Јован и дивски старјешина

Јован и дивски старјешина је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић у дјелу Пјесме јуначке најстарије, књига друга 1845.

Текст пјесме

0001    Цар хоћаше изгубити љубу,

0002    Цар хоћаше, и невоља му је,

0003    Е му љуба много закривила,

0004    И за то је царе помрзио;

0005    Ма је слуге изгубит’ не даду,

0006    Но се моле цару честитоме,

0007    Те госпођу своју измолише:

0008    Цар је своје слуге послушао,

0009    Поклони јој живот за годину.

0010    Она сина имаше Јована,

0011    Па ђетету своме говорила:

0012    „О камо те, мој Јоване сине!

0013    „Хоћеш ли се одрицат’ од мајке?”

0014    Дијете су сузе пропануле,

0015    Па дијете мајци говорило:

0016    „Чујеш ли ме, моја мила мајко!

0017    „Ја ћу с тобом по св’јету бјежати.”

0018    А њему је мајка говорила:

0019    „Хајд’ уљези цару у сараје,

0020    „Те изведи гојена Лабуда,

0021    „Да бјежимо, синко, по свијету.”

0022    Скочи Јован од земље на ноге,

0023    Те је мајку своју послушао

0024    (А нема му до петнаест љетах),

0025    И Лабуда свога изводио,

0026    Бачише се њему о рамена;

0027    Но је Јован мајци говорио:

0028    „А за Бога, моја мила мајко!

0029    „Кад м’ одвоји од оца мојега,

0030    „Који нема до мене једнога,

0031    уд „Кћемо се, мајко, дијевати?”

0032    А мајка је сину говорила:

0033    „Да бјежимо, синко, по свијету,

0034    „А од цара и мога и твога,

0035    „А далеко тридесет конаках,

0036    „Ђе не царе ни чути не може,

0037    „А некмоли очима виђети.”

0038    Они бјеже земљом и свијетом,

0039    Док дођоше у дивску планину,

0040    Ту нађоше студену пећину,

0041    Али у њу седамдесет дивах,

0042    Међу њима дивски старјешина.

0043    Кад Јована диви угледаше,

0044    Кренуше се, да му узму главу;

0045    Жесток ли је лудани Јоване!

0046    Од бедрице сабљу извадио,

0047    Слободно је њима ударио,

0048    И пос’јече седамдесет дивах,

0049    А скри му се дивски старјешина.

0050    Он је с мајком нојцу боравио;

0051    А кад сјутра дан и зора дође,

0052    Но се Јован стрпљети не мога’,

0053    Већ он у лов у планину пође

0054    На његова гојена Лабуда,

0055    Те он лови срне и кошуте;

0056    Кад по подне сунце навалило,

0057    Он отиде у пећину к мајци

0058    И донесе срну и кошуту,

0059    Да зарани одагнату мајку.

0060    Но му мајка тадер бесједила:

0061    „О Јоване, хајде пред пећину,

0062    „Те почини трудан и уморан.”

0063    Он послуша родитеља свога.

0064    Хитро Јован пред пећину пође,

0065    А мајка му дива угледала

0066    У пећину, дивску старјешину,

0067    Па јој дивски старјешина вика:

0068    „Хајд’ овамо, Јованова мајко!

0069    „Ходи к мене, да ашикујемо.”

0070    А она му тадер бесједила:

0071    „Ходи к мене, дивски старјешина!

0072    „Ходи к мене, да ми лице љубиш.”

0073    А он јој је тадер говорио:

0074    „Ја не смијем од Јована твога,

0075    „Који згуби седамдесет дивах,

0076    „Но кад дође Јован у пећину,

0077    „А ти твоје дијете упитај,

0078    „Боји ли се до Бога и кога,

0079    „Па најприје игру заметните,

0080    „Проклетога у руке прстена,

0081    „Око њега те се куне криво,

0082    „Дијете је лудо и невјешто,

0083    „Ти ћеш њега ласно надиграти,

0084    „Пак му свежи руке наопако,

0085    „А ја ћу га онда погубити,

0086    „Пак ћем’ онда ми ашиковати.”

0087    А кад Јован у пећину дође,

0088    Вечераше господску вечеру,

0089    Па му тадер мајка говорила:

0090    „О Јоване, мој једини сине!

