О турском цару је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Сима Милутиновић Сарајлија. Објављена је најприје у дјелу Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.

0001    Разбоље се силан цар-Мурате

0002    у Стамболу у царству својему,

0003    од срчане велике болести,

0004    хоће, кажу, царе умријети.

0005    К њему иду паше и везири

0006    и остале аге и бегови,

0007    и спахије и младе делије

0008    те гледају свога господара,

0009    болан им је Мурат говорио:

0010    „Слуге моје, млоге тевабије!

0011    Је ли у вас, моје вјерне слуге,

0012    да отиде у ’арем на кулу

0013    да доведе Сулејмана мога,

0014    док се јоште мало жив находим

0015    за живота да ш њим проговорим?“

0016    Намјери се Соколовћ-паша

0017    те пошета у харем на кулу,

0018    те дофати Сулејмана луда,

0019    уфати га за бијелу руку

0020    па га сједе бабу више главе.

0021    Ну да видиш Сулејмана луда,

0022    када виђе на умору баба,

0023    више њега рони сузе вруће,

0024    пак се ш њиме разговарат пође:

0025    „А мој бабо, болани Мурате!

0026    Бозна мени хоћеш умријети,

0027    што је тебе на свијет бијели,

0028    што је тебе, бабо, најжалије?

0029    Али жалиш паше и везире,

0030    али жалиш аге и бегове,

0031    ал’ спахије и твоје делије,

0032    али жалиш земље и градове,

0033    ол’ велике лафе и тимаре,

0034    ол’ ми жалиш пребијеле куле,

0035    али твоје султаније младе,

0036    оли мене Сулејмана луда?“

0037    Кад је Мурат њега разумио,

0038    топле су га сузе пропануле

0039    па је њему ријеч говорио:

0040    „Прођи ми се, Сулејмане синко!

0041    Ја не жалим паше ни везире,

0042    нит’ ја жалим аге и бегове,

0043    ни спахије, ни младе делије,

0044    нит’ ја жалим земље и градове,

0045    ни улафе ни моје тимаре,

0046    нит’ ја жалим пребијеле куле,

0047    ах ни моје султаније младе,

0048    а ни тебе Сулејмана луда,

0049    но мене је, синко, најжалије,

0050    јер ја хоћу данас умријети,

0051    а остаде Будим у каура.

0052    Но ме чујеш, Сулејмане синко!

0053    Данас ћете мене укопати,

0054    а тебе те царем учинити,

0055    сјести те те у златну столицу

0056    и дате ти од Стамбола кључе

0057    и тебе те честитати царство,

0058    и ја вељу честито ти, синко,

0059    но кад би се снаге доватио,

0060    не остави Будим у каура.“

0061    То изусти а душу испушти

0062    и полеће к свецу Мухамеду.

0063    Кад виђоше паше и везири,

0064    е то они цара укопаше,

0065    ожалише како господара,

0066    Сулимана луда зацарише,

0067    сједоше га у златну столицу

0068    и даше му од Стамбола кључе

0069    и сви њму честиташе царство.

0070    Оно земан по земану прође,

0071    док се момче снаге дофатило,

0072    а када се дофатило било,

0073    он упази бабове ријечи

0074    љто је њему на смрт говорио

0075    па доведу ћату великога,

0076    он му пише ситнијех ферманах,

0077    написа му шездесет ферманах,

0078    у шездесет оправи градовах

0079    да се купи силовита војска.

0080    Ну да видиш чуда и другога!

0081    Санак снила будимска краљица,

0082    санак снила и у сан виђела.

0083    гром загрмје о’ Стамбола града,

0084    а сијевну од Мисира муња,

0085    мјесец паде на сред Мухачева,

0086    под Будимом градом бијелијем,

0087    око њега тице долећеле,

0088    најпрви су крстачи орлови,

0089    па за њима сиви соколови,

0090    а за њима б’јели лабудови,

0091    поза њима тице голубови,

0092    а најзадњи чарни гавранови,

0093    још је Будим змија опасала

0094    те језиком по пенџера лиже,

0095    а Будим се из темеља њиха,

0096    па допаде Даница звијезда,

0097    паде она тамо код мјесеца.

