Свети синод Краљевине Црне Горе (изворно установљен под називом Духовни савјет), највиша црквена власт у Краљевини Црној Гори. Управљао је свим црквеним пословима и имао једнаку власт као Министарски савјет у грађанским пословима.¹⁾

Основан је 1904. проглашавањем Устава Светог синода у Књажевини Црној Гори,²⁾³⁾⁴⁾ али је прва синодска сједница одржана тек 1908.

Свети синод су састављали: архиепископ цетињски и митрополит Црне Горе, епископ захумско-рашки, архимандрит цетињски, архимандрит острошки, три протопрезвитера и синодски секретар. Предсједник је био митрополит црногорски, брдски и приморски, а ако је био спријечен заступао га је епископ захумско-рашки.⁵⁾

Прва четири синодска члана су били чланови по праву, а три протопрезвитера чланови по избору (са трогодишњом службом). Њих су за први пут бирали синодски чланови по праву, а касније сви синодски чланови. Дужност секретара у Светом синоду је вршио секретар Цетињске консисторије.⁶⁾

Свети синод се састајао у престоници редовно два пута у години, у прољеће и у јесен. Могао се састајати у престоници и ванредно у свако доба године, кад се истакне потреба. У оба случаја, морала је бити извијештена државна власт о сваком синодском састанку. Вријеме и дан синодског састанка је одређивао митрополит, а кад њега нема, његов замјеник.⁷⁾

На ванредној сједници Светог синода Православне цркве у Црној Гори од 16. децембра 1918. једногласно је донесено Рјешење о уједињењу независне Српско-Православне Св. Цркве у Црној Гори с аутокефалном Православном Црквом у Краљевини Србији. Синодски чланови су били: митрополит Црне Горе Митрофан Бан, митрополит пећки др Гаврило Дожић, епископ никшићки Кирил Митровић и синодски секретар ђакон Иво Калуђеровић.⁸⁾

Дјелокруг Светог синода простирао се, у смислу 6. канона Седмог васељенског сабора, на сва каноничка и еванђелска дјела која су се тицала Митрополије. Искључено је било само оно што је спадало у личну надлежност митрополита.

Послови Светог синода су се дијелили на унутрашње, строго државне и чисто црквене, и спољашње, такође црквене али који су у додиру са државном влашћу. Једни унутрашњи послови су били управног (административног) карактера, а други судског. Све одлуке и пресуде Светог синода о унутрашњим пословима по себи су биле извршне. Њих су извршавале, по наредби митрополита, надлежне црквене и грађанске власти. Одлуке Светог синода о спољашњим пословима, да би постале извршне и за сваког обавезне, морале су имати врховно књажевско одобрење.⁹⁾

Свети синод је могао доносити пуноважне одлуке кад су били присутни у сједници предсједник и бар још три члана, од којих два члана по праву и један по избору. Синодски чланови по избору су имали савјетујући глас. Епископ захумско-рашки и архимандрити цетињски и острошки су имали одлучујући глас, а митрополит још и потврђујући глас. Никаква синодска одлука није могла бити пуноважна ако није својим гласом пристао на њу митрополит или митрополитов замјеник.¹⁰⁾

