Змај огњени и Вишњевића Јеле (мало друкчије) је српска народна пјесма. Објављена је у овом облику у дјелу: Хрватске народне пјесме, скупила и издала Матица хрватска. Одио први. Јуначке пјесме. Загреб 1890-1940.

Многе од пјесама прикупљене у овом дјелу су у ствари српске народне пјесме, прикупљене на територији Хрватске и околних подручја, и објављене заједно са хрватским народним пјесмама у истој збирци. По именима у пјесми се често лако може утврдити да ли је пјесма српска, хрватска, или муслиманска. У неким случајевима то је знатно теже.

0001    Коња кује Вишњевић-Лазаре,

0002    Украј њега Јеле љуби своја,

0003    Из скута му чавле додавала,

0004    У ње бл’једо од умрћа лице,

0005    На њу Лазо често погледује,

0006    Па је својој љуби говорио:

0007    „О Јелице, моја љуби драга!

0008    Што је твоје лице тако б’јело,

0009    Али ти је што до мене, Јеле,

0010    Ол до виле, добра коња мога,

0011    Али штогод до два брата моја,

0012    Ал до двије драге сестре моје?“

0013    Одговара Јеле Лазарева:

0014    „Господаре Вишњевић-Лазаре!

0015    Што ј’ овако моје лице бл’једо,

0016    Господаре, није ми до тебе,

0017    Ни до виле добра коња твога,

0018    Нити до два мила брата твоја,

0019    Ни до двије драге сестре твоје,

0020    Нег је мени до Бога невоља,

0021    Ма је теби казати не смијем,

0022    Јер је мени тешко запр’јећено,

0023    Да бих коме ово показала,

0024    Ја бих моје очи изгубила,

0025    А ти, Лазо, са рамена главу.“

0026    Кад то чује Вишњевић-Лазаре,

0027    Плане Лазар како огањ живи,

0028    Па потегне сабљу оковану,

0029    У десници држи посјеклицу

0030    И говори Јелици љубовци:

0031    „Кажи, Јеле, што ли казат не ћеш,

0032    Ево ћу ти одасјећи главу!“

0033    Кад то чује Јеле Лазарева,

0034    Од бритке се препаднула ћорде,

0035    Па завиче танко иза гласа:

0036    „Не ударај, драги господаре!

0037    Ево ћу ти казати праведно:

0038    Кад ти пођеш у лов у планину,

0039    Када ноћиш у гори зеленој,

0040    Из горе се љути змаје вуче,

0041    Довуче се у нашу ливаду,

0042    Па се вије кулу уз бијелу

0043    На прозоре наше, господаре!

0044    Са прозора у кулу се свали,

0045    Па се свије на меке душеке.

0046    Кад ја, мили господаре, дођем,

0047    Сине јунак ко на гори сунце,

0048    Мене љуби у меку душеку.

0049    И мени је тежко запр’јетио,

0050    Да никому за њега не кажем,

0051    Нити теби, драги господаре.

0052    Па још хоће, носили га ђавли!

0053    Да ме зове: Полуљуби моја!

0054    А ја њега: Полугосподаре!“

0055    Кад то чује Вишњевић-Лазаре,

0056    Удара се руком уз кољено,

0057    На кољену добра чоха пуче,

0058    И говори Вишњевић-Лазаре:

0059    „О Јелице, драга љуби моја!

0060    Кадар мога поткујем дорина,

0061    Изнеси ми пиво и једиво

0062    И свијетло моје оружије,

0063    Ја ћу поћи у лов у планину,

0064    Остат хоћу у гори зеленој.

0065    Ако ли ти љути змаје дође,

0066    Упитај га, Јеле, љуби моја!

0067    Боји ли се на св’јету јунака,

0068    У Турцима ол у Латинима.

0069    Добро слушај, Јеле љуби моја,

0070    Што ће теби љути змаје р’јети.“

0071    У то Лазар коња потковао,

0072    Јеле носи пиво и једиво

0073    И оружје св’јетло Лазарево,

0074    Па се Лазар на коња метнуо

0075    И отиде у гору зелену.

0076    Здраво Лазар у планину дође,

0077    Лова лови гори по зеленој,

0078    Све док било на западу сунце.

0079    Тад почине под јелу зелену,

0080    Коњу даде зоба од шенице

0081    И он Лазар благоват стануо.