0098    Санак снила пак се пробудила,

0099    ево краљу каже господару

0100    љто је млада у сан видијела,

0101    све му што је каже и како је.

0102    Кад је краље љубу разумио,

0103    е се бјеше на јаде видио,

0104    не може се сану домислити,

0105    али му је добра срећа била,

0106    он имаше једну вјерну слугу,

0107    по имену Уштуклију Јова,

0108    он се свему може домислити,

0109    брже му је књигу оправио:

0110    „Слуго моја, Уштулијо Јово!

0111    Да си брже у Будим бијели.“

0112    Кад је Јова књига допанула,

0113    хитро скочи од земље на ноге,

0114    пак се тури вранцу на ремена,

0115    те пошета у Будима града,

0116    ту се с краљем разговарат пође:

0117    „Што си, краљу, за ме оправио?“

0118    Краљ му каже што је и како је,

0119    што је снила будимска краљица.

0120    Јово ћути ништа не говори,

0121    но шета се тамо и овамо,

0122    шетао се а за сан мислио,

0123    ласно му се бјеше домислити,

0124    пак су Јова сузе пропануле,

0125    те је Јово ријеч говорио:

0126    „Јадна госпо, будимска краљице!

0127    Већ га јадна нигда не заспала,

0128    кад заспала већ се не дизала,

0129    ласно ти се сану домислити:

0130    што загрмје о’ Стамбола града,

0131    то је царе био на умору

0132    и бозна је царе преминуо,

0133    на сина је царство оставио,

0134    на смрти је њему говорио:

0135    “Ех, остаде Будим у каура!„

0136    Што л’ сијевну од Мисира муња,

0137    то ће царе силу сакупити,

0138    љто л’ је мјесец насред Мухачева,

0139    ту ће царе чадор разапети;

0140    што су за њим тице долећеле,

0141    што су први крстачи орлови,

0142    то те бити паше и везири,

0143    што л’ за њима сиви соколови,

0144    то те бити аге и бегови,

0145    што л’ за њима б’јели лабудови,

0146    то те бити од искона Турци,

0147    од онога Шама бијелога,

0148    што л’ за њима тице голубови,

0149    то те бити ђеца јањичари,

0150    што л’ најзадњи чарни гавранови,

0151    то те бити арапски бегови,

0152    што л’ је Будим змија опасала,

0153    то те њега опколити Турци,

0154    што л’ језиком по пендера лиже,

0155    то те њега бити из топовах,

0156    што л’ допаде Даница звијезда,

0157    паде она тамо код мјесеца,

0158    то те краља тебе уфатити

0159    и сјести те цару уз кољено.“

0160    Кад је краље Јова разумио,

0161    е му бјеше ријеч говорио:

0162    „А за бога, Јово вјерна слуго!

0163    Сад што ћемо али како ћемо?

0164    Али ћемо Будим оставити,

0165    ал’ с Турцима боја заметати?“

0166    Но му Јово ријеч говорио:

0167    „Не бјеж’ краљу, драги господару!

0168    Љто те твоји три танбора војске,

0169    а у сваки по триста хиљадах?

0170    Недај града без велика јада!“

0171    На томе се разминуло било,

0172    Мало било, млого не трајало,

0173    док је царе силу сакупио,

0174    а када је бјеше сакупио,

0175    ш њом доходи да Будима б’јела,

0176    све су поље прекрили шатори,

0177    ка планине сњегови бијели,

0178    над њима су развити барјаци,

0179    те се вију ка мрки облаци,

0180    страмно их је очима гледати

0181    кад их стану вјетри колебати.

