Добро дошли на Српску енциклопедију

Женидба Тодора од Сталаћа

Женидба Тодора од Сталаћа је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Караџић у дјелу Пјесме јуначке најстарије, књига друга 1845.

Текст пјесме

0001    Седе Тодор за вечеру с мајком

0002    У Сталаћу граду бијеломе

0003    У својему двору господскоме,

0004    Вечерају, пију вино ладно;

0005    Стаде мати сузе просипати,

0006    Своме сину поче беседити:

0007    „О Тодоре, моје чедо драго!

0008    „Већ сам, сине, врло остарила,

0009    „Остарила и онемоћала,

0010    „Не могу ти пословати, сине,

0011    „Ни по белу двору посртати,

0012    „Нити твоје госте приватати

0013    „Већ просипај ризницу и благо,

0014    „Те ти проси госпођу девојку,

0015    „Тебе љубу, а мене одмену.

0016    „Нека ради по господску двору.”

0017    Тодор мучи, ништа не беседи,

0018    Повечера и напи се вина,

0019    Па устаде на ноге јуначке,

0020    Па се часну крсту прекрстио,

0021    Поменуо оца Николаја

0022    И недељу и васкрсеније

0023    И велико часно ванђелије,

0024    Па ужеже рзан јасну свећу,

0025    Те одшета коњма у ахаре,

0026    И изведе ђогу бабајина,

0027    Трипут га је зоби назобио,

0028    И трипут га напојио вина,

0029    Оседла га седлом Цариградским,

0030    А заузда уздом сератлијнском;

0031    Па на себе руо измењује,

0032    Све убаво руо крајишњичко,

0033    А на главу капу и скувију,

0034    За скувију позлаћено перје,

0035    Јесте у дну сребром заливено,

0036    А по среди преплетено златом,

0037    А по вру кићено бисером;

0038    Па припаса сабљу бабајину,

0039    А уседе коња бабајина,

0040    Отиште се низ воду Мораву,

0041    Први су га петли запевали

0042    Код убава места Пожаревца,

0043    А јарко га огрејало сунце

0044    Код малена села Дубровице

0045    На Дунаву лепој води ладној,

0046    Ал’ на води тридесет девојака,

0047    Те девојке бело платно беле,

0048    И мед њима сестра Николина,

0049    Мила сеја Мартолоз-Николе;

0050    Јерина је јесте испросила

0051    За Томаша браца рођенога,

0052    Прстен дала и јабуку златну,

0053    Поарчила дван’ест товар’ блага;

0054    На девојки господско одело:

0055    На њојзи су кафтани од злата,

0056    А на глави три венца бисерна,

0057    Три бисерна, четврти од злата,

0058    Око грла три дробна ђердана,

0059    Два од злата, трећи од бисера;

0060    Па девојка за ђерђевом везе,

0061    Златом везе све по чистој свили.

0062    Њима Тодор вишња Бога назва:

0063    „Божја в’ помоћ, бељаре девојке!

0064    „О девојке, тако срећу стекле!

0065    „Тако вам се убелило платно!

0066    „Душо моја, на дар га делиле!

0067    „Кажите ми друма Смедеревска?”

0068    Све девојке земљи погледаше,

0069    Не погледа сестра Николина,

0070    Већ побаци и ђерђев и злато,

0071    Па ишета на друм пред јунака:

0072    „Ето, јунак друма Смедеревска.”

0073    А беседи Тодор Поморавац:

0074    „Душо моја! Госпођо девојко!

0075    „Додајде ми мало воде ладне,

0076    „Да с’ напијем трудан и уморан

0077    „Из далеке земље путујући.”

0078    Узе кондир госпођа девојка,

0079    Па загрте кафтанима скуте,

0080    Па загази у воду Мораву,

0081    Те завати воде у кондиру,

0082    Те јунаку на коњу додаје,

0083    Јунак воде ни гледати не ће,

0084    Мимо кондир довати девојку,

0085    Подиже је за се на ђогата,

0086    Па је трипут опаса појасом,

0087    А четврти од сабље кајасом;

0088    Шњом се ману преко поља равна,

0089    Како звезда преко ведра неба;

0090    Сунце седе, стиже двору своме,

0091    Те господу свате сакупио,

0092    И милога окумио кума;

0093    У поноћи нагна свештеника,

0094    Те се јунак венча са девојком.

0095    Кад у јутру бели дан свануо,

0096    Глас допаде Јерини госпођи:

0097    „О Јерина, луда женска главо!

