Корисничке алатке

Алатке сајта


томос_о_црквеној_аутономији_2005

Томос о црквеној аутономији (2005)


ТОМОС
о црквеној аутономији Православне Охридске Архиепископије

ПАВЛЕ
по милости Божјој, Архиепископ пећки,
Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски,
заједно са свештеним Сабором Архијереја
Српске Православне Цркве

Архиепископу охридском и Митрополиту скопском
Господину Господину

ЈОВАНУ

Предстојатељу аутономне Охридске Архиепископије


Сагласно устаљеном канонском Предању Свете Цркве Божије, посебно у складу са 34. правилом Светих Апостола:

- на основу одлуке Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве АСбр. 47/1958. и АСбр. 6/зап.57/1959. којим је Свети Сабор прихватио црквену аутономију Епархија: Скопске, Охридско-битољске и Злетовско-струмичке,

- на основу одлуке Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве АСбр. 44/зап. 10 од 24/11. маја 1967. године и АСбр. 50/зап. 7 од 15/2. септембра 1967. године и на основу Споразума о васпостављању црквеног јединства, потписаног у Нишу 17. маја 2002. године, потврђеног од Светог Архијерејског Сабора АСбр. 38/зап. 16 од 23. маја 2002. године,

- као и на основу одлуке Светог Архијерејског Синода Православне Охридске Архиепископије Синбр. 1 од 25. децембра 2003. године,

а имајући у виду новонастале историјске и политичке околности, са првенственим циљем да христоименити Народ Божији напредује на путу спасења и има што већу духовну корист, као и да би се управљање црквеним пословима одвијало целисходно и без тешкоћа:

Наша света Пећка Патријаршија, у новијим временима позната и као Српска Православна Црква, саборски благосиља, одобрава, додељује и признаје црквену аутономију Православној Цркви у Републици Македонији, коју сада сачињавају следеће Епархије, односно Епископије: Свештена Митрополија скопска и Свештене Епископије: преспанско-пелагонијска, брегалничка, дебарско-кичевска, полошко-кумановска, велеско-повардарска и струмичка.

Споменуте православне Епархије биле су под управом наше Пећке Патријаршије до лета Господњега 1959. Тада им је дата црквена аутономија, коју су њихови тадашњи епископи, нажалост, злоупотребили, прогласивши, лета Господњег 1967. поверене им епархије, на антиканонски начин, за аутокефалну помесну Цркву. Ту самопроглашену антиканонску „аутокефалију” није признала ниједна Православна Црква у свету. У резултату тог акта самовоље и безакоња прекинуто је литургијско општење и било каква канонска веза са новонасталом расколничком организацијом, све до лета Господњег 2002. када је у литургијско и канонско јединство са Српском Православном Црквом — а преко ње и са Православном Католичанском Црквом широм васељене — ступио Његово Високопреосвештенство Митрополит велески и повардарски г. Јован са свештенством, монаштвом и побожним народом своје Епархије (Митрополије).

Због тога свога чина архипастирске савести и одговорности гоњен, злостављан и затваран, Његово Високопреосвештенство Митрополит Јован је ипак остао до краја веран светом Предању Цркве Православне и њеном благодатном и свеспасоносном јединству. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је потом изабрао још двојицу преосвештених архијереја, а Ми хиротонисали, и то Његово Преосвештенство Епископа полошко-кумановског г. Јоакима и Његово Преосвештенство Епископа дремвицког г. Марка, мјестобјуститеља Епархије битољске. После тога, дана 25. децембра лета Господњега 2003. конституисан је Свети Архијерејски Синод Православне Охридске Архиепископије, који је затим за свога Предстојатеља изабрао Његово Високопреосвештенство Митрополита велеског и повардарског г. Јована. Исти је до сада, у ишчекивању коначног канонског сређивања прилика у именованој древној и славној црквеној области, носио титулу Нашег Егзарха за све епархије аутономне Православне Охридске Архиепископије, а од сада ће, у сагласју са одредбама већ наведеног Споразума, потписаног у Нишу 17. маја лета Господњега 2002, носити титулу Блажењејшег Архиепископа охридског и Митрополита скопског.

