно убиство 520 Срба цивила из кордунашког села Вељуна и његове околине, 6-9. маја 1941. године.1) То је други већи покољ Срба на територији тзв. Независне Државе Хрватске (НДХ) након онога у Гудовцу крај Бјеловара 28. априла 1941.2)3) Починила га је група под директном командом Вјекослава Лубурића.4)

Позадина

Усташка власт са поглавником тзв. НДХ Антом Павелићем још од самог формирања квинслишке творевине 10. априла 1941. имала је за циљ истребити Србе са тог подручја. Процјењује се да је Срба на територији НДХ било више од 30%. Чим је успостављена НДХ кренули су прогони, убијања и отпуштања Срба из свих јавних служби, ћирилица је забрањена, као и рад Српске православне цркве. Убрзо је кренуло масовно малтретирање и прогон Срба.5)

Иван Никшић, католички жупник из Слуња, био је главни подстрекивач убистава и прогона Срба 1941. године на територији Слуња и Војнића.6)

Злочин

Имена неких жртава

  1. Рафајло Дејановић,
  2. Раде Дејановић.
  3. Бранко Добросављевић, свештеник
  4. Небојша Б. Добросављевић, студент медицине,
  5. Тодор Дудуковић, председник општине Вељун,
  6. Мане Манојловић, власник гостионе у Вељуну,
  7. Мујица Вучковић
  8. Миле Ћика, ковач
  9. Тодор Ћика, земљорадник
  10. Никола Никшић, земљорадник
  11. Ђурђађ Никшић, земљорадник
  12. Раде Никшић, земљорадник
  13. Раде Перић, земљорадник
  14. Ђуро Перић, земљорадник
  15. Драгић Никшић, земљорадник
  16. Миле Вукдраговић, земљорадник
  17. Раде Павић, земљорадник
  18. Михајло Шарац, земљорадник
  19. Душан Ловрић, земљорадник
  20. Миле Л. Ловрић, земљорадник из Цвијановић Брда
  21. Лазо Ловрић, земљорадник из Цвијаћновић Брда
  22. Љубо Вучковић, земљорадник из Глинице,
  23. Миле Стојић, општинског стражара
  24. Јован Мартиновић, учитељ из Вељуна,
  25. Дмитар Скорупан, свештеник из Цвијановић Брда,
  26. Стојан Вујичић, лугар из Вељуна,
  27. Ђуро С. Вујичић, син лугарев, срески чиновник
  28. Раде Ђ. Вујичић …7)8)

Имена злочинаца

  1. Иван Шајфар, учитељ и усташки повереник за Вељун,
  2. Блаж Томљеновић, католички жупник у Благају
  3. Јосип Пауновић, млинар
  4. Здравко Карловић, усташки официр
  5. Милан Бунета, усташа из села Фурјана,
  6. Мате Грашић, земљорадник из Благаја
  7. Перо Чигрија, земљорадник из Благаја
  8. Милић Обрановић, земљорадник из Благаја
  9. Иван Никшић, жупник, шеф усташког стана из Слуња,
  10. Иван Микан, жупник из Огулина,
  11. Иван Шајфар, учитељ и усташки повјереник општине Вељун,
  12. Ловро Сушић, адвокат из Огулина,
  13. Ивица Шарић, усташки официр, син биљежника из Госпића,
  14. Мијо Бабић,
  15. Вјекослав Лубурић „Макс“,
  16. Милић Абрамовић, звани Пандуричин, усташа из Благаја,
  17. Дане Маринац, усташки повереник,
  18. Никола Ласић, судија из Слуња, иначе родом из Карловца,
  19. Рудица Ковачевић, трговац из Слуња,
  20. Иван Скукан, млинар из слуњског Растока
  21. Герхард Јелечанин, трговац из Слуња.
  22. Јуре Штефанац, обућар из Слуња.
  23. НН Ковачић, учитељ,
  24. НН Ковачић, официр у војсци НДХ,
  25. НН Ковачић, без занимања,
  26. Јавор, из Загреба …9)10)

Планирање злочина

Овај злочин у Вељуну 6. маја 1941. брижљиво је планиран и добро организован. Усташама је требао добар повод и образложење зашто покрећу толику војску и оружје на мало село Вељун. Прво је договорено крајем априла 1941. у селу Благај у стану жупника Блаже Томљеновића, где су поред њега били: Иван Шајфар, Јосип Пауновић, Милан Бунета, Перо Грашић и др.