0098    „Залуди си снау испросила

0099    „И толико потрошила благо

0100    „Кад си лудо рока оставила

0101    „Од године опет до године:

0102    „Одведе је Тодор од Сталаћа.”

0103    Кад то чула Јерина госпођа,

0104    Оде брже на дивана Ђурђу:

0105    „Славни Ђурђу, Српска круно златна!

0106    „Ти не држиш код себе војводе,

0107    „Веће држиш Турке јаничаре,

0108    „Војводе ти, ка’ и јаничари,

0109    „Те отимљу под сиље девојке

0110    „Испрошене и прстеноване:

0111    „Слушај чуда: Тодор Поморавац

0112    „Одвео ми снау испрошену,

0113    „Испрошену и прстеновану!”

0114    Насмеја се Ђурађ на дивану:

0115    „Оће Бог ме мој витез Тодоре!

0116    „Ал’ му врло требује девојка.”

0117    Ал’ не може славан деспот Ђурђу

0118    Својој госпи атар да поквари,

0119    Већ погледа по дивану редом:

0120    „О војводе, моји соколови!

0121    „Витезови, моја десна крила!

0122    „Јели мајка родила јунака,

0123    „Ил’ сестрица браца одржала

0124    „И мушкијем опасала пасом,

0125    „Да отиде до Сталаћа града,

0126    „Да доведе везана Тодора?”

0127    Све војводе земљи погледаше,

0128    Добро знаду Тодор-Поморавца,

0129    Лако маше, ал’ удара тешко,

0130    Гди удари, мелем не требује;

0131    Ал’ не гледе четири војводе,

0132    Што су скоро приступиле Ђурђу,

0133    Још Тодора ни видили нису,

0134    А камо л’ му на бој изодили;

0135    Приступише славноме деспоту,

0136    Целују га у скут и у руку:

0137    „Прости Ђурђу, Српска круно златна!

0138    „Ми идемо до Сталаћа града,

0139    „Довешћемо везана Тодора.”

0140    Онда Ђурађ поче беседити:

0141    „Ид’те децо, пошли у добри час!!

0142    „Ал’ чујете, моја децо драга!

0143    „Ко се годи на Тодора фали,

0144    „Срамотан је сваки се враћао:

0145    „Ја се бојим, моја децо драга,

0146    „И ви ћете срамотни се вратит’,

0147    „Мене ћете ви осрамотити.”

0148    Не слушају четири војводе,

0149    Уседоше коње витезове,

0150    И одоше до Сталаћа града.

0151    Кад дођоше Тодору пред дворе,

0152    Ал’ у двору игра и попевка,

0153    А невеста стоји код девера;

0154    А војводе с коња не сјаују,

0155    Већ Тодора пред дворе зазивљу.

0156    Упадоше Тодорове слуге:

0157    „На милости, Тодор-господару!

0158    „Пред двором ти краљеве војводе,

0159    „Они тебе пред дворе зазивљу.”

0160    Уста Тодор на ноге јуначке,

0161    У десницу узе купу вина,

0162    Купу вина од дванаест ока,

0163    А у леву шестопер позлаћен,

0164    Па изиђе пред господске дворе,

0165    Па беседи Тодор Поморавац:

0166    „Браћо моја, добро сте ми дошли!

0167    „Од’те у двор, вино да пијемо,

0168    „Ја се женим те чиним весеље.”

0169    Ал’ војводе не гледају вина,

0170    Већ Тодора бију буздованом,

0171    Намирише тридест буздована;

0172    Кад јунака доболело беше

0173    И јуначко плеће утрнуло,

0174    Баци Тодор и кондир и вино,

0175    Па и стаде бити буздованом,

0176    А како и лако удараше,

0177    Из бојни и седал’ изметаше,

0178    Са добријем коња растављаше,

0179    А са црном земљом састављаше,

0180    Па бијене опет натерао,

0181    Те бијени коње уседоше,

0182    И попише једну купу вина,

0183    Купу вина од дванаест ока;

0184    Па и Тодор испратио лепо:

0185    „Ид’те, браћо, пошли у добри час!

0186    „Поздрав’те се Јерини и Ђурђу,

0187    „Како сам вас дочекао лепо,

0188    „А још лепше, браћо, испратио.”

0189    Па се мајки у дворе поврати:

0190    „Сандаћија, моја мила мајко!

0191    „Светуј мене, моја слатка рано!

0192    „Куд ћу саде, на коју ли страну?

