Фердо Кикерц или Фердо Кикерец (франц. Ferdo Quiquerez) (Будим, 17. март 1845 — Загреб, 12. јануар 1893), сликар, зачетник хрватског реализма и илустратор.

Отац Фердинанд Фрањо му је био аустријски официр из породице француских племићке породице чији се огранак у 18. веку преселио у Чешку. У Словенској Бистрици, оженио се по други пут мајком Маријом (рођеном Kerschel) германизованом Словенком. Имали су петоро деце.¹⁾

Након очеве смрти породица се преселила у Загреб, где је завршио гимназију, а затим је провео годину дана у војној школи у Аустрији.²⁾ У Загребу је студирао права, а истовремено (око 1860) је и учио сликарство у приватној школи, код тек пристиглог сликара Јосипа Фрање Микеа (нем. Mücke), Немца из Мађарске.

Занесен Штросмајеровом јужнословенском идеологијом стекао је наклоност за националну и историјску тематику.³⁾ Почео је да израђује цртеже са историјским темама „Крунисање краља Звонимира“ (1868), „Бановић Страхиња“ (1868),⁴⁾ а остао је запажен са сликом „Долазак Хрвата на обале сињега мора“ (1869),⁵⁾ коју је израдио надахнут песмом Аугуста Шеное, на основу записа Константина Профирогенета. Узор му је био његов учитељ, који је насликао исту тему, с том разликом што су Мукеови Хрвати стигли на узвисину с које посматрају равнице своје нове домовине, док се Кикерцови Хрвати спуштају стрмом литицом до мора. Одмах по завршетку, слика је била изложена у сали Народног дома, где је од 1873. остала стално изложена.⁶⁾ На темељу јавних признања⁷⁾ 1870. је добио владину стипендију за наставак школовања, на академији у Минхену, где је учио код Раба (нем. Johann Leonhard Raab) и Пилотија (нем. Carl Theodor von Piloty). Међутим, школовање је прекинуо због болести. Након краћег боравка у Загребу, где је упознао Исаила Кршњавог, 1871. године је уз мању новчану помоћ владе, отишао на академију у Венецији,⁸⁾ где је учио код Молментија (ита. Pompeo Marino Molmenti). У то време су настале слике „Марина“, „Рибарске барке“, „Морнар“. Потом је, незадовољан академијом боравио у Фиренци и Риму.⁹⁾ Бавио се копирањем Тинторетијевих и Веронесеових дела и сликањем ведута и историјских тема: „Цар Тиберије“, „Сократ и Алкибијад“ (1874), као и „Пород Николе Зринског“. У папској радионици је израдио први бакрорез новије хрватске уметности „Фаун коме дечак точи вино“ (1873).¹⁰⁾ Са Кршњавим је сликао на острву Капри, а посетили су и словенска села у покрајини Молисе.¹¹⁾

Од 1874. почео је да сарађује са часописом „Вијенац“, који је уређивао Август Шеноа. Октобра те године, у Народном дому у Загребу, организована је изложба, на којој је представљено 7 његових радова.¹²⁾

Потом је путовао по Далмацији и Црној Гори.¹³⁾ У Далмацији је боравио у Задру, где је настала његова слика „Копнена врата у Задру“ (1875).¹⁴⁾ Зауставио се затим у Црној Гори,¹⁵⁾ на Цетињу, где је заједно са вајаром Иваном Рендићем боравио од августа 1875. до септембра 1876.¹⁶⁾ на двору кнеза Николе,¹⁷⁾ делујући као портретиста и ратни сликар за време борби у Херцеговини.¹⁸⁾

Смрт војводе Трифка: Јуначном Трифку беше намењено да са својом браћом брани мост, те да тако обезбеди заседу устаницима од Турака, који беху навалили да их сатру. Браћа Трифкова падоше, а на послетку клону и сам Трифко погођен непријатељским куршумом. Турци полетеше да изнемоглом јунаку одсеку главу, а бесни и крвожедни износе му пред очи одгрубљену главу погубљеног му брата. Малаксали Трифко не могавши се више бранити мачем и својом другом шаром, лаћа се револвера и дочекавши на близу крвнике, убија их у исти мах кад подигаше своје ханџаре да му одгрубе јуначку главу. Седам их је сравнио са црном земљицом, па избацивши све метке и не могавши се бранити више пада и сам од силне поганије, која беше навалила на њега самораног. Трифко је добром заменом своје главе испустио своју јуначком душу. - ¹⁹⁾

