Милост материна је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Сима Милутиновић Сарајлија. Објављена је најприје у дјелу Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.

0001    Пошетала Ђурова Јерина

0002    по пространу граду Смедереву,

0003    са Лазаром сином нејакијем,

0004    бјеше скоро оженила сина

0005    милом ћерцом од Будима краља.

0006    Шетајући к милој снаши дође

0007    па ту њојзи божју помоћ дава:

0008    ма ни уста нити је привати,

0009    нако од ње обраћаше главу.

0010    Ал’ Јерина ријеч бесједила:

0011    „Што си ми се, снашо наједила?

0012    Видиш равно поље Годоминско

0013    и у пољу бијелу пшеницу,

0014    ако буде по реду мријети,

0015    ак’ умремо ја и Ђуро, снашо,

0016    све ће остат тебе и Лазару.

0017    Још видиш ли висока бедена,

0018    уз бедема три бијеле куле,

0019    све три куле благом завршене,

0020    ак’ умремо ја и Ђуро, снашо,

0021    све ће остат тебе и Лазару“.

0022    А снаша се наједила млада,

0023    срчила се, дијете је лудо,

0024    тада вели Ђурова Јерина:

0025    „О мој сине, нејаки Лазаре!

0026    Међер ти се наједила љуба,

0027    е си дите лудо и нејако,

0028    завуци јој по њедрима руке,

0029    дако би се куја насмијала.“

0030    Погна дите, завуче јој руке,

0031    ијетко га шаком ударила

0032    док дијете крвца обасула,

0033    начини му рану на образу.

0034    Дите писну натраг узбјегнуло

0035    и старој је мајци бесједило:

0036    „На зло си ме, мајко, намјерила!“

0037    А да видиш Лазареве љубе,

0038    бабу своме књигу оправила:

0039    „Како си ме, бабо, надомио,

0040    тако своју душу намјестио,

0041    нејма Лазу до девет годинах,

0042    кад ишао Ђуро за ђевојку

0043    ставио је млада ђувеглију,

0044    а својега слугу Милутина.“

0045    Када краље књигу проучио,

0046    а госпођу дозива краљицу:

0047    „О’ шћери ми ситна књига дође,

0048    нејма Лазу до девет годинах,

0049    оћу силну покупити војску,

0050    окренут је мјесту Смедереву,

0051    похараћу мјесто Смедерево,

0052    уватити Смедеревић-Ђура,

0053    на сваке га муке ударити,

0054    нека знаде с ким се пошаљује.“

0055    Краљица му таде бесједила:

0056    „Немој мјесто харат Смедерево,

0057    ни смицати Смедеревца Ђура,

0058    ни Лазара зета нејакога

0059    могли би ти неђе требовати.“

0060    Заиста је слушат неоћаше,

0061    но шћаваше силну купит војску,

0062    докле краљу ситна књига дође

0063    от турскога цара честитога:

0064    „Купи, краљу, силовиту војску,

0065    ајде ш њоме на поље Кијево.“

0066    Не зна краље ку’ће окренути,

0067    ал’ ће мјесто харат Смедерево,

0068    ал’ ће цару ити на биљегу,

0069    па од муке и краљицу пита:

0070    „Ку’ ћу силну окренути војску?“

0071    Краљица му таде бесједила:

0072    „Ти оправи лист књиге бијеле

0073    пријатељу Смедеревац-Ђуру,

0074    нек ти војске скупи сто хиљадах

0075    и пред њоме зета нејакога,

0076    а за војском ашлук и захиру

0077    иска тебе у индата дође.“

0078    Таде краље књигу накитио,

0079    пријатељу Ђуру оправио:

0080    „Скупи мене војске сто хиљадах

0081    и пред њоме зета нејакога.“

0082    Како Ђуру књига допанула,

0083    тако стао покупљати војску,

0084    доведе је граду Смедереву

0085    и пред њоме стави старешину

0086    свог Лазара сина нејакога

0087    и тамо га спраља у пунице

0088    са својијем слугом Милутином,

0089    да га виде тасте и пуница.

0090    Још је сина био научио:

0091    „Када тамо у Будима дођеш,

0092    у поље ће војска починути,

0093    а ти хајде у Будима града,

0094    а кад бидеш на врата од града,

0095    срести ће те краље и краљица,

0096    ти у руку свог пољуби таста

0097    па пошени краљевој краљици,

0098    ако биде рода хорјацкога,

0099    пуштиће ти пољубити руку,

0100    ако л’ биде рода госпоцкога,

0101    неће ти се дати пољубити

0102    но ће она тебе загрлити.“

0103    Па отоле окренула војска,

0104    ударише зиљке и борије,

0105    а са града дернуше топови,

0106    отле силна подигла се војска,

0107    докле дође под Будима града,

0108    ту развише крсташе барјаке,

0109    и распеше свилене чадоре,

0110    паде војска у то поље равно,

0111    отле оде нејаки Лазаре

0112    ш његовијем Милутином слугом,

0113    прав’ у Будим тасту и пуници,

0114    сретоше га на врата од града,

0115    срете њега краљу и краљица:

0116    Лазар тасту пољубио руку,

0117    пак он ћаше пољубит пуници,

0118    она бјеше рода госпоскога,

0119    не даде му руку пољубити

0120    него зета бјеше загрлила,

0121    одведе га на ћемерли кулу,

0122    шећерли му послужи ракију.

