Бег Љубовић је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Сима Милутиновић Сарајлија. Објављена је најприје у дјелу Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.

0001    Запросио Љубовићу бего

0002    надалеко лијепу ђевојку,

0003    надалеко у Хрвату граду,

0004    у онога Хрват-диздар-аге.

0005    Бего проси, диздар му је даје,

0006    прстен даде хиљаду цекинах,

0007    прстен даје свадбу уговара:

0008    „Нека свадба за петнаес’ данах

0009    докле пође и док опет дође.“

0010    То рекоше пак се раздвојише,

0011    отле бего на трагове пође,

0012    а кад граду Невесињу дође,

0013    али га је ферман допануо

0014    од султана цара честитога

0015    да му купи Босну земљу равну,

0016    листом Босну и Херцеговину,

0017    да је води под Багдату граду

0018    е му се је Багдат похасио.

0019    Кад је бего ферман проучио,

0020    он се бјеше на јаде видио,

0021    на кољено ситну књигу пише,

0022    не пише је Хрват-диздар-ага,

0023    но Хајкуни својој заручници:

0024    „Чујеш Хајко, моја заручнице!

0025    Ево ме је ферман допануо

0026    од султана цара честитога

0027    да му купим силновиту војску,

0028    да ју водим под Багдату граду,

0029    да војујем за девет годинах,

0030    но ме чекај за девет годинах.“

0031    Кад је младу књига допанула,

0032    и кад виђе што јој књига пише,

0033    е се бјеше на јаде виђела,

0034    па пошета низ честе дућане,

0035    ето нађе лакога бербера,

0036    главу мије, женску косу брије,

0037    на делинску перчин оставила

0038    па се врати у дворе бијеле

0039    те ушета у своју одају,

0040    на се меће делијнско ођело,

0041    обукла је од свиле кошуљу,

0042    сврх кошуље златна џамадана,

0043    а сврх њега зелену доламу,

0044    сврх доламе токе позлаћене,

0045    опаса се мукадем појасом,

0046    за пас меће двије срмајлије,

0047    међу њима злаћена ханџара,

0048    низ бедру је сабљу припасала,

0049    а низ другу ћесу и тутума,

0050    на делијнску пошу завезала

0051    па из ћесе припуни тутума

0052    те запали шарен’ ћилибара,

0053    те димнула и два и три пута,

0054    бјеле дворе обузела тама,

0055    учини се царева делија,

0056    па пошета у подрум под кулу

0057    те изведе хата четвртака,

0058    умила га водом и сапуном,

0059    оседла га седлом сребрнијем,

0060    подпрегну га ибришим коланом,

0061    а заузда уздом позлаћеном,

0062    покрила га чохом до копита,

0063    још пригрну диван кабаницу,

0064    па се тури вранцу на рамена

0065    и отиде Босном каловитом,

0066    докле дође Невесињу граду

0067    на бијеле дворе Љубовића.

0068    Добро су ју тамо дочекали,

0069    за здравје се ш њоме упитују,

0070    па јој збори Љубовића бего:

0071    „Добро доша, непознан делијо!“

0072    Но је млада ријеч говорила:

0073    „Није ово непознан делија,

0074    но је ово Опаковић-Мујо

0075    од Лијевна града бијелога.“

0076    Ту стадоше неколико данах,

0077    но делије често долазаху,

0078    а још чешће игру заметаху,

0079    играју се игре свакојаке,

0080    ма највише камена с рамена,

0081    но говори Туркиња ђевојка:

0082    „Господару, Љубовића бего!

0083    Је ли тестир у делије поћи

0084    да се бачим камена с рамена?“

0085    Но бесједи Љубовића бего:

0086    „Тестир ти је, царева делијо,

0087    тестир ти је а да зашто није.“

0088    Ето млада у делије пође,

0089    јендом бачи свијем га добачи,

0090    другом бачи свијем га пребачи,

0091    делијама жа и мучно било,

0092    ал’ им друго бити не могаше,

0093    но су опет игру заментули,

0094    ево скачу скока јуначкога,

0095    опет скаче лијепа ђевојка,

0096    једном скочи, свијем га доскочи,

0097    другом скочи, свијем га прескочи,

0098    делијама и жалије било,

0099    одиста је изгубит оћаху,

0100    до не даде Љубовића бего:

0101    „Не за бога, цареве делије,

0102    изгубите царев’ делибашу,

0103    сами ће га царе потражити!“

0104    На томе се разминуло било,

0105    док се турска сила окупила,

0106    а када се окупила била,

0107    но бесједи Љубовића бего:

