Бој у Мартиниће Црногорацах с Кара – Махмутом Бушатлијом је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Сима Милутиновић Сарајлија. Објављена је најприје у дјелу Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.

0001    На тисућу и седме стотине

0002    деведесет и шесте године,

0003    Махмут везир совјет учинио

0004    у бијелу Скадру на Бојану.

0005    Сву господу турску изабрану

0006    на диван је био сакупио,

0007    па им ’вако Махмут говорио:

0008    „Ево згода, моји витезови!

0009    Да ми силну војску сакупимо,

0010    и да Црну Гору освојимо,

0011    Црну Гору и Приморје равно,

0012    каконо смо жуђели одавно,

0013    до бијела града Дубровника,

0014    то је моја жеља превелика;

0015    а сад нејма у Боки Которској

0016    принципова брода никаквога,

0017    ни голема у Приморје момка,

0018    но све пође у Талију равну,

0019    да чувају Млетке од Францезах,

0020    којизи су наши пријатељи,

0021    они ће нам у помоћи доћи,

0022    како су ми скоро обећали

0023    на договор што смо свијећали.

0024    Црна Гора није у јединство,

0025    с нама боја учињети неће,

0026    јер ја имам неке пријатеље,

0027    којизи су лакоми на благо,

0028    учинићу што је мене драго.

0029    Али ево моје ране љуте,

0030    Брђани ми затвоирше путе,

0031    те не могу саставити војску

0032    од све равне земље Арбаније,

0033    Арбаније и Херцеговине;

0034    но ћу пређе војску сакупити,

0035    и огњене вјетре обратити

0036    на Пипере и Бјелопавлиће,

0037    поробићу мало и велико,

0038    а сажећи огњем свеколико,

0039    на Никшиће табор учинити,

0040    ту на троје војску дијелити:

0041    једну слаћу пут Новске државе;

0042    друга војска ваља да се врати

0043    и да иде преко Горе Црне,

0044    да удари на Приморје жупно,

0045    то да буде и принципу јадно;

0046    трећа војска по мору бродови,

0047    нека вози бумбе и топове,

0048    прах, олово и другу захиру,

0049    нек о боју ради а не миру.

0050    Поставићу брата Ибрахима

0051    у Новоме граду бијеломе,

0052    нека, рече, и Латини знаду,

0053    колик’ значи сабља Махмутова;

0054    а синовца младога Мехмеда,

0055    у Дубровник нека господује,

0056    да се ово на далеко чује.“

0057    Па је ситну књгу накитио,

0058    и шаље је преко Горе Црне,

0059    на Цетиње, на сред горе Црне,

0060    а на име у Петра владике,

0061    у књигу је везир бесједио

0062    и владику мило поздравио:

0063    „Пријатељу, Петре Петровићу!

0064    Мош’ ли знати, јес’ ли запазио?

0065    Од када су Брда настанула,

0066    то је раја баба мога била,

0067    а сад има доба неколико,.

0068    ка су ми се Брда похасила,

0069    не дају ми паре ни дохотке

0070    и никаква царева харача,

0071    но ми чине зулум по крајинах,

0072    проваљују дворе и стоборе,

0073    а ћерају коње и волове,

0074    буле робе, а сијеку Турке,

0075    и ћерају овце и јагањце;

0076    но ево сам војску сакупио,

0077    и огњене вјетре обрнуо

0078    на Пипере и Бјелопавлиће,

0079    но ако ћеш да смо пријатељи,

0080    немој њима бити у помоћи,

0081    немој њихно робје прифатити,

0082    да утече у сред Горе Црне,

0083    ти ако ћеш да се не свадимо.“

0084    Кад владици така књига дође

0085    те он виђе што му она пише,

0086    топле су га сузе пропануле,

0087    па је тиште у шпаг од доламе,

0088    а своје је слуге окупио,

0089    те их посла преко Горе Црне.

0090    Црну Гору на збор сакупио,

0091    међу њима совјет учинио,

0092    и овако њима говорио:

0093    „Црногорци, моја браћо драга,

0094    нуто нама ненаднога врага“!

0095    Ево ме је књига допанула

0096    од Махмута паше Бушатлије,

0097    којино је пређе долазио,

0098    и проз црну Гору пролазио,

0099    и неслогу нашу опазио,

0100    још је позн’о наше Кошћелице,

0101    њима трза наше утробице.

0102    Кад сам био у земљу русинску,

0103    тад’ је моју цркву опалио,

0104    наш манастир на поље Цетињско,

0105    разорио, земљом поравнио,

0106    па опета војску ево диже

0107    на Пипере и Бјелопавлиће!

0108    Ема није Махмут опсилио,

0109    теке што се мало посилио.

0110    Но сад, браћо, ако бога знате,

0111    да идемо у Бјелопавлиће,

0112    да чекамо Махмута везира!„

0113    Црногорци кад га разумјеше,

0114    ту владици тврду вјеру дашђе,

0115    да Брђане никад не издају.

0116    То владика једва и чекаше,

0117    виђе слогу пак се весељаше,

0118    и овако паши одговара:

0119    “Што ми пишеш, Махмуте везире,

0120    да не дадем помоћ Брђанима,

0121    то ми немој опет споменути,

0122    то ми неда закон учињети.

0123    Може л’ жнати, јес’ ли запажио,

0124    кад си Црну Гору прелазио,

0125    пеко вјере, а на пријевару,

0126    кад си моју опалио цркву

0127    и манастир на поље Цетињско?

