Речце
Речце, партикуле или честице, непроменљиве врсте речи које у реченици означавају лични став говорника. Служе за истицање, појачавање, одрицање или потврђивање реченог. Ван реченице, речце немају смисла.1) По пореклу оне су прилози или везници, али имају своју функцију, по којој се разликују од себи сродних речи,2) јер се односе на целу реченицу или један њен део, а не служе за одређивање глагола или везивање речи. Веома су хетерогена група, састављена од речи које се не могу сврстати у осталих девет група речи.3)
Подела речци по значењу
Постоји више врста речци по значењу:
потврдна речца да
одрична речца
не. Може да стоји сама за себе, или да негира глаголе.
4) Пише се одвојено од глагола, осим у глаголским облицима нисам, немој, немам, нећу, недостајати, нестајати, нестати, негодовати, док се уз именице, придеве и прилоге пише заједно.
упитне:
зар,
ли ,
да ли. Упитна речца
зар изражава чуђење и служи за постављање питања на које се очекује негативан одговор. Упитна речца
ли увек се пише одвојено од глагола, може стајати после или исред њега, у споју
да ли. Такође може стајати после упитне речи и тада изражава неизвесност.
5)
Зар и ти сине Бруте?
Желите ли чај?
Да ли би сте желели чај?
Колико ли је то коштало?
заповедна речца
хајде,
нека и
нек, у трећем лицу једнине или множине служи као еквивалент императиву, а изражава жељу,
6)
узвичне речце су сличне
узвицима, афективне су и служе у функцији:
ала (за дивљење),
ама,
ма и
та (емфатично ословљавање),
па (енергично потврђивање, попуштање, неодлучност збуњеност)
7)
Ала је леп овај свет!
Ама саслушај ме!
Та ви се шалите!
Ма немојте!
Па зар је то могуће? (чуђење)
Па наравно! (енергично потврђивање)
Па добро, нека ти буде. (попуштање)
Па … не знам. (неодлучност)
супротне речце: међутим, пак, ипак
показне речце: ево, ето, ено, гле, служе за показивање, односно скретање пажње. Именица или заменица после њих обично стоји у генитиву.
8)
за истицање: управо, баш, бар, барем, чак, штавише, тек, и, вала
за исказивање личног става према радњи
9) (модалне). Сродне су
прилозима: можда, сигурно, вероватно, дакако, дабоме, наравно, ваљда, нипошто, нажалост, дефинитивно, извесно, очито, заиста, збиља (исто што и заиста или за увођење нове теме), наиме (за ближе одређивање претходно реченог), додуше, уосталом, најзад:
поредбене: као
искључне: само, једино
закључне: дакле, елем
концесивне су речце слободног избора. Користе се у споју са заменицама или прилозима: ма, макар, год, било, макар
10)
повратна речца се
поштапалице се такође могу уврстити у речце. Служе за попуњавање паузе у говору. Међу њима су:
овај (од показне заменице, али увек у том облику), као и глаголски облици:
знаш,
значи11)
Литература
Милош Милошевић, Граматика српског језика, Змај, Београд, 2007, ИСБН 978-86-489-0598-7
Радојко Гачевић, Милан Тасић, Српски језик - приручник за основну школу, уредник Милош Јевтић, Београдска књига, 2009, ИСБН 978-86-7560-263-2
Иван Клајн,
Граматика српског језика, уредник Светлана Стипчевић, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2005, ИСБН 86-17-13188-8
Recce