Ми, дакле, то овим Нашим Патријарашким и Саборским Томосом званично потврђујемо и објављујемо. Аутономна Православна Охридска Архиепископија остаје, благодаћу Божјом, у пуном литургијском и канонском јединству, са нашом Патријаршијом Пећком, односно са Српском Православном Црквом, а самим тим са пуноћом Најсветије Православне Католичанске Цркве, што се канонски изражава потврдом избора њеног Предстојатеља од стране Наше смерности. Сва имовина Српске Православне Цркве, покретна и непокретна, на подручју поменутих свештених Епархија, односно Епископија, уступа се на коришћење Православној Охридској Архиепископији.

За доказ, потврду и трајно сведочанство свега што је на овај начин канонски устројено и утврђено односно поменутих Епархија које су ушле у састав Православне Охридске Архиепископије, издајемо Његовом Блаженству Архиепископу охридском и Митрополиту скопском Господину Јовану, вазљубљеном у Христу Господу брату и саслужитељу Наше смерности, са свим Преосвештеним архијерејима Православне Охридске Архиепископије, нашом љубљеном у Духу Светом браћом и саслужитељима, овај наш


ПАТРИЈАРАШКИ И САБОРСКИ ТОМОС


чији се изворник, тачан и неповређен, чува у Архиви наше свештене Патријаршије.

Молимо се и желимо да Бог сваке благодати, Који нас је позвао у вечну славу Своју у Христу Исусу, Господу нашем, подари благодаћу Духа Светога сваки благослов и сваки добар плод свим Епархијама које су на овај начин конституисане као аутономна Православна Охридска Архиепископија. Њему, у Тројици слављеноме, нека је слава и моћ у векове векова. Амин.


Дано у Патријаршији Српској у Београду,
месеца маја, дана 24/11. лета Господњега 2005.


Архиепископ пећки,
Митрополит београдско-карловачки
и Патријарх српски
+Павле
Председник Светог Архијерејског Сабора
Српске Православне Цркве


Секретар Светог Архијерејског Сабора
+Епископ горњокарловачки Герасим



ТОМОС
за црковна автономија на Православната Охридска Архиепископија


ПАВЛЕ,
по милоста Божја, Архиепископ пекќи,
Митрополит белградско-карловачки и Патријарх српски,
заедно со светиот Архиерејски Собор на
Српската Православна Црква,


На Архиепископот охридски и Митрополит скопски
господин господин


ЈОВАН


Претстоител на автономната Охридска Архиепископија


Согласно востановеното канонско Предание на Светата Црква Божја, посебно во согласност со 34. правило на Светите Апостоли:

- врз основа на одлуката на Светиот Архиејерејски Собор на Српската Православна Црква АСбр.47/1958. и АСбр.6/зап.57/1959. со којашто Светиот Собор ја прифати автономијата на Епархиите: Скопска, Охридско-битолска и Злетовско-струмичка;

- врз основа на одлуката на Светиот Архиејерејски Собор на Српската Православна Црква АСбр. 50/зап.7 од 15/2. септември 1967. година и врз основа на Согласноста за воспоставување црковно единство, потпишана во Ниш на 17. мај 2002. година, потврден од Светиот Архиејерејски Собор АСбр.38/зап.16 од 23 мај 2002. година;

- како и врз основа на одлуките на Светиот Архиејерејски Синод на Охридската Архиепископија Синбр. 1 од 25. декември 2003. година,

а имајќи ги во предвид новонастанатите историски и политички околности, со првенствена цел христоименитиот Народ Божји да напредува на патот на спасението и има што поголема духовна корист, како и тоа, управувањето со црковните работи да се одвива целисходно и без потешкотии;

Нашата света Пекќа Патријаршија, во најново време позната и како Српска Православна Црква, соборно ја благословува, одобрува, доделува и признава црковната автономија на Православната Црква во Република Македонија којашто сега ја сочинуваат следниве Епархии, односно Епископии: Света Митрополија скопска и Светите Епископии: преспанско-пелагониска, брегалничка, дебарско-кичевска, полошко-кумановска, велеско-повардарска и струмичка.

