Невјера љубе Поповић-Стојана је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић. Објављене су у овом облику у дјелу Српске народне пјесме 1 - 9, скупио их Вук Стеф. Караџић, државно издање, Београд 1899-1902.

У овој пјесми се описује сукоб Поповић Стојана и Милете Усарина, до којег долази невјером Стојанове жене Анђелије. Она га је спремна и завезати док се бори са Милетом, иако има са њим троје дјеце. Стојан се некако извуче жив користећи скривени нож, а потом убија Анђелију.

0001    Подиже се Поповић Стојане

0002    У тазбине с Анђелијом љубом.

0003    Кад су били насред горе чарне,

0004    Ал’ беседи Поповић Стојане:

0005    „Анђелијо, моја верна љубо,

0006    “Попевај де, те ме разговарај,

0007    „Нешто ме је санак обрвао,

0008    “Бог ће дати, те ће добро бити.„

0009    Ал’ беседи Анђелија љуба:

0010    “Господару, Поповић-Стојане,

0011    „Ја би теби рада попевати,

0012    “Ал’ ј’ у гори Усарин Милета,

0013    „Коме сам ја јадна поклоњена

0014    “Јошт код мајке од седам година.„

0015    Пак потеже танко гласовито:

0016    “Ди си јако, Усарин-Милета,

0017    „Ево теби Поповић-Стојана.“

0018    А кад дође Усарин Милета,

0019    Узеше се за свилен-појасе,

0020    Носише се летњи дан до подне.

0021    Милету је пена подузела,

0022    А Стојана бела и крвава,

0023    Пак беседи Поповић Стојане:

0024    „Анђелија, моја верна љубо,

0025    “Што си стала како камен сињи,

0026    „Већ помогни мени јал’ Милети,

0027    “Боље ти је мени да помогнеш,

0028    „Јер си са мном три родила сина.“

0029    Ал’ приступи Анђелија љуба,

0030    Она вади свилену мараму,

0031    Пак Стојану беле руке веже,

0032    Ал’ повика из горице вила:

0033    „Бога теби, Поповић-Стојане,

0034    “Зар те није научила мајка,

0035    „Не носиш ли код себека биља?“

0036    Ал’ се сети Поповић Стојане,

0037    Он се сети, што му вила каже,

0038    Пак он трже ножа од себека,

0039    Пак удари Милету у срце.

0040    У Милете три срца бијау:

0041    Једно му је пеном попенуло,

0042    Друго му се истом разиграло,

0043    А треће му јошт за бој и не зна.

0044    И увати Анђелију љубу,

0045    И он оде у догање дојне.

0046    Беле јој је просекао дојке,

0047    И кроз дојке прометао рке;

0048    Савеза јој косу на вр главе,

0049    Намаза је праом и сумпором,

0050    Пак ужеже рујну косу њену,

0051    И он седе ладно вино пити,

0052    А она му сама собом светли.

0053    Кад догоре до очију њени,

0054    Беседи му Анђелија љуба:

0055    „Зар не жалиш моје очи чарне,

0056    “Доста су те пута угледале„ -

0057    “Доста мене, а више другога.„

0058    Кад догоре до лица њенога,

0059    Ал’ беседи Анђелија љуба:

0060    “Зар ти није бела лица жао,

0061    „Доста си га пута пољубио?“

0062    А он мучи, ништа не беседи.

0063    Кад догори до утробе њене,

0064    Ал’ беседи Анђелија љуба:

0065    „Господару, Поповић-Стојане,

0066    “Тако т Бога’ и светог Јована!

0067    „Угаси ми косу на вр главе,

0068    “Живо ми је чедо под појасом.„

0069    Ал’ беседи Поповић Стојане:

0070    “Од зле кучке ни штене не ваља,

0071    „А камо ли од тебека чедо.“

• Српске народне пјесме 1 - 9, скупио их Вук Стеф. Караџић, државно издање, Београд 1899-1902.
• Пјесме јуначке средњијех времена, књига седма, Београд, 1900.

Nevjera ljube Popovic-Stojana