Милош Стоићевић и Мехо Оругџијћ је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић у дјелу Пјесме јуначке новијих времена, књига четврта 1862.

0001    Закукала сиња кукавица

0002    На главици више Бијељине;

0003    То не била сиња кукавица,

0004    Веће мајка Оругџијћа Меха.

0005    Ако кука, јест јој за невољу:

0006    Синоћ мајка оженила Меха,

0007    А јутрос га на војску опрема,

0008    Остаје му љуба не љубљена,

0009    Нељубљена и незагрљена;

0010    Мајка Меха на војску опрема

0011    На Прудове Дрини валовитој,

0012    С њиме иде паша Али-паша,

0013    А за пашом сва остала војска.

0014    Али-паша Меха сјетоваше:

0015    „О јолдашу, Оругџијћу Мехо!

0016    „Српска војска Дрину воду пређе,

0017    „И пред војском Српске поглавице:

0018    „Прво јесте Лазаревић Луко,

0019    „Који Шапцем комендира градом,

0020    „А на Луку Турске мајке туже,

0021    „Млого их је стари уцв’јелио;

0022    „А друго је Српска поглавица,

0023    „Цинцар Јанко од Орида града,

0024    „Који кавге по свијету тражи,

0025    „Ђе је кавга, да се онђе нађе;

0026    „А треће је Српска поглавица,

0027    „Из Ноћаја Чупићу Стојане,

0028    „Који није пријатељ Турцима;

0029    „Четврто је Српска поглавица,

0030    „Из Поцерја Поцерац Милошу,

0031    „У кога је сабља Кулинова,

0032    „Турцима је паше на срамоту,

0033    „Ђога трче, сабљом Турке с’јече,

0034    „Не стиди се цара ни везира:

0035    „Оди мудро, не погини лудо,

0036    „Сачувај се од душманске руке

0037    „А од Срба Турског душманина;

0038    „Јер ти јеси Бијељини глава,

0039    „А нијеси самој Бијељини,

0040    „Већ си глава над по Босне славне.”

0041    Ал’ бесједи Оругџијћу Мехо:

0042    „Не будали, пашо Али-пашо!

0043    „Ево има три године дана,

0044    „Од како је Кулин погинуо

0045    „У Мишару пољу широкоме,

0046    „Сабља му се јесте огласила

0047    „У некаква Поцерца Милоша,

0048    „И ја одим и чету проводим,

0049    „Кудгођ идем, за Милоша питам;

0050    „Волио б’ се с њиме удесити,

0051    „Нег’ царево благо задобити:

0052    „Да покајем Кулин-капетана,

0053    „Да повратим сабљу Кулинову;

0054    „Ако буде Милош преш’о Дрину,

0055    „Милоша ћу на мејдан зазвати,

0056    „С њиме ћу се данас огледати,

0057    „Макар своју изгубио главу.”

0058    Истом они у ријечи били,

0059    Српске страже припазише Турке,

0060    Отрчаше у логор, казаше

0061    Под шаторе Лазаревић-Луки;

0062    А кад чуо Лазаревић Луко,

0063    Хитро скочи у шатору своме,

0064    Пак припаса свијетло оружје;

0065    Уста Луко, пође по логору,

0066    Стаде дизат’ пјешце и коњике;

0067    Пјешацима ’вако говораше:

0068    „Србљи пјешци! браћо моја драга!

0069    „Притежите за ноге опанке,

0070    „Гарибиље пушке потпрашујте,

0071    „Па у равно поље излазите:

0072    „Силни Турци у поље дођоше,

0073    „Ваља, браћо, дочекати Турке

0074    „На шарене пушке гарибиље.”

0075    Кад пјешаци Луку саслушаше,

0076    Сви притежу за ноге опанке,

0077    Гарибиље пушке потпрашују,

0078    На алаје у поље излазе;

0079    Шарке пушке по средини носе,

0080    А на Турке попријеко гледе

0081    Као вуци на б’јеле јагањце.

0082    Коњицима Луко говораше:

0083    „Коњаници, моја браћо драга!