0082    У то с’ хвати мркла суторина,

0083    А змај иде из горе зелене,

0084    Па се вуче у росну ливаду,

0085    Под танахну кулу Лазареву,

0086    Па се кулу вије уз високу,

0087    Извије се кули на прозоре,

0088    Па се свали кулу у танахну,

0089    Па се меке меће на душеке.

0090    Докле Јеле Лазарева дође,

0091    Сину тада ко на гори сунце.

0092    Говори му Лазарева Јеле:

0093    „Љути змаје, полугосподаре!

0094    Што те питам, хоћеш казат право?“

0095    Али јој је змаје говорио:

0096    „Ну упитај, Лазарева Јеле!

0097    Нека чујем, што ћеш говорити?“

0098    Али му је Јеле говорила:

0099    „Љути змаје, полугосподаре!

0100    Бојиш ли се на св’јету икога

0101    Од Турака али од Латина?“

0102    То је змају мука чути било,

0103    Па је змаје њојзи говорио:

0104    „Кучко Јеле, полуљуби моја!

0105    О невјеро, што ме за то питаш,

0106    Ал си коме повидјела за ме,

0107    Оли твојим драгим дјеверима,

0108    Ол Лазару, твоме господару?

0109    Да ја знадем, Лазарева Јеле!

0110    Да си коме повидјела за ме,

0111    Оба бих ти ока повадио,

0112    А Лазару осјекао главу,

0113    Погубио два дјевера твоја.“

0114    Оклиње се Јеле Лазарева,

0115    Оклиње се и криво се куне:

0116    „Љути змаје, полугосподаре!

0117    Ја никоме н’јесам повидјела

0118    За у глави оба ока моја.

0119    Ако ли сам кому повидјела,

0120    На небу се облак заметнуо,

0121    Из облака удариле стр’јеле,

0122    Не удриле дрва ни камена,

0123    Него мене Јеле Лазареве,

0124    Разн’јеле ми и кости и месо!

0125    Нег те питам ја из главе моје,

0126    Нека видим Јеле Лазарева,

0127    Да ли љубим голема јунака,

0128    Јеси л’ бољи од мога Лазара?“

0129    Тад јој љути змаје одговара:

0130    „Кад је вјера, Лазарева Јеле!

0131    Да никоме н’јеси повидјела,

0132    Нека да знаш, драга душо моја!

0133    Да ти љубиш племића јунака

0134    Трипут бољег од твога Лазара.

0135    А кад желиш знати, душо моја!

0136    Не бојим се на св’јету јунака

0137    Од Турака, нити од Латина,

0138    Нешто мало од Прилипа Марка,

0139    Ма не бих се Марка узбојао,

0140    Нег под њиме шарина дорина

0141    И његове пушке чефердала,

0142    Што му б’јела вила даровала,

0143    А што бије под облаком ждрала.

0144    Добар би ме дорат достигнуо,

0145    И спредњијем ногам погазио,

0146    Марко би ме пушком ударио,

0147    Тако бих ти ласно погинуо.“

0148    Кад је зора заб’јељела б’јела,

0149    Скаче змаје из мека душека,

0150    Иде змаје кули на прозоре,

0151    Па се свије кулу низ бијелу,

0152    Ево ти га росну низ ливаду

0153    У Јастребић високу планину.

0154    А када је око подне било,

0155    Ево к двору Вишњевић-Лазара,

0156    Игра добра низ ливаду коња,

0157    Видјела га Јеле са прозора,

0158    Лети Јеле низ куле бијеле,

0159    А пред двором причека Лазара,

0160    Коња прима, за здравље га пита:

0161    „Јеси л’ здраво, драги господаре!

0162    Јеси ли се гором уморио?“

0163    Одговара Вишњевић-Лазаре:

0164    „О Јелице, драга љуби моја!

0165    Здраво јесам, ал весело н’јесам.

0166    Ја се н’јесам гором уморио,

0167    Јер је мене добар коњ носио.

0168    Нег ми кажи, Јеле љуби моја!

0169    Је ли змаје ноћас доходио,

0170    Јеси ли га штогод упитала?“

0171    Али му је Јеле говорила:

0172    „Господаре Вишњевић-Лазаре!

0173    Змаје ти је љути доходио

0174    И у ноћас мене походио,

0175    Ја сам љута змаја упитала.

0176    Крутан јунак, мио господаре!

0177    Да с’ бе иху ба св’јету никога

0178    У турскоме, ни у латинскоме,

0179    Него нешто од Прилипа Марка.