0128    Ти се тешке ране ударио,

0129    свакојему редом Црногорцу;

0130    но прођи се брдске сиротиње,

0131    не вријеђај ране црногорске

0132    да те змија не удари љута!„

0133    За то Махмут не обрће главу,

0134    но сакупи и подиже војску,

0135    на Дољане више Подгорице,

0136    ту разапе бијеле чадоре,

0137    и ту силан тамбор учинио;

0138    ма владика топе ужижаше

0139    на високу гору Вртијељку,

0140    и главар’ма књиге оправљаше,

0141    да кликују браћу Црногорце,

0142    сам покличе најближе јунаке:

0143    Цетињане и Бајице рабре,

0144    па отиде у Бјелопавлиће

0145    су стотину и педесет другах.

0146    То кад чуше млади Црногорци,

0147    да је коме стати погледати,

0148    како хитро на ноге скочише,

0149    а шарене пушке докопаше,

0150    оставише мајке и љубовце

0151    и чобани у планине овце,

0152    сваки хита, за владику пита,

0153    доклен су га пристигнули били;

0154    преко Зете воде прегазише,

0155    на Слатину тамбор учинише,

0156    Махмут везир диже чадорове

0157    спроћу Спужа више Дердемеза,

0158    под зелену гору Височицу.

0159    У Везира двадест хиљад’ војске,

0160    код владике три хиљаде другах,

0161    ема што је владичина војска!

0162    То су мрки од планине вуци,

0163    што пред војском јесу человође,

0164    то су, побро, крилати орлови;

0165    што л’ у војску јесу барјактари,

0166    то бијаху сиви соколови.

0167    Вика телар Махмута везира:

0168    “Ко ће жива уфатит владику,

0169    ево њему Зета земља равна

0170    и у Зети три бијела града,

0171    и сувише три товара блага!„

0172    Вели Јакуп Сердаревић-ага

0173    и делија Мехмед Кокотлија:

0174    “Ми ћемо га жива уфатити!„

0175    Но не веле Турци акобогда,

0176    те им боже ни помоћи неће.

0177    А владика окупи главаре,

0178    те су они обрнули војску

0179    пред бијелу Аранђелску цркву;

0180    ту им наук и благослов даје.

0181    “Црногорци, моја браћо драга!

0182    Сви будите срца Краљевића,

0183    а деснице од Сибиња Јанка!

0184    Једнокупно ноже повадите,

0185    а часним се крстом прекрстите,

0186    и вишњем се богу препоруч’те,

0187    па у Турке јуриш учините!

0188    Бог ће нама у помоћи бити,

0189    Махмута ће помоћ’ придобити.„

0190    Па је дивно разредио војску,

0191    он све меће племе до племена,

0192    а пред војску добре начелнике,

0193    који желе с Турком војевати,

0194    и начином ш њима боја бити.

0195    У четвртак разредио војску,

0196    а у петак ударише Турци,

0197    на јулија дан једанаести,

0198    баш на празник свете Јефимије,

0199    у малехно село Мартиниће.

0200    Над њима се тмина уфатила

0201    а у тмину пушке сијевају,

0202    не би река, мио побратиме,

0203    да је оно бојак огњевити,

0204    него судњиј данак страховити.

0205    Шест сахатах боја жестокога

0206    немило се крвца прољеваше

0207    по мејдану и око мејдана,

0208    а кад било дневи око подне,

0209    тада Турцим’ обрну нерука.

0210    То виђеше млади Црногорци,

0211    халакнуше, бога поменуше,

0212    а часним се крстом прикрстише,

0213    једнокупно пушке опалише,

0214    пак пламене ноже повадише,

0215    и у Турке јуриш учинише,

0216    ћерајући, Турке сијекући

0217    низ крваве Млине Мартинићске.

0218    Ту је турска погибија била,

0219    ту и сердар Бошковић Мијајло

0220    ударио Турком из пријека,

0221    ту и срећа јесте нанијела

0222    баш јунака и господичића

0223    по имену Петровића Сава,

0224    а млађега брата владичина,

0225    на делију Мехмед Кокотлију,

0226    за грла се б’јела уфатише,

0227    носише се тако неколико,

0228    докле Саву бог и срећа даде,

0229    Турчин пред њим на кољена паде

0230    и Саво му посијече главу.

0231    Но да видиш војводића Бега,

0232    шта је Турак’ погубио тада,

0233    броја с’ не зна, но је вес у крви;

0234    још му срећа нанијела била,

0235    те Јакупа Сердаревић-агу,

0236    десну руку Махмута везира,

0237    убише се како се згледаше,

0238    мртав паде Јакуп Сердаревић,

0239    а Бего му посијече главу.

0240    Ту погибе војске од Турака

0241    колик’ није погинуло нигда

0242    на Брђане и на Црногорце,

0243    а погибе владичине војске

0244    свега на број осамнаест’ другах,

0245    но међ’ њима три добри витеза:

0246    Крцун Савов од мјеста Бјелицах

0247    и барјактар Станко с Љуботиња,

0248    а од Брдах Војводића Бего;

0249    но им име нигда не умира,

0250    кад разбише Махмута везира,

0251    својој браћи дику оставише,

0252    што у томе боју задобише.

0253    Бог им дао у рају насеље,

0254    а живијем здавје и весеље.

0255    Петру свјета образ на крајину,

0256    ка и летње сунце на планину!

• Сима Милутиновић Сарајлија, Пјеванија црногорска и херцеговачка, приредио Добрило Аранитовић, Никшић, 1990. Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.

---

Boj u Martinice Crnogoracah s Kara – Mahmutom Busatlijom