Корисничке алатке

Алатке сајта


имбро_ткалац

Имбро Ткалац

Имбро
Ткалац
имбро_ткалец2.jpg Имбро Игњатијевић Ткалац

Рођење:
6. мај 1824.
Карловац,
Аустријско царство

Смрт:
6. јануар 1912.
Рим, Италија

Познат као:
публицист, политичар
и службеник

Имбро Игњатијевић Ткалац (Карловац, 6. мај 1824 — Рим, 6. јануар 1912), хрватски политичар, књижевник и публициста. Био је десет година секретар Загребачке трговачке коморе. Био је највећи Југословен међу Хрватима 19. века. Као велики противник Аустрије боравио је у затвору и морао је да 1863. бежи и да као емигрант живи најпре у Паризу, а онда у Италији, где је постао саветник у Министарству спољњих послова Италије.

Школовање

Имбро Игњатијевић Ткалац је рођен 6. маја 1824. године у Карловцу.1) У Карловцу је завршио основну школу и нижу гимназију, а вишу гимназију је завршио у Грацу.2) Студирао је у Бечу, Берлину, Минхену и Хајделбергу.3) У Хајделбергу је докторирао 1848. радом О увођењу хришћанства међу Словене (De religionis Christianae in Slavis introductione). Једно кратко време био је доцент за санкрст и славистику на универзитету у Хајделбергу.4) За време револуције 1848/1849. заступао је аустрославистичке идеје. У то време објавио је Хрвати, Срби и Мађари. Њихови међусобни односи и односи према Немачкој (Croaten, Serben und Magyaren. Ihre Verhältnisse zueinander und zu Deutschland, 1848). У Загреб се вратио 1849.

У Загребу

По повратку у Загреб након неуспешних покушаја да постане професор почео је да се бави публицистичким радом. Постао је 1851. први секретар трговачке коморе у Загребу и ту је остао 10 година.5) Током тог службовања бавио се и литературом и публицистиком. Још као студент писао је у њемачкој јавности о славенским и балканским темама. Током Баховог апсолутизма се потпуно посветио новинарству и сарађивао је у листовима „Сидславише Цајтунг” (Sudslavische Zeitung), париском „Сијекл” (Siecle), берлинском „Национале Цајтунг” (Nationale Zeitung) и лајпцишком „Гренцботе” (Grenzbote). Ткалац се супростављао осталим хрватским политичарима, који су Србима одрицали статус политичког народа.6) Сматрао је да се идеја јужнословенског уједињења нипошто не сме заснивати на застарелим и измишљеним идејама о хрватском историјском и државном праву.7) Био је највећи Југословен међу Хрватима 19. века.8) У свим својим наступима водио је подједнако рачуна о Србима и о Хрватима изједначавајући њихове националне интересе.9) Издао је студију Српски народ у свом значењу за источно питање и за европску цивилизацију (Das serbische Volk in seiner Bedeutung fur die orientalische Frage und die europaische Civilisation, 1858) а затим Државно право Кнежевине Србије (Das Staatrecht des Furstenthums Serbien, 1858) и Смрт Смаил-аге Ченгића ћирилицом и латиницом. По паду апсолутизма у Бечу је 1860. почео да издаје лист „Ost und West” са циљем обавештавања стране јавности о збивањима код Јужних Славена.10) У том листу водио је оштре полемике са немачким листовима, а како је скренуо на себе пажњу немачких и словенских политичара лист је напредовао.11) Због једног чланка био је осуђен на шест месеци затвора, али након затвора почео је да пише на сличан начин, да му је опет претио затвор.12)

У емиграцији

Онда је побегао у Париз, где је наставио са емигрантским животом. Лист је престао да излази 1863.13) Из Париза је отишао у Турин (Торино) код свога пријатеља Лајоша Кошута, који је био највећи аустријски непријатељ.14) Кошут га је препоручио италијанској влади, па је најпре био преводилац у италијанском министарству спољних послова. Касније је био на другим различитим положајима: шефа пресбироа, начелник Државне архиве, легациони саветник, члан комисије за ступање у дипломатску службу, референт за југословенске ствари и секретар министарства спољних послова.15)

