Александар Стојачковић
Александар Стојачковић (Сомбор, 6. јун 1822 — Будимпешта, 3. јул 1893), српски богослов, правник и правно-историјски писац.
Живот и рад
Александар Стојачковић је рођен 25. маја/6. јуна 1822. године у Сомбору.1) Његов отац је био управник српских школа.2) Гимназију је похађао у Сремским Карловцима и Кечкемету, а филозофију у Печу.3) Након завршених студија права у Пешти почео је да студира богословију у Сремским Карловцима, са намјером да постане калуђер.4) Постављен је 1847. за професора историје на карловачкој гимназији.5) Револуционарна 1848. је промијенила његово мишљење па је постао члан српског Главног Народног Одбора. Потом га је војвода Стеван Шупљикац узео за секретара. Након револуције је остао у управној служби. Био је преводилац за срски језик у управи Војводине српске у Темишвару.6) Једно време био је начелник града Вршца.7) Од 1860. до 1867. био је први перовођа и секретар код угарског намјесништва у Будимпешти.8) Од 1867. био је најприје секретар, па онда савјетник у угарском министарству унутрашњих послова.9) Пензионисан је као савјетник министарства у Будимпешти 1883.
Био је сомборски посланик на српском народно-црквеном Благовештенском сабору 1861. у Сремским Карловцима.10) Од 1866. до 1869. био је посланик Сомбора у Угарском парламенту.11) Од 1884. до 1887. заступао је Вршац, а од 1887. до 1892. белоцрквени срез у Угарском парламенту.12) Од 1888. уређивао је лист „Српски Дневник”.13) Конзервативних убјеђења, залагао се за мисао споразумног и сложног рада између народа, епископата и државе за Србе у Угарској. То је истицао у свом „Српском Дневнику” и бранио је споразумјевање са црквом и државом без штете за српство.
Књижевни рад је почео 1841, пишући о разним темама. Доцније се усмјерио на народну историју, пишући расправе на основи извора. Испрва пише са научном сврхом, али је већ од 1845. почео да прави историјске радове и са политичком сврхом. Трудио се да историјским дешавањима покаже оправданост српских политичких захтјева. У томе је успио толико да су његови погледи прешли у политичку идеологију Срба у Угарској. Ти погледи су давали значај српском историјском праву и српским заслугама за Хабсбуршку династију и читаву државу, посебно у борби против Турака.
Главни радови:
- Услуге народа серпског Пресветлом дому Аустријском (1845)
- Историја восточно-славенског богослужења и кирилског књижевства код Славена западне цркве (1847)
- Черте живота народа српског у унгарским областима (1849)
- Uber die staatsrechtlichen Verhaltnisse der Serben in der Wojwodina und uberhaupt in den Landern der ungarischen Krone (1860)
- О нашој народно-црквеној автономији (1888)
- О нашим народно-црквеним и автономским пословима (1889)
Академик
Кореспондентни је члан Друштва српске словесности од августа 1848. Дописни је члан Српског ученог друштва наименован љета 1864. Почасни је члан Српске краљевске академије од новембра 1892.
Литература
- Народна енциклопедија српско–хрватско–словеначка, Београд, 1924. 4 (Н. Радојчић).
- Дод. Поменику, 156 (М. Ђ. Милићевић).
- В. Алексијевић: Савременици и последници Доситеја Обрадовића и Вука Стеф. Караџића : био-библиографска грађа. Рукопис се чува у Одељењу посебних фондова Народне библиотеке у Београду. Ρ 425/12 (В. Алексијевић).
- Енциклопедија Новог Сада 27 (2006) 52—53.
- Енциклопедија Југославије, Загреб, 1955—1971. 8.
- Biographisches Lexikon zur Geschichte Südosteuropas, München 75 : 4 (1981) 207–208 (В. Grolshammer).
- В. Крестић: Историја српске штампе у Угарској 1791—1914. Београд 2003.