0091    „Ти изгуби седамдесет дивах,

0092    „А ти идеш, синко, планинама,

0093    „Бојиш ли се до Бога и кога?”

0094    Но јој Јован ријеч говорио:

0095    „Ја се бојим Бога великога,

0096    „Не бојим се никаква јунака,

0097    „Доклен ми је гојени Лабуде.”

0098    Тад’ Јовану бесједила мајка:

0099    „О Јоване, мој једини сине!

0100    „Ми смо јадни, синко, обојица,

0101    „Ход’, да малу игру заметнемо.”

0102    Јован своју послушао мајку,

0103    Па је шњоме игру заметнуо,

0104    Понајпријед у руке прстена;

0105    Он могаше надиграти мајку,

0106    Он могаше, него не хоћаше,

0107    Но је њега мајка надиграла:

0108    „Ја сам тебе, дијете, добила.”

0109    Па му обје савезала руке

0110    Од лакатах те до врх нокатах;

0111    Луди Јован растегну рукама,

0112    На седморо коноп раскинуо.

0113    Када сјутра дан и зора дође,

0114    Јован пође у лов у планину.

0115    Кад на друму царевоме дође,

0116    Из свијета срете ћириџије

0117    И пред њима ћириџију Рада,

0118    Ђе ћерају шездесет товарах

0119    Све на голо вина и шенице;

0120    Јован им се на пут учинио,

0121    И пред њима капицу скинуо:

0122    „Молим ви се, браћо из свијета,

0123    „Продајте ми шездесет товарах

0124    „Све на голо вина и шенице,

0125    „Да ја раним одагнату мајку,

0126    „Да ви платим жутијем дукатом.”

0127    Ћириџије робу му продале;

0128    Но га пита ћириџија Раде:

0129    „А тако ти, дијете Јоване!

0130    „Ђе је твоја остарала мајка?”

0131    Јован мајку у пећину каже;

0132    Па с’ ондолен шњима подигнуо,

0133    Кад далеко од пећине били,

0134    Ма пећину бјеху угледали,

0135    И Јована угледала мајка,

0136    Па се она врну у пећину,

0137    Па је диву ријеч говорила:

0138    „Ну ход’, диве, да ми промислимо,

0139    „Ево иде дијете Јоване,

0140    „Како бисмо њега изгубили,

0141    „Па ми тадер да ашикујемо.”

0142    А див јој је ријеч говорио:

0143    „Учини се без невоље бона;

0144    „А кад дође дијете Јоване,

0145    „Он се хоће мајци препанути,

0146    „Па ће мајку за понуде питат’:

0147    „ „Би ли, мајко, каквијех понудах?” ”

0148    „Ти ћеш њему овако казати:

0149    „ „Ја бих, синко, са букве јабуку

0150    „ „Из велике воде Калаџијнске;” ”

0151    „У воду је несита аждаха,

0152    „Што прождире коње и јунаке,

0153    „И код ње су два љута арслана,

0154    „Што изију живога јунака;

0155    „Не би ли га прождрла аждаха,

0156    „Ил’ изјели два љути арслана.”

0157    Па кад Јован у пећину дође,

0158    Али бону находио мајку;

0159    Сједе Јован мајци више главе,

0160    Жалосне га сузе пропануле:

0161    „Куку мене, моја мила мајко!

0162    „Би ли, мајко, каквијех понудах?”

0163    Она му је ријеч говорила.

0164    „Ја бих, синко, са букве јабуку

0165    „Из велике воде Калаџијнске,

0166    „Чини ми се, би ми боље било.”

0167    Скочи Јован од земље на ноге,

0168    И Лабуда свога узјахао,

0169    Па отиде ноћи без мјесеца,

0170    Хитро Јован к води долазио,

0171    И у воду угони Лабуда,

0172    Те дофати са букве јабуку,

0173    А кад био украј воде ладне,

0174    Опази га несита аждаха,

0175    На Јована уриш учињела,

0176    На сабљу је Јован дочекује,

0177    И аждахи главу окинуо;

0178    Ал’ скочише два силни арслана,

0179    И велику воду замутише,

0180    А Јовану скачу на Лабуда,

0181    Дијете је срца жестокога,

0182    Оба их је жива уфатио,

0183    Лабуду их за реп савезао,

0184    Поведе их зеленом планином,

0185    У пећину мајци долазио,

0186    И даде јој са букве јабуку.