Унутрашњи послови Светог синода управног карактера:¹¹⁾

• врховни надзор и старање о томе да се у пуној строгости чувају примљени Православном црквом догмати вјере и да се ти догмати вјерно и правилно тумаче у смислу учења Православне цркве;
• надзирање да ли се свугдје по каноничким одредбама врше свете тајне и остали богослужбени чини и издавање наредаба у погледу општег и посебног богопоштовања у смислу основних богослужбених установа Православне цркве;
• надзирање и старање да се у строгости чувају свети апостолски, саборни и отачаски канони, свештена предања и обичаји који су освећени васељенском црквом и да се не би од тога у чему одступало или ново шта „увађало“;
• одобравање штампања књига одређених за општу употребу;
• надзирање садржаја књига, часописа и слика које су штампане у Књажевини или у иностранству и донесене у Књажевину, а тичу се вјере и намијењене су на употребу младежи или свештенства;
• просуђивање о томе кад се открију светитељске мошти или чудотворне иконе и рјешење какво се поштовање има одавати тим моштима или иконама;
• надзирање да се свете цркве, манастири, гробља и уопште освештане зграде достојну поштују и да се сачувају од сваке профанације, а тако исто да не буду профанацији изложени свети крстови, свете мошти, свете иконе и сви они освештани предмети који су намијењени богослужењу;
• надзирање и старање о хришћанском моралу у народу и издавање окружних синодских посланица са поуком о строгом чувању и испуњавању вјерских и црквених дужности према каноничким прописима Православне цркве;
• надзирање о томе да не би који иновјерац наносио „вриједа“ Православној цркви и поткопавао основе православне вјере средством усменог или писменог иновјерног учења, или иначе ма којом било врстом прозелитизма;
• издавање наредаба за уздржавање опште духовне дисциплине међу клиром, а посебно у погледу спреме кандидата за свештенички чин, у погледу вршења од стране свештенства свештеничког позива у служби учитеља вјере и морала, стројитеља светих тајни и руковођача народа у религиозно-моралном животу;
• издавање правила по којима се морају калуђери да владају, какву спрему морају да имају прије него што ће ступити у чин и уопште правила о манастирском животу;
• издавање правила по којима имају епархијске консисторије да управљају епархијским пословима, и то у смислу позитивних црквених и државних прописа;
• претресање питања по православном црквеном праву која се у Митрополији истакну и изравњање спорова који су се случајно кроз то истакли;
• слушање извјештаја које подносе Светом синоду епархијске консисторије о свом раду кроз дотичну годину;
• испитивање лица које је изабрано за архијереја да ли је достојно епископске хиротоније и издавање томе лицу односне синодске грамате.

Спољашњи послови Светог синода:¹²⁾

• одређење обласних граница сваке епархије;
• оснивање нових или укидање старих манастира;
• ванредни црквени празници, особито кад се има то светковати у „работне дане“ или ван храма;
• питања о учевним заводима за свештенство и о добротворним јавним заводима;
• дозвола за купљење у народу прилога за градњу које нове цркве, манастира или добротворног црквеног завода, или за помагање какве задруге са црквено-просвјетним карактером;
• бирање три свештена лица која ће се предложити књазу да једнога од њих именује на викантну архијерејску столицу у Књажевини;
• бирање архимандрита Цетињског манастира и архимандрита Острошког манастира;
• рјешење о томе, када се истакне неопходност ставити у пензију митрополита или епископа;
• расправљање питања о случајном неспоразуму између грађанске власти и црквене власти у погледу права Православне цркве и јерархије и у погледу имунитета светих мјеста и личног имунитета свештених лица.

Унутрашњи послови Светог синода судског карактера:¹³⁾

• у питањима строго црквеним имао је врховну јурисдикцију над свим свештенством Митрополије без разлике чина;
• као врховна судска власт, у споровима чисто црквеним и у дисциплинарним стварима свештеничких лица, дјеловао је као суд или прве или друге инстанце;
• ревидирао, потврђивао или преиначавао је пресуде које му је надлежна консисторија по службеној дужности подносила;
• издавао је рјешења кад се надлежна консисторија двоумила о казни која би се имала наложити дотичном свештеном лицу за учињену кривицу;
• давао је мишљење кад би се једно свештено лице, осуђено на свргнуће, обратило молбом књазу за помиловање;
• надзирао је да ли се извршавају законски прописи кад би неко свештено лице било оптужено за грађански преступ;
• надзирао је да ли се извршавају законски прописи кад би се једно свештено лице морало да „прикаже“ грађанском суду.

У унутрашње послове из надлежности Светог синода спадала су и брачна питања.

• Устав Светог синода у Књажевини Црној Гори (1904)
• Указ о постављењу чланова Духовног савјета (1904)
• Рјешење Светог синода Краљевине Црне Горе о уједињењу (1918)

Sveti sinod Kraljevine Crne Gore