0108    „Делибашо, Опаковић-Мујо“

0109    Ето тебе зелен алајбарјак

0110    да га носиш пред мојом ордијом.„

0111    Она млада барјак прифатила,

0112    отолен се сила подигнула

0113    и отиде земљом и свијетом

0114    докле дошли под Багдату граду

0115    ту је сила трудна починула

0116    и стојала неколико данах,

0117    док се турска сила окупила,

0118    а када се окупила била,

0119    е су тамо на град ударили,

0120    бише града три године данах,

0121    не одбише клака од камена

0122    ни знадоше одку’ су му врата,

0123    а камоли да освоје града.

0124    Кад четвта заљезе година,

0125    пушти царе у војску телара,

0126    телар виче три бијела дана.

0127    “Је ли мајка родила Турчина,

0128    ал’ Турчина, ал’ турскога сина,

0129    да се прими граду на бедему,

0130    да уводи од Багдата врата,

0131    ево њему Босна земља равна

0132    и сувише на Босни везирство

0133    без промјенка за тридест годинах,

0134    да га ије, цару да не даје,

0135    још из хазне три товара блага

0136    и дворе му хоће направити,

0137    још му ћерцу дати за љубовцу?„

0138    Сва је сила ником поникнула,

0139    а у црну земљу погледала,

0140    кад четврти око подне био,

0141    то зачула Хајкуна ђевојка,

0142    па је млада на ноге скочила,

0143    те пошета цару под чадору,

0144    прифати му руку и кољено

0145    и чак доље злаћену папучу,

0146    па је млада цару говорила:

0147    “Султан царе, сунце огријано„

0148    Ја ћу поћи у Багдату граду,

0149    хоћу поћи, ако нећу доћи.“

0150    До јој царе ријеч говорио:

0151    „Лијеп ли си, млади барјактаре,

0152    страх је мене хоћеш погинути!“

0153    За то млада не обраћа главе

0154    но пошета пољем зеленијем,

0155    па се прими на бедем од града,

0156    шета по њем’ три бијела дана,

0157    кад четврти око подне био,

0158    но излази лијепа ђевојка

0159    на пенџру од бијеле куле,

0160    мила ћерца од Багдата краља

0161    те делији ријеч говорила:

0162    „Јаох тебе, млади барјактаре,

0163    лудо ли ћеш изгубити главу

0164    шетајући граду по бедему

0165    и тражећи врата од Багдата.

0166    Но да ћеш ми тврду вјеру дати

0167    да ме хоћеш узет за љубовцу

0168    казаћу ти од Багдата врата.“

0169    То Хајкуна једва дочекала

0170    те ђевојци тврду вјеру даје

0171    да је хоће узет за љубовцу.

0172    Кад то чула краљева ђевојка,

0173    све му што је каже и како је:

0174    „Ето врата под источном ћошом,

0175    него сјутра на град ударите

0176    и ти буди пред војском најпрви,

0177    ја ћу вама отворити врата.“

0178    Кад то чуо Опаковић-Мујо,

0179    он се спушти граду под бедему,

0180    пак пошета цару под чадору,

0181    привати му руку и кољено,

0182    све му што је каже и како је,

0183    још је млада цару говорила:

0184    „Да је хазар сваколика војска,

0185    зором ћемо на град ударити.“

0186    А кад свану и сунце ограну,

0187    завикаше по војсци телари:

0188    „На ноге се, Турци јањичари!

0189    Ко је коњик притежте колане,

0190    ко је пјешац азурај опанке,

0191    е хоћемо на град ударити!“

0192    Алајбези војску подигоше,

0193    развише се свилени барјаци,

0194    полећеше уз поље коњици,

0195    јес најпрва Хајкуна ђевојка,

0196    а за њоме Љубовића бего,

0197    а за њима сила сваколика,

0198    јесу силно на град ударили,

0199    ђевојка им врата отворила

0200    те уљезе Опаковић-Мујо,

0201    а за њиме Љубовића бего,

0202    прифата их лијепа ђевојка,

0203    поведе их на бијелу кулу

0204    те им кафе даје и дувана,

0205    а сила је уд’рила по граду,

0206    млого јада бјеше учинила,

0207    тако су се богом заклињали:

0208    „Други би се бедем направио

0209    све од кости коњске и јуначке,

0210    колико се јада учинило.“

0211    А кад Турци освојише града,

0212    е се диже Хајкуна ђевојка,

0213    за се води краљеву ђевојку,

0214    а за њоме Љубовића бего,

0215    отидоше пољем зеленијем,

0216    докле дошли цару под шатору,

0217    до земље се цару поклонила,

0218    па је млада цару говорила.