Договорено је и једногласно усвојено да се убије неки угледан Хрват, а оптуже за то Срби из Вељуна. Тако је и учињено.11)12)

Убиство Јосе Мравунца и лажне оптужбе

Млинар Јосо Мравунац угледан хрватски домаћин и народни посланик, познат код Срба и Хрвата, из села Благај, недалеко Вељуна. Био је политички активан као члан лијевог крила ХСС, а у његовом млину често сиромашним људима није наплаћивао мљевење жита.13)

Он је убијен 5. маја 1941. заједно са својом породицом: супруга Марија, мајка Ана, малољетни синови Иван и Никола… док је ћерка Милка једва успјела преживјети. Након убиства, кућа Јосе Мравунца је опљачкана, и однијето је 3.000 краљевских динара. За то убиство Јосе Мравунца, усташке власти су одмах оптужиле Србе из Вељуна. Требало је унијети сјеме раздора међу Србе и Хрвате. Иначе постојао је и план да из сиромашног села Благај, преселе Хрвате у богато село Вељун, након што побију тамошње Србе. А сам Јосо Мравунац није био присталица усташког покрета, тако да је то био додатни разлог за његову ликвидацију. Убице Јосе Мравунца су католички жупници: Иван Никшић, Блажо Томљеновић и Иван Микан, адвокат Ловро Сушић из Огулина, Иван Шајфар14) и њихови помагачи.

Извршење злочина у Вељуну

У рану зору 6. маја 1941. из Слуња, усташки шеф Иван Никић шаље телеграмом наређење да се све усташке јединице у Слуњу ставе у приправност, и да се Србима забрани излазак из кућа. Касније је и кренула група неколико добро наоружаних усташа (домаће усташе потпомогнуте усташким емигрантима), предвођени Вјекославом Максом Лубурићем, Мијом Бабићем, Ивицом Шарићем, ка Вељуну 6. маја 1941. године. Тај дан је заправо био православни празник - Ђурђевдан. Сељаци су се сваке године окупљали испред своје цркве, где су обављали црквене обреде. Тог 6. маја 1941. чула се пуцњава из ватреног оружја у Вељуну и околини (Перјасица, Слуњ и Благај). За три дана у Вељуну и околини од 6. до 9. маја 1941. на превару је ухапшено више од 600 Срба, под изговором да иду на привремени рад у Немачку, или да треба да буду присутни због потраге за убицама Јосе Мравунца. Од тога је више од 520 Срба убијено изнад тзв. Попове јаме, а остали су пуштени кућама на интервенцију Оскара Гритиа, италијанског пуковника.

Једини преживјели сведок тог злочина је Душан Никшић, из села Доњи Полој, који је послије Другог свјетског рата свједочио пред историчарем др Ђуром Затезалом, у Вуковару 19. новембра 1961.

Усташе су првобитно похаписили 600 српских цивила, и смјестили их у неке куће. Након тога је кренула масовна пљачка српских кућа. Онда су усташе одвеле српске затворенике до обале ријеке Коране, где је кренуло ударање и батинање српских затвореника са пушкама. Затим су одведени до Вељуна и сви су затворени у жандармеријску станицу. Ту је већ било измрцварених тијела људи који су били по читавом поду станице. Затим су усљедила нова батинања коцем. Након тога су опет били превезени камионима до школе у Благају, где су их чекала нова малтретирања, и чупање косе и бркова.

Наредни дан, 7. маја 1941. усташе испред школе доводе ћерку убијеног Јосе Мравунца, Милку, која је требало да покаже међу Србима из Вељуна, који од тих мушкараца је убио њену породицу. Она је рекла да међу тим људима не види убицу своје породице, чак је и навела да су џелати имали другачије крагне (оковратнике) и одијела него ухапшени Срби из Вељуна. Након тога су сви сабијени у подрум школе где је била велика загушљивост, а људи су морали своје физиолошке потребе да обављају у том подруму школе.