0180    Ма не би се њега узбојао,

0181    Нег шарина његова ђогина,

0182    И његове пушке ћефердала,

0183    Штоно му га вила даровала,

0184    А што бије под облаком ждрала.

0185    Добар би га дорат достигао

0186    И првијем ногам погазио,

0187    Марко би га пушком ударио,

0188    Да би тако ласно погинуо:

0189    Да ја љубим племића јунака

0190    Трипут бољег од тебе Лазара.“

0191    Кад то чује Вишњевић-Лазаре,

0192    Лети Лазар кулу у бијелу,

0193    Нема кадар да ће благовати,

0194    Него узме дивит и артије,

0195    Брзо Лазар б’јелу књигу пише

0196    И поздравља Краљевића Марка:

0197    „Побратиме, Краљевићу Марко!

0198    Да си брзо мојој кули танкој.

0199    Ти доведи шарина ђогина,

0200    Не остави пушку чефердала,

0201    Што ти б’јела вила даровала,

0202    А што бије под облаком ждрала,

0203    Јер је мени до Бога невоља,

0204    Ти ћеш мени у невољи ваљат.“

0205    Кад је б’јелу књигу направио,

0206    Под њу нађе брза књигоношу,

0207    Подаспе га спензом небројеном,

0208    Да отиде Прилипу б’јеломе,

0209    Да никоме не да књиге мале,

0210    Нег у руке од Прилипа Марку.

0211    Кад то види књигоноша млади,

0212    Да га добро био даровао,

0213    Русом му се главом поклонио,

0214    У б’јелу га руку пољубио,

0215    Тури књигу у џеп од доламе,

0216    Па отиде здраво и весело.

0217    Кудгод пође, ка Прилипу дође,

0218    Под бијелу кулу Краљевића.

0219    То пред кулом Краљевићу Марко,

0220    Марко дуги чибук запалио,

0221    Па се шеће тамо и овамо.

0222    Кад га види момак књигоноша

0223    Капу скида, под пазухо тура,

0224    Лијепо се Марку поклонио,

0225    Па повади књигу шаровиту,

0226    Дава му је у бијелу руку.

0227    Кад се Марко књиге добавио,

0228    Он час на њој печат разломио,

0229    Пред очи је књигу растворио.

0230    Кадар види, што је написано,

0231    Хвати момка за бијелу руку,

0232    Па га води уз високу кулу,

0233    За св’јетлу га сопру поставио,

0234    Па завиче танко иза гласа:

0235    „Мандаљено, моја сестро драга!

0236    Носи боље пива и једива.“

0237    Кад то чула Мандаљена млада,

0238    У млађега поговора нема,

0239    Скаче млада низ кулу бијелу,

0240    Носи одма пива и једива,

0241    Младо момче благоват стануло.

0242    Кад благово момак књигоноша,

0243    Тад се ноге на лагане скаче

0244    И клања се Краљевићу Марку

0245    И љуби га у бијелу руку.

0246    Њега Марко дарива лијепо,

0247    Даде њему двадести дуката

0248    И говори Краљевићу Марко:

0249    „Ајде с Богом, момак књигоноша!

0250    И поздрави Вишњевић-Лазара,

0251    Нека ми се прије подне нада.“

0252    Отоле се момак отправио,

0253    Марко сиде низ бијелу кулу,

0254    Из подрума истегне шарина,

0255    Лијепо га Марко оправио,

0256    Да му зоба бијеле шенице,

0257    Те се врати у кулу бијелу.

0258    Па отиде у б’јелу одају,

0259    Па се Марко ресити стануо.

0260    А када се наресио био,

0261    Тад прехити свијетло оружје,

0262    У свијетлу пушку чефердала,

0263    Штоно му је б’јела вила дала,

0264    А што гађа по облаком ждрала.

0265    Кад се Марко отправио био,

0266    Па завиче танко гласовито:

0267    „Остан’ с Богом, сестрице рођена!

0268    Ево идем до Вишњице града

0269    Б’јелој кули Вишњевић-Лазара,

0270    Бог ће дати, да ће добро бити.“

0271    То жо било Мандаљени младој,

0272    Низ образ је сузом ударила,

0273    Па је Марку брату говорила:

0274    „Куд ћеш, брате, коме на мегдане?

0275    Ти не ходи, гдје ћеш погинути.“

0276    Кад то чује Краљевићу Марко,

0277    За то јунак ништа и не хаје,

0278    Нег изиде кули низ скалине,

0279    Па се коњу на рамена баца,

0280    Удре коња гвозденом канџијом,

0281    Кудгод пође, у Вишњице дође.