Као политички емигрант постао је службеник италијанског министарства вањских послова.16) Развио је велику активност међу граничарима уочи рата Аустрије против Прусије и Италије 1866.17) У договору са Лајошом Кошутом и Черутијем отпутовао је у Париз са задатком да помоћу брошура наговори крајишнике, да не учествују у рату против Прусије и Италије, а да истовремено ради на револуцији у Војној крајини и да ради на споразумевању Хрвата и Мађара.18) Француски цар Наполеон III није то прихватио не очекујући много од Мађара и Словена, али принц Жером Наполеон је подржао ту антиаустријску акцију.19)

Пред аустријско-пруски рат у Паризу је 1866. издао дело: Питање аустријско, коме, како и када ваља ријешити га. Посланица браћи Хрватима и Србима. Тиме је заувек себи онемогућио повратак у Аустрију. Залагао се за рушење Аустрије. Није имао среће са брошуром, коју је одштампао у Паризу. Брошура је штампана у мањем броју примерака него што је желео, а највећи број примерака уништен је када је потонуо брод, који их је превозио.20) У другој половини јуна 1866. написао је прокламацију за крајишнике.21) Граничарима је писао да би Аустрија након могуће победе над Прусијом ојачала и тек тада би гушила слободе својих народа.22) Позивао је граничаре да откажу послушност својим старешинама и да се предају Прусима и Италијанима.23) Планирао је да оне граничаре, који се предају упути у рат против Турске за ослобођење Босне и Херцеговине.24) Штампао је око 5.000 примерака прокламације, али имао је одређених потешкоћа и са Кошутом.25) Аустријско-пруски рат је окончан брзом пруском победом, пре него што је Ткалчева прокламација стигла до граничара.26) У писању Питања аустријског… и прокламација имао је одређених проблема и са мађарском емиграцијом и са италијанском владом, јер нико од њих није желео да отвара Источно питање.27) Током боравка у Риму је написао једно од најбољих мемоарских дела тога времена: Успомене из младости у Хрватској (Jugenderinnerungen aus Kroatien, 1894). У њему је верно описао прилике у Хрватској крајем 18. и почетком 19. вијека. Та његова аутобиографија објављена је на српском као И. И. Ткалац: Успомене из младости у Хрватској, 1–2. СКЗ 1925, 1926.

Академик

Кореспондентни је члан Друштва српске словесности од јануара 1855. Дописни је члан Српског ученог друштва наименован љета 1864. Почасни је члан Српске краљевске академије од новембра 1892.

Литература

  • Василије Крестић, Историја Срба у Хрватској и Славонији 1848-1914, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1995.
  • У. Џонић, Читуља: Др. Имбро Ткалац, Српски књижевни гласник, број 28, уредник Јован Скерлић, Василије Крестић, Српска краљевска академија, Београд, 1912, стр. 239–240
  • Народна енциклопедија српско–хрватско–словеначка, Београд, 1924. 4 (М. Прелог).
  • Г. Добрашиновић: И. И. Ткалац и Вук. Ковчежић 2 (1959) 61–69.
  • B. Крестић: Подршка српске омладине у Бечу И. И. Ткалцу. ЗМС/КЈ 24 (1976) 178.

Спољне везе

1) , 2) , 3) , 4) , 5) , 10)
Српски књиж. гласник 28, 1912, стр. 239
6) , 7)
В. Крестић, 1995, стр. 78
8) , 9)
В. Крестић, 1995, стр. 124
11)
Српски књиж. гласник 28, 1912, стр. 239, 240
12) , 13) , 14) , 15)
Српски књиж. гласник 28, 1912, стр. 240
16) , 17) , 18) , 19)
В. Крестић, 1995, стр. 123
20) , 21) , 22)
В. Крестић, 1995, стр. 125
23)
В. Крестић, 1995, стр. 126, 127
24)
В. Крестић, 1995, стр. 127
25) , 26) , 27)
В. Крестић, 1995, стр. 128
имбро_ткалац.txt · Последњи пут мењано: 2023/07/06 22:33