Дана 8. маја 1941. усташе доводе из Слуња судију Николу Ласића, који је рођен у Карловцу. Судија Ласић никога од ухапшених Срба није питао за убиство Јосе Мравунца, већ само гдје скривају оружје. Како се радило о српским цивилима а не о војницима, нико није могао рећи ништа о оружју. Увече тог дана, судија Никола Ласић доноси пресуду, којом све ухапшене Србе из Вељуна осуђује на смрт. Тако је и урађено наредног дана 9. маја 1941. када су усташе у групама по шест затвореника везали људе и одводили их до већ ископане јаме у Тишковој долини, недалеко Католичке цркве у Благају, а затим редом убијали и бацали у ту јаму.15)

Посљедице

Срби из Вељуна и околине, који су 9. маја 1941. убијени и бачени у јаму код Католичке цркве у Благају, најпре су посути живим кречом, а онда још и прекривени земљом. Њихове комшије, Хрвати из Благаја су наредне године то српско сратиште преорали и посадили зоб, са јасном намјером да сакрију сваки траг овог ужасног злочина.

Око 50 српских сељака је из села Горњи Скрад крај Војнића, јесени 1941. године, кад је српски устанак већ био у пуном јеку, напало усташку пратњу којом је командовао учитељ Иван Шајфар. Том приликом је убијено двојица усташа, а четворица усташа заједно са Шајфаром је заробљено. Заробљени Иван Шајфар је сељацима из Горњег Скрада, све признао шта се дешавало у Вељуну, маја 1941. и како и где су побијени српски сељаци. Након тога, учитељ Иван Шајфар је осуђен на смрт због злочина и убијен, заједно са овом четворицом усташа.

Судија Никола Ласић, саучесник злочина у Вељуну маја 1941. након Другог светског рата постављен је од комунистичких власти у Вељун за предсједника, а после и за судију Окружног суда у Карловцу. Када је Никола Ласић преминуо, сахрањен је на гробу са црвеном петокраком.

Иван Ригљен, наводни очевидац убиства Јосе Мравунца и његове породице, деценијама након Другог свјетског рата био је сакривен од очију јавности и није смио да прича ништа о том убиству.16)

Споменик

Комунистичке власти након Другог светског рата нису подигле споменик убијеном млинару Јоси Мравунцу, већ само убијеним српским жртвама из Вељуна и околине. Тај споменик српским жртвама из Вељуна и околине је подигнут 1950. године од стране Удружења бораца НОР тог краја.17)18)

Обиљежавање страдања

Све до 1991. године и нових ратних дешавања у Хрватској, почетком маја обиљежавано је страдање Срба у Вељуну. Неколико година након операције Олуја, овај споменик нико није обилазио, нити је служен парастос српским жртвама.

Тек 2000. почиње поновно обиљежавање страдања и сјећања на овај злочин. Хрватски десничари су покушали спрјечити одржавање комеморативног скупа за жртве антифашизма, којег су организирали Срби повратници, па чак су и мокрили по њему (Бисерка Леградић), исписивали увредљиве графите и др. Дана 5. августа 2011. године, неке особе, за које се тврди да су чланови ХСП из Чаковца, који су се враћали са прославе операције Олује, која је била у Книну тај дан, уништили су спомен-обележје вељунским жртвама.19)

Литература

  • Fikreta Jelić-Butić, Ustaše i NDH, Školska knjiga, Zagreb, 1977.
  • Ivo Goldstein, The Independent State of Croatia 1941-45 (The Independent State of Croatia in 1941: On the Road to Catastrophe), editor Sabrina P. Ramet, Routledge, New York, 2007, 19–29, ISBN 0-415-44055-6

Спољне везе

1)
Jelić-Butić, 1977, pp. 161
2)
Goldstein, 2007, p. 22
4)
Goldstein, 2007, p. 24
5)
Предраг Адамовић, Кратка историја забране ћирилице, Фронтал, Бања Лука, 29. 9. 2012, Приступ 9. априла 2013.
7) , 9) , 11) , 15)
svetostavlje
8) , 10) , 12)
dusan_niksic
17)
novossti
Штампање