0282    Кад је био кули на погледе,

0283    Далеко га Лазар угледао,

0284    Према њему ларго ишетао,

0285    Коња прима, за здравље га пита.

0286    Кад је Марко коња оскочио,

0287    Бијел’јем се рукам загрлише,

0288    Љубише се лишца у јуначка,

0289    Води Марка дворе у бијеле.

0290    Слуге добра коња одведоше,

0291    Ставише га у топле подруме,

0292    Дадоше му, што је од потребе.

0293    Марко сједе за свијетлу сопру,

0294    Па ми Марко благоват стануо,

0295    Поред с њиме Вишњевић-Лазаре.

0296    А када је по обједу било,

0297    Скочише се на ноге лагане,

0298    Припасаше свијетло оружје,

0299    Изађоше из бијеле куле,

0300    Момци су им коње отправили,

0301    Меташе се коњим на рамена,

0302    Окренуше низ росну ливаду,

0303    Отидоше зелену у гору.

0304    Лове лова гори по зеленој,

0305    Док се мркла нојца ухватила,

0306    Починули јелу под зелену,

0307    Добр’јем коњим зоба подадоше,

0308    А два побра благоват стадоше.

0309    Кад ево ти змаја из планине,

0310    Он се смуче горицом зеленом

0311    До ливаде росне Лазареве,

0312    Па се росну у ливаду вуче,

0313    Докле дође под кулу бијелу,

0314    Тад се вије уз високу кулу,

0315    Докле кули на пенџере дође,

0316    Па се свали у кулу танахну

0317    И меке се свије на душеке.

0318    Докле Јеле Лазарева дође,

0319    Онда сину јунак како сунце,

0320    Љуби змаје Јелу Лазареву.

0321    Кад је ноћи у поноћа било,

0322    Ето к двору Вишњевић-Лазара,

0323    С њиме побра Краљевића Марка,

0324    У ливаду росну починуше

0325    И чекају змаја огњенога.

0326    Кад је зора заб’јељела била,

0327    Ето змаја кули низ прозоре,

0328    Па се вије низ бијелу кулу,

0329    Свалио се траве на зелене,

0330    Па се вуче низ росну ливаду,

0331    Супроћ њему Краљевићу Марко

0332    На шарину, добру коњу своме.

0333    А када је Марка угледао

0334    Бјежи змаје уз росну ливаду,

0335    Јере мисли, да ће побјегнути.

0336    Ма га стиже шарин Краљевића,

0337    Спреднијем га ногам погазио,

0338    А Марко га пушком ударио,

0339    Оба му је ока осл’јепио.

0340    Тад завиче Вишњевић-Лазаре:

0341    „Брате Марко, ос’јеци му главу!“

0342    Виче змаје гласовито танко:

0343    „Не ударај, од Прилипа Марко,

0344    Не ударај, Бога за милога!

0345    Н’јесам змаје горе од зелене,

0346    Него д’јете краља будимскога.

0347    Нема бабо нег мене јединога,

0348    За мене би своју круну дао

0349    И што има злата и дуката,

0350    Мајка моја оба ока своја!

0351    Ево има девет годин’ дана,

0352    Да су мене затравиле виле

0353    У планини, у гори зеленој,

0354    И љутим ме змајем учиниле.

0355    Него, Марко, Богом побратиме!

0356    Ти не слушај Вишњевић-Лазара,

0357    Моје русе не ос’јецај главе,

0358    Ти ћеш пуну милост задобити

0359    Од мог баба, будимскога краља,

0360    Моје мајке, будимске краљице,

0361    Примит хоћеш племените даре.“

0362    Кад то чује Краљевићу Марко,

0363    Узбоја се краља будимскога,

0364    Држи сабљу у руци јуначкој.

0365    Јадан Марко у размисли стане,

0366    А повиче Вишњевић-Лазаре:

0367    „Не вјеруј му, Богом побратиме!

0368    Него врагу осијеци главу.“

0369    Змаје виче гласовито танко:

0370    „Краљевићу, не с’јеци ме, Марко!