Његове многобројне илустрације из тог времена објављене су у хрватским и српским часописима, чиме је јавност била обавештена о актуелним догађајима у Херцеговини и Црној Гори.²⁰⁾ Тако су настали његови „Битка у Вучјем Долу“,²¹⁾ и друге илустрације којима се прослављао култ хероја на бојном пољу, као што су „Смрт војводе Трифка“ и „Херцеговци у заседи“, које су објављене у „Српској Зори“,²²⁾ и Србадији.²³⁾

На овом путовању прикупио је материјал за будуће слике „Херцеговачки устанак“, „Бег херцеговачке породице“, као и за илустрације Мажуранићеве „Смрт Смаил-аге Ченгића“ и Његошев „Горски вијенац“.²⁴⁾ Насликао је и неколико портрета поглавара, али је на повратку кући део радова покраден и тако заувек изгубљен.²⁵⁾

По повратку 1976. деловао је у Загребу,²⁶⁾ где је наставио да бележи уљем на картону оно што је видео на путовању. У загребачкој средини није имао велику конкуренцију, па је добијао бројне поруџбине посебно за портрете, историјске и сакралне композиције.²⁷⁾ Од 1883. почео је да излази хумористички противрежимски лист „Бич“, који је уређивао Август Харамбашић. За овај лист урадио илустрација, неколико вињета и карикатура.²⁸⁾

У загребачкој реалци је радио као учитељ сликања.²⁹⁾

Аутор је историјских композиција у духу реализма „Крунисање Звонимира“ (1868), „Смрт Матије Гупца“ (1876), која је изгубљена, али су остале скице и студије за слику,³⁰⁾ предложак за олеографију „Крунисање краља Звонимира“ 1878/79, као и „Последњи часови Петра Зринског и Крсте Франкопана“ (1883) којима је стекао популарност и које су му дали краткотрајну славу и могућност преживљавање пошто су се умножавале у олеографској техници, затим слике „Заклетва краља Коломана“ (1880), „Јуриш Николе Зринског“ (1886). Историјске композиције са националном тематиком и тешком сценографијом представљају завршетак роматичарског сликарства.³¹⁾ Трудио се да историјске призоре прикаже што веродостојније, мада се по неким детаљима увиђа и његово непознавање историјских елемената.³²⁾

Сликао је ведуте „Ripetta у Риму“ (1872), „Копнена врата у Задру“ (1875), „Манастир на Цетињу“ (1875/76) и крајолика „Црногорске планине“ (1875/76), Стан црногорског војводе, Обала тибра (1874), „Копнена врата Задра“ (1875), „Приморско село и манастир на Цетињу“. За ведуте и пејзаже није имао узор и постао је зачетник хрватског реализма.³³⁾

Сликао је аутопортрета (око 1878) и портрете „Офелија“ (око 1874) „Херцеговац“ (1876), Фрањо Мајкснер (1880), „Портрет старе госпође“ (око 1885), „Дама у бијелом“ (1891), Исо Кршњави (1892).³⁴⁾³⁵⁾

Путовао је северозападном Хрватском и Славонијом и учествовао у раду Друштва уметности, те сликао сакралне теме Славонијом, скицирао пејзаже, старе градове.³⁶⁾ Године 1878. је с Исом Кршњави отпушта у Лепоглаву, где је копирао призоре са свода самостана из 18. века, који су оставили јак утисак на њега.³⁷⁾

Слике сакралне тематике, највише је радио за католичке цркве. Израдио је композиције „Света Марија Магдалена“, за олтар у насељу Капела крај Бјеловара (1879), „Исус у храму међу учитељима“ у цркви Светог Марка у Загребу (1881), 22 лунете на цинктору и велике слике у самој цркви у Марији Бистрици (1881—1884), феске за цркву у Поленшчаку код Птуја у Словенији (1888), цртеже цркве у Светој Марији под Окићем (1890).³⁸⁾ Међутим већина ових радова нису били великог опсега и нису очувани.³⁹⁾

Херцеговци у заседи: Пет горских јунака, од којих је један Црногорац, два Херцеговаца и два брата Талијана, на големом стењу брдовите планине чекају запетим пушкама непријатеље хришћанске и нестрпљиво изгледају њихов долазак, да их оборе неколицином пушака, те тако да олакшају рањеном срцу њиховог друга који се нашао међу њима тражећи освету. - ⁴⁰⁾

Био је изузетно цењен међу Србима, како у Аустроугарској монархији, тако и ван ње. Аутор је прве верзије композиције „Косовка девојка“, израђене 1879, коју су као олеографју издали Петар Николић и С. Кочонда у Загребу (1882). Композиција је имала је велику популарност у народу,⁴¹⁾ више пута је репродукована, последња репродукција је рађена 1967. године, а осликана и на порцелану 1900. у Бечу. Сматра се да је као узор послужила слика „Битка код Марињана“, између француске и швајцарске војске (1515), чији је аутор представник историјског сликарства у Француској, Александар Еварист Фрагонар, док је инспирацију нашао у истоименој народној песми садржаној у књизи Армина Павића „Народне пјесме о боју на Косову године 1389“, која је две године раније штампана у Загребу. Слици су претходиле две скице оловком, које је начинио исте године. Моделе за ликове своје композиције је изабрао из свог окружења из Загреба.⁴²⁾