Споменативе православни Епархии биле под управа на нашата Пекќа Патријаршија до 1959 лето Господово. Тогаш им е дадена црковна автономија, којашто нивните тогашни Епископи, за жал, ја злоупотребија, прогласувајќи ги, во 1967 лето Господово, поверените им епархии, на неканонски начин, за автокефална помесна Црква. Таа самопрогласена антиканонска „автокефалија“ не ја призна ниту една Православна Црква во светот. Како резултат на овој акт на самоволие и беззаконие прикинато е литургиското општење и било каква канонска врска со новонастанатата расколничка организација, се до 2002 лето Господово, кога во литургиско и канонско единство со Српската Православна Црква - а преку неа и со Православната Католичанска Црква ширум вселената - пристапи Неговото Високопреосвештенство Митрополитот велески и повардарски г. Јован со свештенството, монаштвото и побожниот народ на својата Епархија (Митрополија).

Заради овој свој чин на архипастирска совест и одговорност гонет, злоставуван и затваран, Неговото Високопреосвештенство Митрополитот Јован сепак му остана до крај верен на светото Предание на Православната Црква и на нејзиното благодатно и сеспасоносно единство. Светиот Архиејерејски Собор на Српската Православна Црква потоа избра уште двајца преосветени архијереи, а Ние ги хиротонисавме, и тоа Неговото Преосвештенство Епископот полошко-кумановски г. Јоаким и Неговото Преосвештенство Епископот дремвицки г. Марко, местобљустител на битолската Епархија. После тоа, на ден 25 декември 2003 лето Господово, конституиран е Светиот Архијерејски Синод на Православната Охридска Архиепископија, којшто потоа за свој Претстоител го избра Неговото Високопреосвештенство Митрополитот велески и повардарски г. Јован. Истиот до сега, во исчекување на конечно канонско средување на приликите во именуваната древна и славна црковна област, носеше титула на наш Егзарх за сите Епархии на Православната Охридска Архиепископија, а од сега, во согласност со одредбите на веќе наведената Согласност, потпишана во Ниш на 17. мај 2002 лето Господово, ќе ја носи титулата Блаженејши Архиепископ охридски и Митрополит скопски.

Ние, впрочем, со овој Наш патријаршиски и Соборен Томос, тоа званично го потврдуваме и објавуваме. Автономната Православна Охридска Архиепископија, останува, со благодатта Божја, во полно литургијско и канонско единство со, нашата Пекќа Патријаршија, односно со Српската Православна Црква, а со самото тоа и со полнотата на Најсветата Православна Католичанска Црква, што канонски се изразува преку потврда за избор на нејзиниот Претстоител од страна на Нашата смерност. Целиот имот на Српската Православна Црква, во движнини и недвижнини, на подрачјето на споменатите свештени Епархии, односно Епископии се отстапува на користење на Православната Охридска Архиепископија.

За доказ, потврда и трајно сведоштво на сето она што е на канонски начин устроено и утврдено, односно споменатите Епархии кои влегле во состав на Православната Охридска Архиепископија, му го издаваме на Неговото Блаженство Архиепископот охридски и Митрополит скопски Господин Јован, возљубениот во Христа Господа брат и сослужител на Нашата смерност, со сите Преосветени Архијереи на Православната Охридска Архиепископија, наши возљубени во Светиот Дух браќа и сослужители, овој наш


ПАТРИЈАРШИСКИ И СОБОРСКИ ТОМОС


чиј изворник, точен и неповреден се чува во Архивата на нашата свештена Патријаршија.

Се молиме и посакуваме Бог на секоја благодат, Кој не призвал во Својата вечна слава во Христа Исуса, нашиот Господ, да им подари преку благодатта на Светиот Дух секаков благослов и секаков добар плод на сите Епархии коишто на овој начин се конституирале како автономна Православна Охридска Архиепископија. Нему, во Троица прославуваниот, нека е слава и моќ во вековите на вековите. Амин.


Дадено во Српската Патријаршија
во Белград, месец Мај ден 24/11, 2005 лето Господово.


Архиепископ пекќи
Митрополит београдско-карловачки
и Патријарх српски
+Павле
Претседател на Светиот Архијерејски Собор
Српске Православне Цркве


+Герасим Епископ горнокарловачки
Секретар на Светиот Архијерејски Собор

Сродни чланци

Извори

томос_о_црквеној_аутономији_2005.txt · Последњи пут мењано: 2022/05/23 22:53