0371    Ево теби тврда вјера моја,

0372    Не мањка ми петнаест данака,

0373    Свућ ћу с’ себе змајеве хаљине,

0374    Ја ћу остат ко на гори сунце,

0375    Вас у свили и у суху злату,

0376    Водит ћеш ме Будиму б’јеломе,

0377    Дароват ме краљу, бабу моме,

0378    Он ће теби племените даре,

0379    Ти ћеш бити ђенђил за живота.“

0380    Тад му рече Краљевићу Марко:

0381    „Љути змаје, мој по Богу брате!

0382    Кад сам теби очи осл’јепио,

0383    Куд ћу тебе водити слијепа?“

0384    Али му је змаје бесједио:

0385    „Побратиме, Краљевићу Марко!

0386    Имаш брзина под тобом дорина,

0387    Удри коња на Дунај на воду.

0388    А кад воду на студену дођеш,

0389    Ти повичи танко иза гласа;

0390    „ „Која ј’ овдје вила Наданојла,

0391    Којано је св’јем вилам госпођа,

0392    Која држи змаја огњенога,

0393    Мила сина краља будимскога?

0394    Нека лети росну на ливаду,

0395    У ливаду Вишњевић-Лазара,

0396    Змаја су јој љуто нагрдили,

0397    Обадва му ока осл’јепили.“ “

0398    Кадар чује вила Наданојла,

0399    Долећет ће росну на ливаду,

0400    Хоће вила извидати мене.“

0401    Кад то чује Краљевићу Марко,

0402    Удре коња низ росну ливаду,

0403    Удре шара на Дунај на воду,

0404    Брзо Марко на Дунај допаде,

0405    Па завиче танко гласовито:

0406    „Гдје је овдје вила Наданојла,

0407    Б’јела вила св’јем вилам госпођа?

0408    Да је брже у росну ливаду,

0409    У ливаду Вишњевић-Лазара.

0410    Видат очи змаја огњенога,

0411    Мила сина краља будимскога,

0412    Јер сам ти га крутно нагрдио,

0413    Оба сам му ока осл’јепио.“

0414    Кад то чула вила Наданојла,

0415    Брже вила крилим полећела

0416    На ливаду Вишњевић-Лазара,

0417    А за њом ми Краљевићу Марко.

0418    Прије вила у ливду дође,

0419    Прије вила, јер је носе крила,

0420    Него Марко на шарину своме.

0421    Ал ако је није достигнуо,

0422    Ни с ока је није изгубио,

0423    Вила змају црне очи вида.

0424    У то доба Краљевићу Марко

0425    На шарину вилињега трага.

0426    Говори му вила Наданојла:

0427    „Чекај, побро, Краљевићу Марко!

0428    Докле прођу петнаест данака,

0429    Да извидам очи љута змаја,

0430    С њега свучем змајину хаљину,

0431    Придат ћу га к теби на шарина,

0432    Да га водиш Будиму б’јеломе,

0433    Придат ћеш га краљу будимскоме,

0434    Дат ће теби, штогод ти је драго.“

0435    Чека Марко вилу од планине

0436    Ту дан по дан петнаест данака.

0437    Вила змају очи извидала,

0438    С њега свлачи змајину хаљину,

0439    Сине јунак ко на гори сунце

0440    Вас у свили и у суху злату,

0441    Па га дава Краљевићу Марку:

0442    „Побратиме Краљевићу Марко!

0443    Сад га води Будиму б’јеломе,

0444    Па га предај краљу будимскоме

0445    И госпођи краљици будимској.

0446    Кад будете преко б’јела града,

0447    А вас виде два јунака млада,

0448    Колико је тамо дјевојака,

0449    Бог да знаде, хоће л’ остат која?

0450    Помамит се хоће свеколике

0451    И на вас ће јуришати младе,

0452    Ударат ће дјевојке Будимке

0453    Са китама цв’јећа међијана.

0454    Не дај, сиви мој соколе Марко!

0455    Њем’ у руке да прими ниједну,

0456    Вет их бацај траве на зелене.“

0457    Кад је Марко вилу разумио,

0458    Отоле се јунак отправио,

0459    Баца краља на коња преда се,

0460    С њиме иде Будиму б’јеломе,

0461    Здраво граду на капију дође.

0462    Дочека их на вратима стража.

0463    Тешкијем се чудом зачудили,

0464    Позна стража Краљевића Марка,

0465    Не познаје уз Марка јунака.

0466    Међу собом они говорише:

0467    „Мили Боже, на свему ти хвала!

0468    Ко је ово с Краљевићем Марком?

0469    Је ли ово од мајке рођено,

0470    Ал љепотом од Бога створено?“

0471    Тијем прођу граду кроз капију.

0472    Кад су били преко б’јела града,

0473    А глас лети по цијелу граду,

0474    Да је дошо Краљевићу Марко

0475    И довео љепоту јунака.

0476    Мили Боже, на свему ти хвала!

0477    Кад се чуло по Будиму граду,

0478    Што је гође у мајке дјевојке

0479    За удаје и ашиковања,

0480    Све то скаче на ноге лагане.

0481    Све букнуле Будимке дјевојке,

0482    Готово се помамиле младе;

0483    Сви прозори и тамо и амо

0484    Оките се главам дјевојачким,

0485    А чаршију протисле дјевојке,

0486    Куд пролази шарине ђогине

0487    И на њему два добра јунака.

0488    Па да видиш чудо и дјевојке,

0489    Међу собом говориле младе:

0490    „Ево овуд Краљевића Марка,

0491    Води л’јепа код себе јунака,

0492    Брзо ките цв’јећа направимо

0493    И у цв’јеће мађије бацимо,

0494    Па на њега китам ударимо.“

0495    Како шаро тапа наприједа,

0496    Онако ми на њег нападају

0497    Са прозора бијелијех двора

0498    Пусте ките дјевојачког цв’јећа,

0499    Чим гађају на коњу јунака.

0500    Ал је Марка научила вила,

0501    Па он знаде, што дјевојке раде.

0502    Не да Марко л’јепоме јунаку,

0503    Да би чију киту успримио,

0504    Вет падају ките по сокаку,

0505    А шаро их тари копитима.

0506    Тако прођу преко б’јела града

0507    Све до двора будимскога краља.

0508    Видили их краљу и краљица,

0509    Шаљу момке пред бијеле дворе,

0510    Да под Марком ухвате шарина.

0511    Кад је Марко са коња скочио,

0512    Прими краља на руке бијеле,

0513    Па га води у дворе краљеве.

0514    Супроћ њима краљу и краљица,

0515    А говори краљу од Будима:

0516    „Добар дошо, Краљевићу Марко!

0517    Гдје си б’јелу вилу уловио,

0518    Па је водиш у дворе за руку?“

0519    Говори му Краљевићу Марко:

0520    „Св’јетли краљу, мили господаре!

0521    Није ово вила од планине,

0522    Него Иво, твоје д’јете драго,

0523    Којега си у Бога просио,

0524    А кога си изгубио био,

0525    Изгубио и заборавио.“

0526    Кад то чула краљица госпођа,

0527    Обе двије раскрилила руке,

0528    Да се Иву вије око врата,

0529    Да га грли и да љуби мајка.

0530    Ал је прије на таван паднула,

0531    Придиже је Краљевићу Марко

0532    И он Иво своје д’јете драго,

0533    Одн’јели је меке на душеке,

0534    Изишла су добра два сахата,

0535    Докле се је била разабрала.

0536    Тад да видиш од Будима краља,

0537    Гдје он чини велико весеље

0538    У својему у двору б’јеломе,

0539    Какво није учинио краљу,

0540    Када се је круном окрунио.

0541    Кад весеље довршило било,

0542    Иде краљу да дарива Марка,

0543    Да му дава по краљевства свога.

0544    Ал му Марко пуно захваљива:

0545    „Хвала теби, св’јетла круно моја!

0546    Господар сам у Прилипу моме,

0547    Па већега господства не тражим,

0548    А блага ми од потребе није:

0549    Док имадем посестриму вилу

0550    И под собом шарина ђогина,

0551    Бит ће блага у јунака Марка,

0552    Ако многом ни бити га не ће.“

0553    Када види од Будима краљу,

0554    Да му Марко узет не ће блага,

0555    Дава њему колаину од злата

0556    И криж на њој од камена драга.

0557    На крижу је краљево зламење,

0558    Нек се знаде, ко је Марку даде,

0559    Да је носи око б’јела врата

0560    Све за дику и своје поштење,

0561    Што је њега краљу даровао.

• Хрватске народне пјесме, скупила и издала Матица хрватска. Одио први. Јуначке пјесме. Загреб 1890-1940. НАПОМЕНА: Многе од пјесама прикупљене у овом дјелу су у ствари српске народне пјесме, прикупљене на територији Хрватске и околних подручја, и објављене заједно са хрватским народним пјесмама у истој збирци.

---

Zmaj ognjeni i Visnjevica Jele (malo drukcije)