Марко Краљевић и љуба Анђелија је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић. Објављене су у овом облику у дјелу Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1974.

Краљевић Марко и његова љуба Анђелија иду кроз гору. Након неког времена појављује се Малета хајдук са својим хајдуцима, Чувши како Анђелија пјева. Марко убија хајдуке, али са Малетом се рва јако дуго времена. Анђелија намјесто да помаже Марку, помаже Малети. Уз помоћ виле Марко ипак надвлада Малету и убије га. Касније кад дођу кући, запали Анђелију због издаје, и тако је убије.

0001    Гором језди Краљевићу Марко,

0002    С њиме језди љуба Анђелија;

0003    Јошт говори Краљевићу Марко:

0004    ”Запјевај-де, љубо Анђелијо!” –

0005    ”Како ћу ти јадна запјевати –

0006    У горици је Малета ајдуче;

0007    Мајка мене за Малету није дала,

0008    Ван ме дала за Краљевић Марка!” –

0009    ”Не будали, љубо Анђелијо,

0010    Ване пјевај танко гласовито!

0011    Ако изиђе тридесет ајдука,

0012    Ја имадем тридесет стријела,

0013    Устрељаћу тридесет ајдука,

0014    С Малетом се о плећи попасти!”

0015    Отуд иде тридесет ајдука

0016    И пред њима Малета арамбаша.

0017    Он ми трже тридесет стријела

0018    И устрели тридесет ајдука,

0019    С Малетом се о плећи попаде.

0020    Како су се попали око пол ноћи тавне

0021    Држали су се до пол б’јела дана,

0022    Још говори Краљевићу Марко:

0023    ”Бога теби, љубо Анђелијо,

0024    Помоз’ мени ал’ Малети јунаку!”

0025    Она купи дрвље и камење,

0026    Паке туче Краљевића Марка.

0027    Још говори Краљевићу Марко:

0028    ”А јој, вило, Богом посестримо,

0029    Ево ћу ти јунак данас погинути

0030    И главу изгубити!”

0031    Вила виче извр горе зелене:

0032    ”Бога теби, Краљевићу Марко,

0033    Ево ти данас ја ништа помоћи не могу,

0034    Ево јесу огњевити дани;

0035    Нег’ се јунак осетити не можеш –

0036    Ето теби змије око паса,

0037    Па превари Малету ајдука!

0038    Како иде сунце и п сунцу облаци

0039    Оћемо ли се скоро растати?”

0040    Још говори Краљевићу Марко:

0041    ”Погледај-де, Малета ајдуче!”

0042    Он је јунак тамо погледао;

0043    Трже Марко змију од појаса,

0044    Па удари Малету више паса.

0045    Како лако Марко ударио,

0046    Онак’ под њим три лакта земље просјека’.

0047    Кад је Марко погледао,

0048    Ал’ у Малети три срца јуначка:

0049    Једно се је јако уморило,

0050    Друго само што се заиграло,

0051    Треће није нигда ни опазило.

0052    Ај ти Марко, жалосна ти мајка,

0053    Каква јеси јунака данас погубио,

0054    Бољега него ли си и сам!

0055    Још говори Краљевићу Марко:

0056    ”Бога теби, љубо Анђелијо,

0057    Ајдемо-де у горње чардаке!”

0058    Каде дође горе у горње чардаке,

0059    Ал’ говори Краљевићу Марко:

0060    ”Бога теби, љубо Анђелијо,

0061    Ал’ волиш моју сабљу пољубити

0062    Али мени лучем свијетлити”

0063    Још говори љуба Анђелија:

0064    ”Волим теби лучем свијетлити,

0065    Него л’ твоју сабљу пољубити,

0066    Јер је твоја сабља отрована

0067    По Косову Турке сијећући!”

0068    Јоште Марко ништа не говори,

0069    Ван њу маже праом и сумпором,

0070    Од пете па до перчина,

0071    Па ужиже косе навр главе,

0072    Паке горе до црније очију.

0073    Још говори љуба Анђелија:

0074    ”Утрн’, Марко, црне косе моје

0075    Да не горе црне очи моје,

0076    Доста су те пута загледале!” –

0077    ”Нека горе, курвањске су биле,

0078    Ако су мене, јесу и другога!”

0079    Кад догоре до бијелог лица:

0080    ”Утрн’, Марко, црне очи моје

0081    Да не гори б’јело лице моје,

0082    Доста си га пута пољубио!”

0083    ”Нека гори, курвањско је било,

0084    Ако јесам ја, јест и други!”

0085    Кад догоре до б’јелије уста:

0086    ”Утрн’, Марко, б’јело лице моје

0087    Да не горе б’јела уста моја,

0088    Доста су те пута пољубила!” –

0089    ”Нека горе, курвињска су била,

0090    Ако су мене, јесу и другога!”

0091    Кад догоре до б’јелије руку:

0092    ”Утрн’, Марко, б’јела уста моја

0093    Да не горе б’јеле руке моје,

0094    Доста су те пута загрлиле!” –

0095    ”Нека горе, курвинске су биле,

0096    Ак’ су мене, јесу и другога!”

0097    Кад догоре до б’јелије дојки,

0098    Још говори љуба Анђелија:

0099    ”Утрн’, Марко, б’јеле руке моје

0100    Да не горе б’јеле дојке моје,

0101    Два су теби синка одраниле –

0102    Дабогда те ти обадва пушка убила!”

0103    То је изустила, а душу је пустила.

• Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1974.

---

Marko Kraljevic i ljuba Andjelija