0123    Краље стаде искупљати војску,

0124    и краљ скупи војске сто хиљадах,

0125    па нешћеде мијешати војску,

0126    но ставише војску напоредо,

0127    па отоле војскам’ окренуше,

0128    ударише зирке и борије,

0129    пролијежу брда и долине,

0130    а са града дернуше топови,

0131    окренуше земљом по ћенару,

0132    док дођоше на поље Кијево,

0133    ту цар бјеше с војском изишао,

0134    поставише војске напремасе,

0135    докле добро војске одморише,

0136    па тад’ боја љута заметнуше.

0137    Бише боја за девет годинах,

0138    један другом надољет не може,

0139    Лазар бјеше витез испануо,

0140    он у војску суда поставио

0141    а имаше баба болећега

0142    те му добар таин опраљаше

0143    а пуница кријућ’ му шиљаше,

0144    још сувише и краљ му даваше

0145    те његова побјешњела војска

0146    а краљу се мука придесила,

0147    његова се побољела војска

0148    од зле муке, од грознице љуте,

0149    цар му једно јутро ударио,

0150    сву краљеву војску крдисао,

0151    још и краља жива уфатио.

0152    Докле Лазу гласи допанули:

0153    „Краљева се војска крдисала,

0154    и таста ти жива уфатише.“

0155    Саде Лазар војску напуштио,

0156    посјече му стотину хиљадах,

0157    оте жива краља у Тураках,

0158    оте цару благо и захиру,

0159    пак отоле поврнуо војску,

0160    починуо на пољу Кијеву,

0161    тад’ отоле с војском окренуо

0162    и дођоше под Будима града,

0163    срете војску госпођа краљица,

0164    она зета познат не могаше

0165    е бијаше витез испануо,

0166    потље јој га други кажеваху,

0167    пак је зета свога загрлила,

0168    загрлила па га пољубила,

0169    узведе га на бијелу кулу,

0170    она сједе зета поред краља,

0171    па донесе шећерли ракију

0172    и донесе сваку ђаконију,

0173    примаче им вина из Токаја,

0174    па је таде краљу бесједила:

0175    „Шћаше харат мјесто Смедерево

0176    и свог зета изгубит Лазара,

0177    а би добар у невољу тешку.“

0178    Ту је Лазар с војском починуо,

0179    починуо за неђељу данах,

0180    па отоле с војском окренуо,

0181    прати зета краљу и краљица,

0182    кад се Лазар с тастом раздвојио,

0183    таде тасту пољубио руку,

0184    а приступи будимска краљица

0185    па Лазару зету бешједила:

0186    „Нејмам дара чим те даровати,

0187    више имаш него имам блага.“

0188    Па извади плетену канџију

0189    те је зету додаде Лазару:

0190    „То понеси мојој милој ћерци,

0191    то је њојзи мајка оправила.“

0192    Он ј’ објеси о коњу дорину,

0193    па отоле војском окренуо,

0194    дође Лазар здраво Смедереву,

0195    све изиде мало и велико,

0196    не могаху познати Лазара,

0197    ни Ђуро га познат не могаше,

0198    ни мајка му Ђурова Јерина,

0199    докле им га други не казаше,

0200    кад га Ђуро позна и Јерина

0201    и сами се они зачудише

0202    какав бјеше витез испануо,

0203    тад са сином јесу с’ целивали

0204    док ево ту љубе Лазареве,

0205    она њега познат не могаше,

0206    не могаше оли не хоћаше,

0207    али га је најзад познавала

0208    што је њега лудог ударила

0209    била му је рана на образу,

0210    кад ли позна и виђе Лазара,

0211    савија се како змија љута

0212    те Лазара љуби по рукама,

0213    и коња му љуби по копита,

0214    пак се таде бјеше одмакнула

0215    но Лазар је к љуби прискочио:

0216    „Стани мало, моја вјерна љубо!

0217    Нешто ти је мајка оправила.“

0218    Па потрже плетену канџију

0219    и сама се она зачудила

0220    какву јој је милост оправила,

0221    ал’ је Лазар канџијом удари

0222    те се сложи по земљици црној,

0223    пак је јоште ћаше ударати

0224    но допаде Ђуро и Јерина:

0225    „Немој више ако знаш за бога!

0226    Е ће доста бити пријекорна,

0227    пријекорна бити довијека

0228    што те негда шаком ударила.“

0229    Он послуша оца и матеру,

0230    нешће љубу више ударати

0231    већ осједе свог добра коњица

0232    па ушета у дворе бијеле,

0233    ту живио док се и смирио.

• Сима Милутиновић Сарајлија, Пјеванија црногорска и херцеговачка, приредио Добрило Аранитовић, Никшић, 1990. Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.

---

Milost materina