0084    „Ко је коњик, коње опремајте,

0085    „Сабље паш’те, колане притеж’те,

0086    „Па у равно поље излазите:

0087    „Силни Турци у поље дођоше,

0088    „Ваља, браћо, дочекати Турке,

0089    „По равну се пољу поћерати,

0090    „На св’јетлу се сабљу огледати,

0091    „Срамота је побјећ’ са мејдана.”

0092    Од коњика најпре Милош чуо;

0093    Па припаса свијетло оружје,

0094    А долеће до коња ђогата,

0095    До ђогата ока шаренога;

0096    Притеже му четири колана

0097    А и пету ибришим-тканицу;

0098    Када Милош ђогу колан стеже,

0099    Ту се ђогат боју осјетио,

0100    Па првијем закопа ногама,

0101    Ногам’ копа, а ушима стриже,

0102    Милошу се живо срце смије;

0103    Види Милош на коњу ђогату,

0104    Ђе ће тај дан мејдан отворити,

0105    Наком себе спомен оставити.

0106    Друго чуо јунак од коњика,

0107    Чупић Стојан из села Ноћаја,

0108    Скочи Чупић у шатору своме,

0109    И припаса свијетло оружје,

0110    Па долеће до коња дората,

0111    Који ваља кутије дуката,

0112    А Чупића стоји без динара,

0113    Јера га је Чупић задобио

0114    Од Турчина Пејза Мехмед-аге,

0115    Па га јаше Турком на срамоту;

0116    Притеже му четири колана

0117    А и пету ибришим-тканицу.

0118    Треће чуо Богићевић Анта

0119    Од Лознице, од бијела града,

0120    Скочи Анта у шатору своме,

0121    И припаса свијетло оружје,

0122    Па долеће до коња мркова,

0123    Притеже му четири колана

0124    А и пету свилену тканицу;

0125    Узде вргли, а на коње сјели.

0126    Луко силну искупљаше војску,

0127    Искупљаше пјешце и коњике,

0128    А војводе војске очекују.

0129    Под Милошем смиром ђогат не ће,

0130    Већ Милоша забољела рука

0131    Устежући виловна ђогата,

0132    Кад с’ Милошу веће додијало,

0133    Он с’ обазре на оба рамена,

0134    ’Вако рече двије, три ријечи:

0135    „Браћо моја, пјешци и коњици!

0136    „Ви хајдете, како ви можете,

0137    „А ја одо, како ђогат хоће:

0138    „Ђогат ми је боја пожељео,

0139    „Моја десна засилила рука,

0140    „Рада се је с Турцима играти,

0141    „При појасу сабља ожедњела,

0142    „Пожељела крви од јунака;

0143    „Ја отидо, да сабљу напојим!

0144    „Да напојим крви од Турака.”

0145    То изрече Поцерац Милошу,

0146    А ђогату попусти дизгене;

0147    Тад се слеже ђогат преко поља,

0148    А за њиме Чупић на дорату,

0149    Доро ђогу не да одмакнути,

0150    На сапи му главу наслонио;

0151    За Чупићем Богићевић Анта

0152    На мркову коњу виловноме,

0153    Мрков не да дору одмакнути,

0154    На сапи му главу наслонио.

0155    Три војводе у једно одоше,

0156    Боже мили! срца слободнога!

0157    Помислише на старе јунаке,

0158    Како ваља мријет’ на мејдану,

0159    Њих тројица пред двадес’т хиљада!

0160    И далеко сусретоше Турке,

0161    ’Вако с Турци кавгу заметнуше:

0162    Њих тројица три пушке бацише,

0163    Од Турака двадес’т хиљад’ пуче:

0164    Војводама Бог и срећа даде,

0165    Ни једна им ране не зададе;

0166    Ал’ војводе старе мејданџије

0167    Више пушак’ метати не шћеше,

0168    Већ тргоше сабље од појаса,

0169    Сташе збијат’ Турке у буљуке.

