Корисничке алатке

Алатке сајта


момчила_смерт

Момчила смерт

Момчила смерт је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Сима Милутиновић Сарајлија. Објављена је најприје у дјелу Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.

Текст пјесме

0001    Књигу пише краље Вукашине

0002    тер је шаље Пилитору граду,

0003    Видосави Момчиловој љуби.

0004    У књизи је дивно подзравјаше

0005    и овако краље говораше:

0006    „Отруј мени војводу Момчила,

0007    ја ћу тебе узет за љубовцу,

0008    нека бидеш краљева краљица;

0009    у њег’ дереш чоху свакојаку,

0010    у мене ћеш свилу и кадифу

0011    бисер низат на жице од злата.“

0012    А кад њојзи књига допанула,

0013    овако му она одговара:

0014    „Чули мене, краље господару!

0015    Не могу ти отроват Момчила,

0016    јера с њиме сједа за трпезу

0017    девет, краљу, братах рођенијех,

0018    и дванаест првобратучедах,

0019    без њих никад није на трпезу,

0020    него ћемо изгубит Момчила.

0021    Ти покупи твоју силну војску,

0022    ноћно дођи на Језера равна,

0023    покри војску по гори зеленој,

0024    сам изађи на Језеро вражје,

0025    собом узми цигло двије слуге,

0026    што су пријед Момчила двориле,

0027    па ти распни чадор код језера

0028    зашто иде Момчило војвода,

0029    иде, краљу, сваке неђељице

0030    лов ловити у равна Језера,

0031    уза с’ води девет братах својих

0032    и дванаест првобратучедах,

0033    куд год иде ниђ’ их не остаља,

0034    у Момчила ј’ биље у перчину,

0035    а и крила у његова коња,

0036    кад он дође испод града свога,

0037    он не иде на врата од града,

0038    нег’ излети Пилитору своме,

0039    на крил’ма га вилен коњ износи.

0040    Украшћу му биље из перчина,

0041    љто за њ’ сабља прионут не море,

0042    а коњу му опалити крила

0043    и недат му сабљу од мејдана,

0044    ни му дават копље убојито,

0045    како Момчил на Језера сиђе

0046    тер угледа чадор код језера,

0047    срцу своме одољети неће,

0048    Момчило је собом јунак страшни,

0049    на чадор ће коња нагонити,

0050    ти се скочи, драги господару,

0051    “Добро доша, Момчило војвода!

0052    Ја сам дош’о теби на виђење,

0053    да ме учиш лов ловити собом,

0054    него сјаши да пијемо вино.„

0055    А нек скоче твоје двије слуге,

0056    што су пријед у Момчила биле,

0057    коњ му с’ од њи’ поплашити неће,

0058    нек му коња узму провођати,

0059    па нек њему крила повриједе,

0060    повриједе и раскрваве их,

0061    па ти сједи те пиј ш њиме вино,

0062    тадај, краље, нек ти удри војска,

0063    силна војска и са свијех странах,

0064    тако ћемо њега преварити,

0065    другчије му с’ досадит не море,

0066    само држи што си обећао,

0067    твоја љуба једва чекам бити,

0068    назвати се краљева краљица.“

0069    А кад краљу глас и књига дође,

0070    краљ Вукашин, пријевара стара,

0071    брже силну сакупио војску,

0072    љ њоме иде на Језера равна,

0073    ноћно дође у Језера с војском,

0074    војску покри по гори зеленој,

0075    а он иде на Језеро вражје,

0076    код језера чадор разапео

0077    и са собом двије слуге води,

0078    што су пријед код Момчила биле.

0079    У то дође света неђељица,

0080    како Момчил из цркве изађе,

0081    сједе ручат у бијелу двору,

0082    и ш њим девет милијех му братах,

0083    и дванаест првобратучедах,

0084    како с’ руча да у лов одлазе,

0085    ал’ Момчило засп’о на трпези,

0086    у руци му пуна чаша вина,

0087    упусти је из бијеле руке,

0088    чаша прште,а вино се проли.

0089    Тад’ Момчилу браћа говорила.

0090    „Бог нам с тобом, Момчило војвода!

0091    И прије смо, брате, пили вино,

0092    ал’ нијесмо, брате, дријемали.“

0093    На то Момчил браћи говорио:

0094    „Мало тренух и прзо се пренух,

0095    али у сну страшан санак виђох:

0096    ђе сидосмо на Језера равна,

0097    сваком виђох, моја браћо драга,

0098    око грла црвену мараму,

0099    мени, браћо, змију шестокрилу,

0100    одвија је сестра Анђелија,

0101    а привија љуба Видосава,

0102    бог ће дати да ће добро бити.“

0103    Момчилу су браћа говорила:

0104    „Та не бој се, брате добро наше!

0105    О’ шта си се, брате,препануо?

0106    Сан је клапња а бог је истина,

0107    бог ће нама помоћ’ ако бог да.“

0108    Сви отоле на ноге скочише,

0109    љуба му је коња изводила,

0110    изнијела госпоцко оружје,

0111    не носи му од боја оружје,

0112    нег’ му носи копље костеново

0113    и носи му сабљу измашиву,

0114    како махне да му се измахне,

0115    а љубовци Момчил бесједио:

0116    „Ђе је, љубо, од боја оружје?“

0117    Но му хитро кучка одговара:

0118    „Што ће теби, драги господаре,

0119    што ће данас од боја оружје,

0120    да ти хрђа по гори зеленој,

0121    нет’ бој бити с краљем Вукашином,

0122    веће носи госпоцко оружје.“

0123    У томе га кучка преварила,

0124    преварила да је бог убије!

0125    Оде Момчил у Језера рамна,

0126    са свом браћом и са братучед’ма.