Један од његових већих послова сакралне тематике, који је остао очуван су 17 икона за иконостас у православној цркви Светог архангела Михаила, у селу Бродац код Бијељине, који је тада управо анектирала Аустроугарска (сада Република Српска).⁴³⁾ По завршетку радова, иконостас који је пројектовао архитекта Никола Колар, најпре је стајао изложен на тадашњем Свеучилишном тргу у Загребу, како би се што широј јавности показало да су домаћи уметници и занатлије способни да израде квалитетно дело, будући да су до тада за сличне послове ангажовани већином страни мајстори,⁴⁴⁾ а затим је постављен у цркви којој је био намењен (1885). Због бројности и очуваности икона, ово његово дело је од великог значаја. На иконама се препознаје утицај западноевропског, посебно барокног сликарства и назире академски реализам друге половине 19. века, док је са појединим мотивима (посебно златним ореолима) покушао да се прилагоди византијском стилу.⁴⁵⁾

Године 1889. насликао једну од својих последњих историјских композиција „Милош Обилић убија султана Мурата“,⁴⁶⁾ коју је као олеографију такође издало предузећа Петра Николића у Загребу.

Године 1892. израдио је студију за историјску композицију великог формата „Antemurale christianitatis“, коју није стигао да наслика.⁴⁷⁾

Умро је 12. јануара 1893. године, у Загребу. Сахрањен је на Мирогоју у Загребу.⁴⁸⁾

• http://www.klub-susacana.hr/revija/clanak.asp?Num=61&C=25 Два Спиридона Гопчевића двије трагичне судбине, Игор Жиц, 2009, часопис Сушачка ревија, број 61, Ријека, издавач Клуб Сушачана 19. 3. 2016.
• http://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0353-9008/2011/0353-90081131381Z.pdf Слике рата у илустрованом часопису Српска зора (1876-1881), Ивана Женарју, 2011, часопис Баштина, број 31, ИССН 0353-9008 19. 3. 2016.
• http://dmtapi.com/data/download/media/kritika/Slikesaistorijskomireligioznomtematikom.pdf Слике са историјском и религиозном тематиком, Јелена Анђелковић, 2010 19. 3. 2016.
• http://www.narodnimuzej.rs/images/Zbornik_Narodnog_muzeja_u_Beogradu_19.pdf Ferdo Quiquerez, Nikola Kolar i ikonostas crkve u Brodcu kod Bijeljine, Драган Дамјановић, 2010, часопис Зборник, издавач Народни музеј - Београд, број XIX - 2, ИССН 0352-2466 19. 3. 2016.
• http://www.novosti.rs/додатни_садржај.524.html:483711-Svi-likovi-iz-komsiluka Сви ликови из комшилука, Трифун Павловић, 21. 3. 2014, часопис Вечерње Новости онлајн 19. 3. 2016.
• Лексикографски завод, Quiquerez Ferdo http://www.enciklopedija.hr/natuknica.aspx?id=51312 Лексикографски завод Мирослав Крлежа, уредник Славен Равлић, ИСБН 978-953-268-038-6 19. 3. 2016.
• http://www.digitalna.nb.rs/wb/NBS/novine/srbadija/1876/03/01#page/7/mode/1up Србадија, 1. 3. 1876, број 5, Беч, уредник Фрања Птачовски, издавач Штампарија Јерменскога манастира (Карла Сајдла) 20. 3. 2016.
• Умјетност 19. столећа|Према реализму http://docslide.net/documents/30840616-umjetnost-19-st-u-hrvatskoj.html Умјетност 19. столећа у Хрватској - скрипте
• Српска Зора 1878, http://www.digitalna.nb.rs/wb/NBS/casopisi_pretrazivi_po_datumu/srpska_zora/1878/04/b004#page/9/mode/1up Јарослав Чермак и Херцеговци у заседи, 1878, часопис Српска Зора, број свеска 4, Беч, уредник Мита Ђорђевић, издавач Штампарија јерменскога манастира (В. Ханриха) 21. 3. 2016.
• ТЗ Загреб, Велимир Циндрић http://www.infozagreb.hr/media/documents/mirogoj_hrvatski.pdf Мирогој, Велимир Циндрић, издавач Туристичка заједница града Загреба

Ferdo Kikerc