0170    А заост’о Лазаревић Луко,

0171    Па се Луко пред логором креће

0172    Преко поља кано и планина,

0173    Далек’ бјеше Оругџијћу Мехо,

0174    Далек’ бјеше пред својом ордијом,

0175    На ђогату коњу виловноме;

0176    Под њиме се ђогат помамио,

0177    Преко себе б’јелу пјену баца;

0178    Турчин носи сабљу у зубима,

0179    Па се Српској прикучује војсци;

0180    Да се Турчин Срба докопао,

0181    Не би ни он главе изнесао,

0182    Ал’ би доста јада починио,

0183    И Српскијех мајки уцв’јелио;

0184    Опази га Поцерац Милошу,

0185    Па говори Анти и Стојану:

0186    „Чујеш брате, Анто и Стојане!

0187    „Вас двојица Турке узбијајте,

0188    „Сад ће вама наша браћа доћи,

0189    „Виђећете јада од Турака;

0190    „А ја одо на коњу ђогату,

0191    „Да повратим ону потурицу,

0192    „Да нам каква квара не учини,

0193    „Да Србинске мајке не уцв’јели,

0194    „Свака мајка рада виђет’ сина.”

0195    То изрече Поцерац Милошу,

0196    Трже сабљу у десницу руку,

0197    Лако пође, па Меха престиже,

0198    Па са сабљом њега повраћаше,

0199    И овако њему говораше:

0200    „Стан’, Турчине, куд си насрнуо?

0201    „Видиш, море, да си погинуо.”

0202    Ал’ се Турчин не да повратити.

0203    По равну се пољу поћераше,

0204    На чарку се збиља ишћераше.

0205    Двије војске стале, те гледале,

0206    Ђе с’ јунаци по мејдану гоне,

0207    Па се ђешто из пушака туку,

0208    Један другом ране не задаје

0209    (Двије војске стоје, те гледају,

0210    Кој’ ће коме очи преварити);

0211    А кад мале пушке поизбаце,

0212    Обојица коње зауставе,

0213    Пушке пуне, са коња говоре,

0214    Један другом љуте јаде даје;

0215    ’Вако рече Оругџијћу Мехо:

0216    „Море влаше! из које си на’је?

0217    „Како ли се зовеш по имену?

0218    „Имадеш ли остарјелу мајку?

0219    „Јеси ли се, море, оженио?

0220    „Постаће ти мајка кукавица,

0221    „Остаће ти љуба удовица;

0222    „С киме си се данас поћерао.”

0223    Бесједи му Поцерац Милошу:

0224    „Што ме питаш море потурицо?

0225    „Ја имена свога крити нећу:

0226    „Ја сам с врха Шабачке нахије,

0227    „Из Поцерја Поцерац Милошу,

0228    „Код кога је сабља Кулинова;

0229    „Стара ме се нагледала мајка,

0230    „Младога ме мајка оженила,

0231    „Вјерне сам се љубе наљубио,

0232    „Турских сам се глава насјекао,

0233    „Свом сам срцу жељу испунио,

0234    „Већ не жалим свијет пром’јенити;

0235    „Веће, море, млада потурицо!

0236    „Ти окле си, из кога ли града?

0237    „Како ли се зовеш по имену?

0238    „Је ли тебе у животу мајка?

0239    „Да се ниси скоро оженио?

0240    „Постаће ти мајка кукавица,

0241    „Остаће ти була не љубљена;

0242    „С киме си се данас поћерао.”

0243    Бесједи му Оругџијћу Мехо:

0244    „Ни ја, влаше, имена не кријем;

0245    „Ја сам, море, исред Бијељине,

0246    „По имену Оругџијћу Мехо,

0247    „Којино сам Бијељини глава,

0248    „Панцирлија над по Босне глава;

0249    „Ево има три године дана,

0250    „Од како је Кулин погинуо

0251    „У Мишару пољу широкоме,

0252    „Сабља му се јесте огласила

0253    „У некаква Поцерца Милоша;

0254    „И ја ходим, и чету проводим,

0255    „Кудгођ идем, за Милоша питам,

0256    „Волио б’ се с њиме удесити,

0257    „Нег’ царево благо задобити:

0258    „Да покајем Кулин-капетана,

0259    „И повратим сабљу Кулинову:

0260    „Ала, ала! милом Богу вала!

0261    „Ето, влаше, сад се удесисмо

0262    „У по поља св’јету на видику,

0263    „Сад ћемо се, море, огледати.”

0264    Кад то чуо Поцерац Милошу,

0265    Главом ману, зубима шкргутну:

0266    „Ти си, Мехо, ј**у ми ти нену!