0187    Кад то виђе Јованова мајка,

0188    Јовану је ријеч говорила:

0189    „О Јоване, да те, синко, питам:

0190    „Буд сам идеш зеленом планином,

0191    „Да т’ уфате од горе хајдуци,

0192    „Да ти спуте обадвије руке,

0193    „Би л’ ти и што задржало руке?”

0194    А Јован јој тадер говорио:

0195    „Ја бих свашто, мајко, раскинуо,

0196    „До проклето дрндарско тетиво.”

0197    Кад то чула Јованова мајка,

0198    Она скочи од земље на ноге,

0199    И тетиво хитро налазила,

0200    Па је њему руке савезала

0201    Од лакатах те до врх нокатах,

0202    Од нокатах лије крвца црна,

0203    Па је Јован мајци говорио:

0204    «А за Бога, остарала мајко!

0205    «Одријеши моје б’јеле руке,

0206    „Јер ми, мајко, обје отпадоше.”

0207    Она трну од земље на ноге,

0208    Хитро дива из пећине вика.

0209    Брзо дивски дође старјешина,

0210    Од Јована муку направише:

0211    Обадва му ока извадише,

0212    Бачише га украј од пећине.

0213    Па су онђе нојцу боравили.

0214    Када сјутра дан и зора дође,

0215    Но се кучка с дивом договара:

0216    „Чујеш ли ме, дивски старјешина!

0217    „ Ти дофати лудога Јована,

0218    „Слијепа га на Лабуда бачи,

0219    „Поведи га зеленом планином,

0220    „Те га бачи у јаму студену.”

0221    Скочи диве, дофати Јована,

0222    Кад га диве бјеше дофатио,

0223    Стаде цика лудога Јована,

0224    Па их куми Богом великијем:

0225    „Немојте ме у јаму бачиват’,

0226    Но ме бач’те на друм у планину.”

0227    Но му мајка ни хабера не ма,

0228    Већ је она диву говорила:

0229    „Бачи, диве, врага и ђавола.”

0230    Поведе га зеленом планином,

0231    Силну јаму украј друма нађе,

0232    Па га јами у дубљину бачи.

0233    Куд ће дива несрећа такнути!

0234    Али је то Господ наредио,

0235    Те му свеза над јаму Лабуда,

0236    Па отолен у пећину пође.

0237    Мало било, ништа не свануло,

0238    Да је коме жалост послушати:

0239    Стоји цика гојена Лабуда,

0240    Лабуд бије јаму копитима

0241    (Од копитах цјепанице скачу),

0242    Да дофати зубом господара;

0243    Али стаде тутањ уз планину:

0244    Ево иде тридес'т ћириџија

0245    И пред њима ћириџија Раде,

0246    Кад погледа украј друма пута,

0247    Вишти Лабуд виш’ луда Јована,

0248    Но говори ћириџија Раде:

0249    „Ну виђите, моја браћо драга!

0250    „Ено Лабуд лудога Јована,

0251    „Ђе му пусти у планину вишти,

0252    „Бог зна, му је Јован погинуо;

0253    „Хај’те, браћо, да видимо онђе.”

0254    Кад дођоше на јаму студену,

0255    Вишти Лабуд, копитама каже;

0256    Тадар скочи ћириџија Раде,

0257    И састави тридес'т конопаца,

0258    И засука по два у једнога,

0259    Те направи петнаест комата,

0260    Па се Раде преко паса веза,

0261    Спустише га тридесет ћириџија;

0262    Ту Јована у животу нађе,

0263    И извади лудога Јована,

0264    Па му б’јеле одријеши руке,

0265    Крену да га води по свијету;

0266    Куми Рада дијете Јоване:

0267    „Богом брате, ћириџија Раде!

0268    „Не водите мене по свијету,

0269    „Но ме бач’те на пуста Лабуда,

0270    „Зајмите ме води Калаџијнској,

0271    „Е умријех од жеђи јуначке;

0272    „А пођите два три у Косово,

0273    „А у моје Богом посестриме,

0274    „Посестриме крчмарице Јане,

0275    „Нека дође води Калаџијнској,

0276    „Да ме зајми у поље Косово,

0277    „Разумна је ума и памети,

0278    „Гуслара јој у свијету нема,

0279    „Не би ли ме гуђет’ научила.”

