Срби у Румунији, призната национална мањина у Румунији, пета по бројности у држави. По последњем попису из 2002. године било је 22.5621) припадника српске националне мањине у Румунији (око 0,1% становништва државе), што је пад од 23% у односу претходни попис из 1992. године (29.408 припадника).
Културно и управно средиште румунских Срба је највећи град румунског Баната, Темишвар. Огромна већина Срба живи у његовој околини и пограничном појасу са Србијом.
Средњи век: Постојање заједница Словена у раном средњем веку на подручју данашње западне Румуније утврђено на низу средњовековних записа, највише угарских. Крајем средњег века, надирањем Турака, уочено је померање Срба ка северу и насељавање северно од Дунава. У 15. веку оснивају се први српски манастири: Кусић, Сенђурађ, чији су ктитори били махом из куће Бранковића.
Отоманско раздобље: Османско царство владало је јужном Угарском од Мохачке битке 1522. г. до 1719. г. и Пожаревачког мира, када као последњи део северно од Дунава, напуштају Банат. За време Турака учврстио се српски карактер већег дела Баната. Срби су живели у преко 100 малих насеља у околини Темишвара, а постојало је и око 20ак српских манастира.
Хабзбуршко раздобље: Доласком хабзбуршке власти на просторе Баната долази до насељавање несрпског становништва (Немци, Мађари, Румуни, Словаци) у прилично опустеле делове јужне Угарске, па већ у првој половини 18. века удео Срба опада. Укидањем поморишке војне границе средином века велики део Срба се исељава из овог подручја, па стожер Српства на овим просторима остаје тзв. „Банатска црна гора“, коју је чинило неколико насеља источно од Темишвара. Већина ових насеља ће очувати српски карактер све до средине 20. века. Мањи део Срба насељао је подручје источно од Темишвара, које због своје мање привлачности (побрђе) у пар малих насеља није изгубило српски карактер све до данас. Слично, овоме и подручје Банатске Клисуре, ближе Србији и у саставу Војне границе, није изгубило српски карактер до данас.
Српска Војводина и Тамишки Банат: Управна јединица Српска Војводина и Тамишки Банат постојала је од 1849. г. до 1860. г. означила први пут макар у самом називу постојање простора настањеног Србима на подручју Хабзбуршке монархије. Седиште је било у Темишвару. Међутим, удео Срба (мање од трећине укупног становништва) и маргинални положај локалних власти на подручју целе Хабзбуршке монархије није омогућио тежње српске заједице у овој управној творевини, па њено укидање није означило ништа ново за битисање Срба у Банату.
Време Аустроугарске: У раздобљу 1867—1918. г. дошло је до наглог привредног развоја Угарске, па и данашњег Баната. Развој Темишвара и пораст његовог становништва умањио је удео и значај српске заједнице у граду. И поред тога Срби су доживели напредак. Већина срских насеља је задржала српски карактер, али се у ободним деловима Баната и селима са мешовитим становништвом удео Срба смањивао.
Припајање Румунији и међуратно раздобље: Крајем 1918. српска војска ушла је у већи део Баната и Темишвар и потпомогла организовање српске народне власти. Међутим, каснијим мировним конференцијама новооснована Краљевина СХС није успела сачувати средишњи и источни део Баната са Темишваром и он је 1919. предат Румунији. Посебно тешка борба при преговорима била око положаја Банатске клисуре, настањене претежно Србима и са 3 српска манастира. Међутим, после разграничења са обе стране границе остало је приближно исти број Срба, односно Румуна - око 60 хиљада. Положај Срба у Краљевини Румунији у следеће две деценије био је добар - основане су српске новине, основане српске културне и образовне установе. Чак је и у раздобљу фашистичке диктартуре генерала Антонескуа током Другог светског рата положај Срба био подношљив.
Комунистичко раздобље у Румунији: Послератно успостављање пријатељских односа између комунистичких Румуније и Југославије позитивно се одразило на српску мањину, иако је део Срба, покренутих ратом, прешао у Југославију. Међутим, већ 1948. г. резолуцијом Информбироа и захлађењем односа Југославије и СССР-а, дошло је до почетка најгорег доба у битисању српске националне мањине у Румунији, која је у то време била „сателит“ СССР-а. Дошло је великих депортација Срба у Бараганску степу, гушења културног и верског живота. Додатна тешкоћа било је насељавање Румуна из остатка Румуније на напуштена имања одбеглих Немаца и других, па је румунски елемент нагло ојачан у срединама Баната где он дотле било мали или није постојао. После поновног успостављања добросуседских односа 1956. г. положај Срба се поправио, али је и даље био неповољан. Гашење српских школа и културних установа, појава мешовитих бракова између Срба и Румуна, као и „тиха“ асимилација потпомогнута од власти, допринела опадању броја припадника српске националне мањине и њеном старењу. По паду комунистичког режима у Румунији је било упола мање Срба него 50 година пре тога. Бројна насеља са српском већином, посебно око Темишвара, постала су већински румунска. У насљима где су Срби били мањина њихов број је постао симболичан.
Срби у Румунији данас: Током протекле две деценије положај Срба у Румунији се поправио, иако број припадника и даље опада. Посебна тешкоћа је велика старост припадника српске мањине и тешко остварљива могућност обнове становништва. Постоје и позитивни помаци, који се пре свега огледају у враћању одузете имовине, посебно у случају Српске православне цркве, као и обнови манастира и цркава.
Срби у Румунији су махом православне вероисповести, у оквиру Темишварске епархије. У већини места где су Срби присутни постоје српске православне цркве и српска православна гробља. Као што је и уобичајено највећи број верника је у седишту епархије, Темишвару, где постоје три српске цркве, од којих је највећа Саборна црква.
Треба нагласити да се на подручју данашње Румуније, у румунском делу Баната, налази и неколико манастира, који су припадали или и данас припадају Београдској патријаршији: Базјаш, Златица, Бездин, Св. Ђурађ, Кусић. Већина њих је у релативно добром стању.
Од других вероисповести важно је напоменути да је питање Крашована као католичких Срба још увек отворено. У новије време један сасвим мали део припадника изјашњава се као атеисти, а још мањи број се окренуо неопротестанским црквама.
Срби у Румунији у великој већини говоре српским језиком. Говор наликује говору српског Баната, с тим што у њему због изолованости румунских Срба има више архаизама и позајмљеница из других језика. У мешовитим насељима Срби су још у прошлости говорили и другим језицима (румунски, мађарски, немачки). Данас је потпуно нормална појава да румунски Срби знају румунски језик.
Срби су настањени у низу банатских насеља у западном делу Румуније, дуж границе са матицом, Србијом и распоређени су у четири најзападнија округа: Тимиш, Караш-Северин и Арад и Мехединци. У држави постоје две мале сеоске општине са српском већином (општина Пожежена и општина Свињица), а у једној Срби чине релативну већину становништва (општина Соколовац). Највећи број припадника, готово једна трећина, живи у граду Темишвару. Сасвим мали број Срба живи изван Баната и то су све новији насељеници из Баната. Највише их има у престоници Букурешту, око 300 припадника.
У просторном размештају Срба могу се уочити три уже целине:
Divers (румунски језик)
Srbi u Rumuniji