0267    „За ме питаш, а ја тебе тражим;

0268    „Жена био, тко ти побјегао!”

0269    Намјери се ђетић на ђетића,

0270    Па на сусрет коње потекоше,

0271    Трже Милош сабљу у десницу;

0272    Ћаше Милош дочекати Меха

0273    На десницу и на оштру сабљу,

0274    Нека виде војске обадвије,

0275    Како ђетић од Србије с’јече;

0276    А кад виђе Оругџијћу Мехо,

0277    Препаде се, да га Бог убије!

0278    На далеко свог коња устави,

0279    Па потрже двије пушке мале,

0280    Нанишани обје на Милоша,

0281    Обадв’јема живу ватру даде,

0282    Обје пукле, остануће пусте;

0283    Ал’ Милошу Бог и срећа даде,

0284    Ни једна му ране не зададе,

0285    А кад виђе Оругџијћу Мехо,

0286    Ђе остаде Милош на ђогату,

0287    Препаде се, срамота га било!

0288    Па он од стра’ обје пушке баци,

0289    Даде плећа бјежат’ у ордију.

0290    Њега ћера Поцерац Милошу

0291    На ђогату коњу виловноме:

0292    „Стани, море, Оругџијћу Мехо!

0293    „Обазри се, да се огледамо,

0294    „Срамота је бјежат’ са мејдана;

0295    „Није шала, двије војске гледе.”

0296    Ал’ се Турчин не см’је обазрети,

0297    Веће бјежи с главом без обзира.

0298    Злу се Милош послу домислио:

0299    Он потеже пушку кубурлију,

0300    Пушци Милош живу ватру даде,

0301    Пуче пушка, запјева Милошу,

0302    Оругџијћу на жалост одјекну;

0303    Враг догоди, те Меха погоди.

0304    Поче Мехо дремат’ на ђогату,

0305    А Милош му стаде говорити:

0306    „Море Мехо! Је л’ ти мало пића?

0307    „Млогога сам тако напојио,

0308    „Па кад заспи, више се не диже.”

0309    Ману Милош сабљом и десницом,

0310    Према себе ударио Меха

0311    На довату по бијелу врату,

0312    У једном му одсијече главу.

0313    Кад погибе Оругџијћу Мехо,

0314    Остали се препадоше Турци,

0315    Од све војске погибе им глава;

0316    Онда Србљи у глас повикаше,

0317    А на Турке сложно ударише.

0318    Да се коме стати нагледати

0319    Како Српске сабље сијевају,

0320    Мртве Турске главе зијевају.

0321    Ту не оста Србин у дружини,

0322    Који Турске главе не одс’јече.

0323    Од Србаља мало тко погибе,

0324    Од Турака мало тко утече;

0325    Изгибоше Турске поглавице;

0326    Погибе им хоџа из Стамбола,

0327    Који благе р’јечи говораше,

0328    Ког је царе био опремио,

0329    Да по земљи благе збори р’јечи,

0330    Не би л’ како земљу умирио;

0331    С њим погибе дван’ест поглавара;

0332    Утече им паша Али-паша,

0333    Утече им шеру Бијељини.

0334    Весели се, под Цером Поцерје!

0335    Којено си гн’јездо соколово:

0336    Кад Србину буде за невољу,

0337    У тебе се по соко излеже,

0338    Те Србину буде у помоћи.

0339    Весели се, Милошева мајко,

0340    Ти, која си Милоша родила.

0341    Весели се, Поцерац Милошу!

0342    Десна ти се посветила рука!

0343    Која знаде погубити Меха,

0344    Свим Турцима раброг поглавара,

0345    А Србима свима душманина.

0346    Весели се, Поцерац Милошу!

0347    Дуго ти се име спомињало:

0348    Докле текло сунца и мјесеца!

• Сабрана дела Вука Караџића, Српске народне пјесме, издање о стогодишњици смрти Вука Стефановића Караџића 1864-1964 и двестогодишњици његова рођења 1787-1987, Просвета.
• Пјесме јуначке новијих времена, књига четврта 1862. Исто издата и у Београду, 1986.

---

Milos Stoicevic i Meho Orugdzijc