0127    Како Момчил на Језера сиде,

0128    виђе чадор код Језера вражја,

0129    пак устави коња од мејдана,

0130    а овако браћи говорио:

0131    „Шта ће рећи, моја браћо драга!

0132    И пријед смо овуд лов ловили,

0133    тог чадора овђе није било?“

0134    Срцу своме одољет не може,

0135    нег’ на чадор коња наћерао,

0136    пође чадор на копље дизати,

0137    ал’ се пусто копље преломило,

0138    он потеже сабљу од бедрице

0139    да чадору конопе сијече,

0140    ал’ се пуста сабља измашила,

0141    у то скочи Вукашине краље:

0142    „Бог ми с тобом, Момчило војвода!

0143    А што си се, брате, препануо?

0144    Са мном нема него двије слуге,

0145    дошао сам теби на виђење,

0146    лов ловити по равна Језера,

0147    довеле ме двије твоје слуге

0148    што су пријед у тебе служиле,

0149    мени кажу за твоје јунаштво,

0150    него сјаши да пијемо вино

0151    па ме учи ти ловак ловити.“

0152    У том га је курва преварио,

0153    на то Момчил краљу вјеровао,

0154    сјаха с коња, иде под чадора.

0155    Слуге су му коња прифатиле,

0156    приватили коња виленога,

0157    водају га тамо и овамо,

0158    па му јадну крила повређују.

0159    Стоји цика коња од мејдана,

0160    ал’ залуду, Момчил не чујаше,

0161    него с краљем ладно пије вино.

0162    У то доба војска са све стране,

0163    тада виђе Момчило војвода

0164    ђе га силна освојила војска,

0165    а не има од боја оружје.

0166    Сву му најпре браћу изгубише,

0167    он се јадан коња дофатио

0168    пак он бјежи Пилитору своме,

0169    још нагони вилена коњица

0170    да излети граду на бедеме,

0171    како што је вазда му чинио.

0172    Од куд ће му јадан излећети

0173    кад су њему крила опаљена,

0174    опаљена и окрвављена,

0175    већ га гони на врата од града,

0176    ал’ од града врата затворена,

0177    затворила невјерна љубовца.

0178    Виђе Момчил да је погинуо,

0179    па завика иза свега гласа:

0180    „Анђелија, моја јадна секо!

0181    Пушти мене низ бедеме платно,

0182    не би л’ брата свога скапулала!“

0183    Кад то чула сестра Анђелија,

0184    спуштила је платно низ бедему,

0185    ал’ га Момчил дофатит не море.

0186    Кад се млада на невољи нађе,

0187    пас отпаса те на платно веже

0188    и тако га дофатит не море,

0189    па до главе косу одрезала

0190    те је за пас косу надвезала,

0191    за платно се Момчил дофатио,

0192    потеже га сестра уз бедеме,

0193    готово га изнијет бијеше,

0194    ал’ долеће кучка Видосава

0195    и у руци остре ноже носи,

0196    до руке је платно одрезала,

0197    паде, брате, Момчил низ бедеме,

0198    дочека га Вукашине краљу,

0199    на маче га разнијеше жива.

0200    И умрије покојна му душа,

0201    издаде га невјерна љубовца.

0202    о невјеро, нигђе те не било,

0203    одавно ти јеси постанула!

0204    А кад виђе кучка Видосава

0205    ђе погибе Момчило војвода,

0206    од града је отворила врата,

0207    краљ улази са свом својом војском,

0208    па га води у бијеле дворе,

0209    даде њему Момчилово благо,

0210    изнесе му сабљу Момчилову,

0211    краљ је не мож’ са земље дигнути,

0212    не могао с обадвије руке;

0213    износи му капу Момчилову,

0214    што Момчилу на врх главе стала,

0215    она краљу до паса панула;

0216    кад изнеше чизме Момчилове,

0217    ђе Момчилу једва нога стала,

0218    вас је краље до паса стануо.

0219    Кад се смисли Вукашине краљу

0220    да љубовца њег’ изневјерила,

0221    свог Момчила, таквога јунака,

0222    кога није Српкиња родила,

0223    већ да мајка Милош Обилића,

0224    закопава Момчилову љубу,

0225    закопа је у земљу до паса,

0226    а да гледа сва његова војска,

0227    па је црним обасипље прахом,

0228    запали је су четири стране,

0229    нека иде у мутне облаке.

0230    Пак се скочи Вукашине краљу,

0231    тражи Анђу сестру Момчилову,

0232    нашао је у шикли одају,

0233    деветоро затворила вратах,

0234    љуто цмили, оплакује брата.

0235    Краљ је узе за бијелу руку,

0236    овако је краље разговара:

0237    „Не бој с’ Анђо, сестро Момчилова!

0238    Ја ћу тебе узет за љубовцу

0239    да ми будеш у двору краљица,

0240    ја т’ нијесам брата изгубио,

0241    нег’ његова невјерна љубовца,

0242    а ја сам га дивно осветио,

0243    огњем сам му љубу изгорио.“

0244    Још Пилитор краљу поробио,

0245    разорио, огњем изгорио,

0246    ни дан данас није с’ оградио,

0247    Анђелију б’јелу двору води,

0248    тер је узе за вјерну љубовцу.

0249    Анђе њему дивни пород роди:

0250    Краљић-Марка и Краљић-Андрију.

0251    Бог убио свакога јунака,

0252    ко ће жени у свем вјеровати!

Литература

  • Сима Милутиновић Сарајлија, Пјеванија црногорска и херцеговачка, приредио Добрило Аранитовић, Никшић, 1990. Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.

Momcila smert

момчила_смерт.txt · Последњи пут мењано: 2022/04/16 22:59