0280    То је Раде за Бога примио,

0281    Те га бачи на коња Лабуда,

0282    А зајмик га води Калаџијнској,

0283    Ту Јована бјеше оставио,

0284    А сахију посла у Косово.

0285    Кад је Јану хабер допануо,

0286    Хитро двије дозивала слуге,

0287    Те јој слуге коње доведоше,

0288    Па отиде шњима низ Косово,

0289    Сам на води Јован Калаџијнској,

0290    Пишти момче, како змија љута,

0291    Но га чула од планине вила,

0292    К Јовану је брзо долећела,

0293    Кад погледа лудога Јована,

0294    Е су њему очи изавђене,

0295    Уми њега водом Калаџијнском,

0296    Па је вила Бога замолила,

0297    И Јовану очи сатворила.

0298    Кад се Јован очих дофатио,

0299    И својега узјаха Лабуда,

0300    Па га игра покрај воде ладне,

0301    Поје Јован из грла бијела:

0302    „Мили Боже, на свему ти фала,

0303    „Који си ми био на помоћи!

0304    „Но не фала мојој старој мајци,

0305    „Која своје искоби дијете!”

0306    Али иде крчмарица Јана

0307    На силнога хата дебелога,

0308    А кад виђе лудога Јована,

0309    Прије су је сузе пропануле,

0310    Па се потљен грохотљиво смије:

0311    „Благо мене, мио побратиме!

0312    „Бог зна, су ти очи пробољеле?”

0313    Руке шире, у лица се љубе,

0314    За веље га јаде упитала,

0315    Што ј’ од мајке чедо дочекало,

0316    Што учини! Проклета јој душа!

0317    Па се ладна напојише вина.

0318    Ондолен се они раздвојише:

0319    Јана мину у поље Косово,

0320    Јован пође да тражи крвнике.

0321    А кад Јован пред пећину дође,

0322    Ал’ му сједи пред пећину мајка,

0323    Страшна дива у перчину биште,

0324    Па погледа, угледа Јована,

0325    Па је диву ријеч говорила:

0326    „Куку, диве, ево Јован луди!”

0327    Па скочише од земље на ноге:

0328    Стан’ да видиш Јованове мајке,

0329    Како прама кучка у планину!

0330    Див уљеже у ледну пећину.

0331    Брзо Јован мајку уфатио,

0332    Па јој спути обадвије руке,

0333    Фрк је бачи на силна Лабуда,

0334    А диву је главу окинуо,

0335    Па се Јован бачи на Лабуда,

0336    Он отиде земљом и свијетом,

0337    Да он тражи своју постојбину.

0338    Кад се бјеше примакнуо близу,

0339    Ного цару муштулуци греду:

0340    Који први на муштулук дође,

0341    Њима хате неседлане даје;

0342    Који други на муштулук дође,

0343    Њима спензу небројену даје;

0344    Који трећи на муштулук дође,

0345    Њима чоху некројену даје.

0346    Кад испаде Јован на Лабуду,

0347    Жељна ли га слуге угледале,

0348    А цару су ријеч говорили:

0349    „А ево га, драги господару!”

0350    Скочи царе из своје столице,

0351    Те цар своје сусрете дијете,

0352    Жалосно је сина пригрлио,

0353    Па Јовану ријеч говорио:

0354    „А Јоване, све ти просто, синко!

0355    „Што учини од оца својега?

0356    Ја сам река’, никад доћи не ћеш.”

0357    Па му силни шемлук ударише;

0358    Но се цару дијете пожали,

0359    Што је њему учињела мајка;

0360    Па скочише, те је уфатише,

0361    Обукли јој танану кошуљу,

0362    Намазаше прахом и катраном,

0363    Па заждише су четири стране;

0364    Али вика Јованова мајка:

0365    „Не дај мајку, дијете Јоване!

0366    „Изгорје ти мајку огањ живи.”

0367    Но јој Јован ријеч говорио:

0368    „А нека те, проклета ти душа!”

0369    Сва изгорје о његовој души.

Литература

  • Сабрана дела Вука Караџића, Српске народне пјесме, издање о стогодишњици смрти Вука Стефановића Караџића 1864-1964 и двестогодишњици његова рођења 1787-1987, Просвета.
  • Пјесме јуначке најстарије, књига друга 1845. Исто издата и у Београду, 1988.
Штампање