0182    А кад сила трудна починула,

0183    е су брзо на град ударили,

0184    бише града три неђеље данах,

0185    једна војска краљу изгинула,

0186    и небо је тама уфатила

0187    од брзога праха и олова,

0188    у таму је од Будима краље,

0189    бога моли, сузе пролијева:

0190    „Дај ми, боже, вијар од планине

0191    да размакне таму у крајеве,

0192    да ја видим чија гине војска,

0193    чија гине, чија ли добива!“

0194    Бога моли и умолио га,

0195    те му вијар од планине пухну,

0196    размакну му таму у крајеве,

0197    те у војску краље погле’нуо,

0198    али му је сила погинула,

0199    ну да видиш чуда и опета,

0200    из таме је јунак излетио

0201    на вранчићу коњу великоме,

0202    за руку је краља дофатио

0203    и метну га за собом на вранца,

0204    опаса га пасом два-три пута

0205    а четвртом од сабље каишом,

0206    ш њим појбеже пољем зеленијем,

0207    докле дође цару под чадора,

0208    сједе краљу цару уз кољено.

0209    Када царе Туре угледао,

0210    е му бјеше ријеч говорио:

0211    „А тако ти, непознан делија!

0212    Који си ми краља уфатио,

0213    ишти, рече, што је тебе драго,

0214    даћу тебе какво хоћеш благо.“

0215    Тадер Туре ријеч говорило:

0216    „Није ово непознан делија,

0217    но је ово Ковчић Мурат-бего,

0218    од Лијевна града бијелога,

0219    нећу тебе паре ни динара,

0220    но те молим како господара,

0221    ти напиши бијели фермана:

0222    док је гође од Ковчића трага

0223    у Лијевну граду бијеломе,

0224    да другога муселима нејма.“

0225    То је царе једва дочекао

0226    и даде му бијела фермана.

0227    Кад то чула будимска краљица

0228    да су краља заробили Турци,

0229    е се млада на јаде виђела,

0230    на кољено ситну књигу пише

0231    а шиље је Уштуглији Јови:

0232    „Да си брже у Будим бијели!“

0233    Кад је Јова књига допанула,

0234    итро скочи од земље на ноге

0235    те пошета у Будим бијели,

0236    с краљицом се разговарат пође:

0237    „Што си, госпо, за ме оправила?“

0238    „Како што је, нама вјерна слуго!

0239    Е ни краља заробише Турици,

0240    но мош ли се, слуго, домислити,

0241    како бисмо краља измолили

0242    да га клети не напате Турци?“

0243    „Ласно ти се могу домислити,

0244    но направи до седам арабах,

0245    напуни их жутије’ дукатах,

0246    па упрегни кола и волове

0247    те на кола натовари благо,

0248    а на благо о’ злата синију,

0249    на синију од Будима кључе,

0250    ођени се што можеш најљепше,

0251    јоште узми најмлађега сина,

0252    ћерај благо цару честитоме

0253    и предај му од Будима кључе,

0254    од невоље вијетај му кумство

0255    неће ли ти мо’бу прифатити

0256    и жалосна краља поклонити.“

0257    То је млада једва дочекала,

0258    све је тако наредила била,

0259    јоште узе најмлађега сина

0260    и отиде пољем зеленијем,

0261    докле дође цару под чадору,

0262    стави пред њим о’ злата синију,

0263    на синију од Будима кључе,

0264    на руке му чедо додаваше,

0265    од невоље вијета му кумство.

0266    Бјеше царе срца милсотива,

0267    милостива и богољубива,

0268    радосно је кумче прифатио,

0269    а краљицу боље даровао,

0270    е јој краља бјеше поклонио

0271    и боље је бјеше даровао,

0272    на сина јој краљство оставио,

0273    и њег’ добро бјеше даровао,

0274    е му даде четири арабе,

0275    све пунахне жутога дуката.

0276    (Б’јела вило, не знам је ли било,

0277    а да није што би се зборило.

0278    Ни ту био, ни казат умио,

0279    лажу чуо, а ја полагујем,

0280    они лаже који мени каже.)

• Сима Милутиновић Сарајлија, Пјеванија црногорска и херцеговачка, приредио Добрило Аранитовић, Никшић, 1990. Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.

---

O turskom caru