0193    „Ако ћ’ ићи Смедереву славну,

0194    „Оће мене Ђурађ обесити;

0195    „Ако ћ’ ићи цару у Цариград,

0196    „Назваћу се царев нови пребег.”

0197    А девојка слуша од девера,

0198    Пак се млада пусти од девера,

0199    Пак Тодора привати за руку:

0200    „О Тодоре, драги господару!

0201    „Зазор ми је у те погледати,

0202    „А камо ли с тобом беседити,

0203    „Бит’ не може, ваља беседити:

0204    „Ти не иди славну Смедереву,

0205    „Нит’ ти иди месту Цариграду,

0206    „Одброј мене дван’ест товар’ блага,

0207    „И дај мене Србље витезове,

0208    „Седамдесет бојнокопљаника,

0209    „Копљаника, изабрани јунака,

0210    „Ја ћу сама ићи Смедереву,

0211    „Да Јерини за’ви арач вратим;

0212    „А тако ми добре среће моје!

0213    „Невере ти учинити не ћу.”

0214    Онда уста Тодор Поморавац,

0215    Те отвори на ризници врата,

0216    И одброји дван’ест товар’ блага,

0217    И даде јој Србље витезове,

0218    Да госпођи зафаита нема

0219    Путујући сама Смедереву;

0220    Оде шњима граду Смедереву.

0221    Кад је била граду на погледу,

0222    Далеко је Јерина видела

0223    Са чардака са бијеле куле,

0224    Чим је вид’ла, тим је и познала,

0225    И на њу се гротом насмејала:

0226    „Благо мене, ето снае моје!

0227    „Невере ми учинила није,

0228    „Венчаћу је за браца Томаша.”

0229    Поклања се љуба Тодорова:

0230    „О Јерина, несуђена за’во!

0231    „Не могу се по двапут венчати

0232    „За живота господара мога.”

0233    То не слуша Јерина госпођа,

0234    Већ под сиљем окумила кума,

0235    И под сиљем нагна свештенике,

0236    Те венчала браца и снашицу.

0237    А кад дошла она ноћца тамна,

0238    Те сведоше двоје младенаца,

0239    Кад Томаша санак преварио,

0240    Трже ноже љуба Тодорова,

0241    Те заклала браца Јеринина.

0242    Кад у јутро бео дан освану,

0243    Подранила госпођа Јерина,

0244    Те отишла у нову ал-башчу,

0245    И набрала цвећа свакојака,

0246    Да пробуди браца и снашицу;

0247    Кад ђердеку отворила врата,

0248    Сва ложница у крви огрезла,

0249    А братац јој у крви лежаше,

0250    Невеста му стоји чело главе,

0251    У руку јој ножеви крвави.

0252    Кад то виде Јерина госпођа,

0253    Уд’ри лицем о земљицу чарну,

0254    А запишта, као змија љута:

0255    „За што, снао? Да од Бога нађеш?

0256    „За што си ми браца уморила?

0257    „Да ниј’ ово Јерина госпођа!

0258    „Ни ти не ћеш по свету одити.”

0259    Повикаше Србљи витезови,

0260    Седамдесет бојнокопљаника:

0261    „Остани се, Јерина госпођо!

0262    „Од невесте љубе Тодорове,

0263    „Од невесте, од наше госпође!

0264    „Да нис’ ово Србљи витезови!

0265    „Ни ти не ћеш по свету одити.”

0266    Онда оде Јерина госпођа,

0267    Оде брже на дивана Ђурђу:

0268    „Славни Ђурђу, Српска круно златна!

0269    „Снаа ми је невер’учинила,

0270    „Заклала ми браца у ложници.”

0271    Тад’ јој стаде Ђурађ беседити:

0272    „О Јерина, луда женска главо!

0273    „Шта с’ тражила, још си мало нашла;

0274    „А нисам ли тебе беседио:

0275    „ „Остани се, Јерина госпођа,

0276    „ „Од невесте љубе Тодорове?” ”

0277    Она свога браца изгубила,

0278    Свога браца саранила лепо,

0279    Са снаом се лепо помирила,

0280    И сав јој је арач поклонила,

0281    Те невеста оде двору своме.

Литература

  • Сабрана дела Вука Караџића, Српске народне пјесме, издање о стогодишњици смрти Вука Стефановића Караџића 1864-1964 и двестогодишњици његова рођења 1787-1987, Просвета.
  • Пјесме јуначке најстарије, књига друга 1845. Исто издата и у Београду, 1988.
Штампање