0219    „Султан царе, сунце огријано!

0220    На дар тебе лијепа ђевојка,

0221    да је држиш како твоју главу!“

0222    Цар је њојзи тадер говорио:

0223    „На дар тебе на Босни везирство

0224    без промјене за тридес’ годинах,

0225    да га ијеш, мене да не дајеш,

0226    још из хазне три товара блага,

0227    и још ћу ти дворе направити,

0228    и кћерцу ти дати за љубовцу.“

0229    Но је млада цару говорила:

0230    „Фала тебе, царе господаре,

0231    нећу - рече - ја твојега дара,

0232    но те молим, како господара,

0233    напиши ми бијела фермана:

0234    “Док је гође Љубовића трага

0235    да не иде на цареву војску!„

0236    То је цару тврдо мучно било,

0237    ал’ му друго бити не могаше,

0238    но јој даде бијела фермана.

0239    Отоле се разминуше Турци,

0240    сваи оде на своје дворове,

0241    ево ојде Љубовића бего,

0242    а за њима Хајкуна ђевојка,

0243    отидоше зеленом планином,

0244    а кад били на друму једноме,

0245    ђе се хоте они раздвојити

0246    но бесједи Љубовића бего:

0247    “Барјактаре, Опаковић-Мујо!

0248    Да си мен ђевер уз ђевојку,

0249    е се хоћу ја сад оженити,

0250    теке дођем од цареве војске.„

0251    Њему Хајка ријеч говорила:

0252    “Хајде збогом, Љубовића бего!

0253    Не могу ти ђевер бити сада,

0254    е ћу сада сестру удавати,

0255    теке дођем у дворе бијеле.„

0256    То рекоше па се растадоше,

0257    отле млада у Хрвату пође,

0258    бего ојде Невесињу граду,

0259    кад је био трудан починуо,

0260    од војниках свате сакупио,

0261    сакупио хиљаду сватовах,

0262    поведе их земљом и свијетом

0263    докле дође у Хрвату граду,

0264    добро су га тамо дочекали,

0265    даровали и дали ђевојку,

0266    пак с’ отле свати подигнули

0267    и ојдоше Босном блатовитом,

0268    докле дошли Невесињу граду,

0269    ал’ је грдан закон у Тураках,

0270    кад доведу лијепу ђевојку,

0271    сваки свраћа у своје дворове,

0272    оста бего с лијепом ђевојком,

0273    дофати је за руку бијелу,

0274    поведе је на високу кулу,

0275    ш њом ушета у своју одају,

0276    пада бего на меке душеке

0277    па Хајкуни ријеч говори:

0278    “Распучи ми пуца на доламу,

0279    и расковчај копче на чакшире,

0280    ево сада четири године

0281    од како их јесам заспучио,

0282    већ их нигда распуча нијесам.„

0283    Кад је млада њега разумјела,

0284    јес’ високо духак уздигнула,

0285    кад је виђе Љубовића бего,

0286    скочи бего ка да се помами,

0287    па Хајкуни ријеч говорио:

0288    “А ту ли си, од курве копиле!

0289    Какву сам ти жалост учинио,

0290    љто м’ нијеси до сад погубио,

0291    но си мене ноћас нагрдио?„

0292    Па побјеже проз бијелу кулу,

0293    за њим трчи Хајкуна ђевојка:

0294    “Не бјеж’ , бего, драги господаре!

0295    Није ово Опаковић-Мујо,

0296    но Хајкуна твоја заручница!„

0297    Бјежи бего главе не обраћа,

0298    а кад виђе Хајкуна ђевојка,

0299    е га јадна уставит не може,

0300    ево бјеле дојке извадила

0301    па је бегу ријеч говорила:

0302    “Виђи, бего, очи ти виђеле!„

0303    Тадер се је бего повратио,

0304    опет пада на меке душеке,

0305    ну да видиш лијепе ђевојке,

0306    њему даде царева фермана

0307    што је млада у цара добила,

0308    па тада су ноћцу боравили.

• Сима Милутиновић Сарајлија, Пјеванија црногорска и херцеговачка, приредио Добрило Аранитовић, Никшић, 1990. Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.

---

Beg Ljubovic