Корисничке алатке

Алатке сајта


вук_јеринић_и_зукан_барјактар

Вук Јеринић и Зукан барјактар

Вук Јеринић и Зукан барјактар је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић у дјелу Пјесме јуначке средњијех времена, књига трећа 1846.

Текст пјесме

0001    Вино пије тридест капетана

0002    У бијелу граду Шибенику,

0003    Међу њима Јеринићу Вуче.

0004    А кад су се напојили вина,

0005    Говорио Јеринићу Вуче:

0006    „Чујете ли, браћо моја драга!

0007    „Браћо моја, тридест капетана!

0008    „Јесте ли ви добро упамтили,

0009    „И узнали и очим’ виђели,

0010    „Каде Турске чете долажаху

0011    „Из Удбиње из турске крајине,

0012    „Тко највише чете довођаше,

0013    „Из приморја робље одвођаше

0014    „И јуначке главе одношаше?

0015    „Тко ли глава бјеше пред Турцима?”

0016    Бесједи му тридест капетана:

0017    „Наш соколе, Јеринићу Вуче!

0018    „Ми знадемо, и јесмо виђели,

0019    „И врло смо млади упамтили,

0020    „Каде Турске чете долажаху,

0021    „Тко највише бјеше пред четама,

0022    „Тко највише бјеш’ нам досадио.

0023    „Од Удбиње Зукан барјактаре

0024    „Највише нам бјеше досадио,

0025    „Он највише робља одвођаше

0026    „И јуначке главе одношаше.”

0027    А кад зачу Јеринићу Вуче,

0028    Он узима дивит и хартију,

0029    Те направи једну ситну књигу

0030    У Удбињу у Турску крајину,

0031    По имену Зука-барјактару:

0032    „О Зукане, Турска поглавицо!

0033    „Ето теби ситну књигу пишем:

0034    „Ласно ти је било четовати

0035    „И зло чинит’ по нашој крајини,

0036    „Док нијесам био дорастао

0037    „ А до коња и до оштре сабље;

0038    „А данас сам јунак дорастао,

0039    „Ходи мени на мејдан јуначки

0040    „У Грахово у поље широко,

0041    „Или, Зуко, ђе је теби драго;

0042    „Немој никог’ водит’ од крајине,

0043    „До Хајкуну своју вјерну љубу,

0044    „Које данас у Турчина нема;

0045    „А ја не ћу никога водити,

0046    „Нег’ Анђушу моју сеју милу,

0047    „Које данас у приморју нема:

0048    „Тко добије сјутра на мејдану,

0049    „Нека обје води у крајину.”

0050    А кад Зуку ситна књига дође,

0051    Те видио, што му књига каже,

0052    На књигу се гротом насмијао;

0053    Гледала га вијерница љуба,

0054    Па му љубабила бесједила:

0055    „О Зукане, драги господару!

0056    „Окле књига, од кога ли града?

0057    „Од кака ли главна господара?

0058    „Што л’ се тако смијешљиво пише?”

0059    Бесједи јој Зукан барјактаре:

0060    „О Хајкуна, моја вјерна љубо!

0061    „Ова књига отуд из каура,

0062    „Из бијела града Шибеника,

0063    „Од једнога млада капетана,

0064    „Капетана, Јеринића Вука;

0065    „Јер ме вуче скоро побратио,

0066    „И дарове мени припремио,

0067    „Мене Вуче зове на дарове,

0068    „На дарове и на миловање,

0069    „Да с’ видимо и да с’ дарујемо,

0070    „Потврдимо Богом побратимство;

0071    „И овако побро овђе пише,

0072    „Да поведем тебе, моја љубо.”

0073    Па дозива своје вјерне слуге:

0074    „Чујете ли, моје вјерне слуге!

0075    „Опремајте два коња витеза,

0076    „Хоћу данас ићи у приморје

0077    „А једноме Богом побратиму

0078    „У бијела града Шибеника.”

0079    Њему слуге коње опремише.

0080    Посједоше коње витезове,

0081    Отидоше у приморје равно.

0082    Кад су били у Грахово равно,

0083    Бијели се чадор у Грахову,

0084    Пред чадором два коњица врана;

0085    Кад то виђе љуба Зуканова,

0086    Бесједила Зукан-барјактару:

0087    „Господару, Зукан-барјактаре!

0088    „Откуд они чадор у Грахову?”

0089    Бесједи јој Зукан-барјактаре:

0090    „О Хајкуна, моја вјерна љубо!

0091    „Оно побро посл’о сретаоце,

0092    „Да сусрету мене и тебека.”

0093    Они мало иду у напредак

0094    Низ Грахово низ поље широко

0095    Док дођоше бијелу чадору,

0096    А то Вуче сједи под чадором,

0097    Те он пије црвенику вино,

0098    Служи му га сеја Анђелија.

0099    Одја Турчин коња пред чадором,

0100    Он од Вука вјере не искаше,

0101    Веће право под чадор отиде,

0102    А за њиме вијерница љуба;

0103    А кад Турчин под чадора уђе,

0104    Ондај Вуче на ноге устаде,

0105    Руке шире, у лице се љубе,

0106    Питају се за јуначко здравље,

0107    Па сједоше ладно пити вино;

0108    А кад су се вина напојили,

0109    Бесједио Јеринићу Вуче:

0110    „О Турчине, Зукан-барјактаре!

0111    „Деде реци својој вјерној љуби,

0112    „Нека скине пече и вереџе,

0113    „Да јој виђу пребијело лице,

0114    „Би ли лице за влашића било.”

0115    Рече Зуко својој вјерној љуби,

0116    Она скиде пече и вереџе,

0117    Показала своје б’јело лице,

0118    Сину лице ка’ и жарко сунце;

0119    А кад виђе Јеринићу Вуче,

0120    Да кака је лијепа Туркиња,

0121    У њему је срце заиграло,

0122    Стаде звека тока на прсима

0123    И на глави од злата челенке.

0124    Ондај рече Зукан барјактаре:

0125    „О ђидијо, