Божидар Терзић

Божидар Терзић (Горњи Милановац, 7/19. септембар 1867 — Београд, 29. септембар 1939), српски и југословенски генерал и министар одбране Краљевине Србије (1916-1918).

Артиљеријски официр

Божидар Терзић је рођен 7/19. септембра 1867. у Горњем Милановцу.1)2)3) Његов отац Петар био је писар качерског среза, а мајка му је била Јерина. Основну школу завршио је у Горњем Милановцу, а у Крагујевцу је завршио седам разреда гимназије.4) Након завршене гимназије ступио је септембра 1886. у 18. класу Војне академије.5)6) Нижу школу Војне академије завршио је септембра 1889. и унапређен је у чин пешадијског потпоручника.7)8) Након тога одлучио се за артиљерију, па је марта 1890. био унапређен у артиљеријског потпоручника.9)10) До 1889. био је водник у пешадији, а од 1889. до априла 1890. био је водник у пољској артиљерији.11) Од 1892. до 1894. похађао је Вишу школу Војне академије.12) Вишу школу Војне академије завршио је као други у рангу.13) Унапређен је 1893. у поручника.

Припрема за генералштабну струку

Од 1892. до 1895. био је командант батерије у пољској артиљерији.14) Од 1895. до 1896. био је на служби у генералштабном одељењу активне команде.15) Отишао је 1896. као државни питомац у Немачку и ступио је Померански пољски артиљеријски пук у Шћећину.16)17) У Немачкој је боравио годину дана.18) По повратку преузео је у новембру 1897. 2. батерију 2. дивизиона Дунавског артиљеријског пука.19) Након тромесечне службе ступио је у унутрашњи одсек Генералштабног одељења команде активне војске.20) Унапређен је 1896. у капетана 2. класе, а 1898. у капетана 1. класе. Почео је да се припрема за генералштабну струку.21) После завршетка генералштабног курса распоређен је на службу у Операцијско одељење Главног генералштаба. Генералштабни официр постао је унапређењем у мајора 17. новембра 1900.22)

Краљев ађутант и начелник Оперативног оделења

Остао је да ради у Главном генералштабу до марта 1901.23) Након тога распоређен је за команданта батаљона, а 1902. постао је начелник генералштаба шумадијске дивизијске области.24) Постављен је новембра 1903. за команданта 12. пешадијског пука.25) Постављен је 22. априла 1905. за ађутанта краља Петра I Карађорђевића.26) У исто време вратио се на службу у Главном генералштабу.27) Постављен је 1906. за председник Извршног одбора Српске одбране у Врању, са задатком да помажу српску активност у Старој Србији и Македонији.28) Терзић је покушао да кадровским променама отклони недостатке, али није успео да обузда самовољу Љубомира Вуловића, па је почетком 1907. поднео оставку.29) Постао је вршилац дужности начелника Оперативног оделења, где је учествовао у припремама за балканске ратове.30) Од 1910. до 1912. био је начелник Оперативног оделења Главног генералштаба.31) Унапређен је јуна 1912. у пуковника.32) У време избијања Првог балканског рата постављен је за начелника Оперативног оделења штаба Врховне команде и на том положају се задржао до априла 1913.33)

Брегалничка битка

Постављен је 15. априла 1913. за команданта Шумадијске дивизије 1. позива.34) Са Шумадисјком дивизијом учествовао је у Другом балканском рату у бици код Брегалнице.35) Шумадијска дивизија се у време напада налазила у резерви 1. армије, иза њеног крила, између висова Градиште и Црни врх.36) На крилу 1. армије налазила се Коњичка дивизија, коју је Шумадијска дивизија потпомагала са два батаљона 19. пука.37) Та два батаљона налазила су се на предстражи на левој обали Злетовске реке код Дренека и Стромоша и повукли су се под притиском много јачих бугарских снага.38) Терзић је схватио велики значај тога дела бојишта, па је тада на властиту иницијативу усмерио своју дивизију да поврати изгубљене положаје код Дренка.39) Делови Шумадијска дивизије су 1. јула 1913. извршили велики јуриш на Дренак, али били су дочекани вишекатном ватром, па су били присиљени на вишесатну блиску борбу.40) Тек су у трећем јуришу успели да натерају Бугаре у бекство преко Злетовске реке.41) Бугари су имали изузетно велике губитке, али и у Шумадијској дивизији је 1227 војника избачено из строја.42) Победа и потискивање Бугара са Дренка представљало је велики успех, да је на лице места одмах стигао престолонаследник Александар I Карађорђевић.43) Након тога у споразуму са Моравском дивизијом 2. позива Шумадијска дивизија је продужила надирање према Кочанима.44) Дивизија је наставила 3. и 4. јула са нападима на Рајнчански рид, док нису натерали Бугаре у бекство.45) Због тешке ситуације у којој се налазила 3. армија Терзић је 5. јула форсираним маршем довео Шумадијску дивизију западно од Штипа код Кардифалкова.46) Поново је форсираним маршем 9. јула водио Шумадијску дивизију за Црни врх и Страцин.47)

Постављен је 13. августа 1913. за команданта Шумадисјке дивизијске области. Премештен је 25. априла за команданта Брегалничке дивизијске области у Македонији.48)

Први светски рат

Уочи Првог светског рата постављен је за начелника генералштаба 1. армије, а 2. септембра 1914. поново је постављен за команданта Шумадијске дивизије 1. позива.49) Са Шумадијском дивизијом учествовао је у Сремској операцији, напредујући преко Обрежа до Попинаца и Пећинаца.50) У време битке код Попинаца 12. септембра добили су наређење да се повуку из Срема у Србију због веома тешке ситуације на Гучеву.51) На Гучеву су се до 29. октобра 1914. дуго водиле рововске борбе на јесењим кишама.52) Терзић је са својом дивизијом учествовао у саставу 2. армије у Колубарској бици и у борбама за ослобођење Београда.53) У јесен 1915. са Шумадијском дивизијом је најпре кренуо ка Пироту, а онда према Смедереву, које је већ било пало.54) Дивизија је очајним отпором пред вишеструко надмоћнијим непријатељем бранила леву половину долине Мораве. Повлачили су се до Пећи, затим преко Жљеба и Црне Горе до Скадра.55)

Министар одбране

Постављен је 12. јануара 1916. за министра одбране у влади Николе Пашића, уместо смењеног Радивоја Бојовића.56) На месту министрa одбране био је све до 13. јуна 1918. Унапређен је 1916. у генерала. На месту министра био је веома одан регенту Александру I Карађорђевићу, толико да је омаловажавао Николу Пашића и месецима није долазио на седнице владе у Крфу.57) Уместо тога боравио је са регентом у Солуну.58) По повратку у Србију био је изванредни изасланик Врховне команде у Сарајеву.59) Постављен је 14. децембра 1918. за команданта Вардарске дивизијске области, а 14. јануара 1919. за команданта 3. армијске области.60) Постављен је септембра 1919. за команданта војске у Банату, а новембра 1919. за команданта 2. армијске области.61) На властиту молбу пензионисан је маја 1920. Реактивиран је 1923, када је поново постао командант 3. армијске области.62) Унапређен је 1923. у чина армијског генерала. Постао је децембра 1925. командант новоформиране 5. армијске области у Нишу.63) Пензионисан је 11. априла 1929.64) Умро је 29. септембра 1939. у Београду.65)

Литература

  • Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Београд, 1929, књига 4, стр. 795-796
  • Умро је армијски генерал Божидар Терзић, Политика, број 11254, уредник Миомир Миленовић, Јован Тановић, 30. 9. 1939, стр. 9
  • Велимир. Ј. Иветић, Политичка улога министара војних Краљевине Србије од 1903. до 1914. године (докторска дисертација), Факултет политичких наука, Београд, 2013.
  • Саво Скоко, Војвода Радомир Путник, БИГЗ, Београд, 1985.
  • Васа Казимировић, Црна рука, Призма, Крагујевац, 1997.
1) , 4) , 5) , 8) , 10) , 12) , 13) , 17) , 18) , 19) , 20) , 21) , 22) , 23) , 24) , 25) , 26) , 27) , 30) , 34) , 35) , 36) , 37) , 38) , 39) , 43) , 44) , 45) , 46) , 47) , 48) , 49) , 50) , 51) , 52) , 53) , 54) , 55) , 59) , 60) , 61) , 62) , 63) , 64) , 65)
Политика, 30. 9. 1939, стр. 9
2)
„НА”, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Београд, 1929, књига 4, стр. 795-796
3)
В. Белић у Народној енциклопедији наводи 7. септембар, што по новом календару значи 19. септембар, а у Политици уместо 12 дана додају 13 дана, па криво наводе 20. септембар
6) , 7) , 9) , 11) , 14) , 15) , 16) , 31) , 32) , 33) , 56)
НА
28)
Велимир. Ј. Иветић, 2013, стр. 46
29)
Велимир. Ј. Иветић, 2013, стр. 47
40) , 41)
С. Скоко, Путник 1, 1985, стр. 358
42)
С. Скоко, Путник 1, 1985, стр. 359
57) , 58)
Васа Казимировић, 1997, стр. 682
Штампање