Женидба Огњан - Вука је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Сима Милутиновић Сарајлија. Објављена је најприје у дјелу Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.

0001    Подранио Огњанине Вуче,

0002    подранио у лов у планину

0003    у неђељу на васкрсеније,

0004    за њим стара мајка пристајаше

0005    а те њему тијо говораше:

0006    „Не ид’ тамо, Огњанине Вуче!

0007    А не’јде се јутрос у планину,

0008    но се јутрос иде к намастиру

0009    да се молиш богу по закону,

0010    да остојиш божествену тајну.“

0011    Вук бијаше, мајку не слушаше,

0012    но отиде гори уз планину,

0013    кад је био на друму зелену,

0014    кад ево ти на друму ђевојка,

0015    за пасом јој шипка од челика,

0016    а уз рамо злаћена стријела,

0017    тијо Вуче њојзи проговара:

0018    „Мак’ с’ отоле са друма, ђевојко,

0019    е л’ не могу гријешити душу

0020    нити моју сабљу поганити,

0021    бих ти младој осјекао главу,

0022    ја ли твоје лице нагрдио,

0023    или твоје очи замутио.“

0024    Тијо њему млада проговара:

0025    „Чу ли, Вуче, једини у мајке!

0026    Ја биг теби очи опалила

0027    и зенице црне извадила,

0028    осветила побратима мога,

0029    побратима Марић-Усејина,

0030    љто си њега погубио лани,

0031    на Крушчицу, на воду студену,

0032    мајку ти му завио у црно,

0033    оставио мајку самохрану,

0034    оставио секу без заклетве,

0035    ка и твоје што ће останути,

0036    данас, Вуче, у гори зеленој,

0037    да од кога не би ни жалио,

0038    од лијепе на друму ђевојке.“

0039    За то Вуче ни хабера нејма,

0040    него пође мало наприједа,

0041    неће л’ бјелу вилу уфатити.

0042    Виђе вила да је погинула,

0043    она запе стрелу за тетиву,

0044    она гађа Вука Огњанина,

0045    лахко гашђа, добро погодила,

0046    посред паса да не чини гласа.

0047    Вуче паде у траву зелену,

0048    Вуче паде а вила допаде,

0049    неће ли му очи извадити.

0050    Виђе Вуче ђе је погинуо,

0051    богом куми пребијелу вилу:

0052    „Богом сестро, од планине вило!

0053    Немој мени очи извадити,

0054    нити моје лице нагрдити,

0055    чини ми се нећу умријети.“

0056    Вила била, за бога примила,

0057    па је њему живот опростила,

0058    па јунака тури на ђогина,

0059    а посла га двору бијеломе,

0060    по соколу Комнен-барјактару,

0061    још је вила Вуку говорила:

0062    „Побратиме, Огњанине Вуче!

0063    Када дођеш твом бијелом двору,

0064    заклопи се у шикли одају,

0065    а ђе теби нико не долази,

0066    ја ћу доћи на пенцер од куле,

0067    и донијет биља свакојака,

0068    ја ћу твоје ране извидати.“

0069    Оде Вуче двору бијеломе,

0070    кад ли дође свом бијелу двору,

0071    заклопи се у шикли одају,

0072    а ђе Вуку нитко не долази,

0073    ћаше јадна остарала мајка

0074    да превија своме сину ране,

0075    но јој не да ОгњанинеВуче.

0076    А то време за мало стануло,

0077    ал’ ево ти од планине виле,

0078    она носи биље свакојако,

0079    она вида Огњанина Вука.

0080    видала га те га извидала,

0081    па је она Вуку оженила,

0082    другом вилом из горе зелене,

0083    она вјенча Огњанина Вука,

0084    Вук је с вилом пород изродио,

0085    породио Змај и Огњан-Вука,

0086    па свјем здравје и помоћ од бога,

0087    нек’ такога Срба свакојега.

• Сима Милутиновић Сарајлија, Пјеванија црногорска и херцеговачка, приредио Добрило Аранитовић, Никшић, 1990. Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.

Zenidba Ognjan - Vuka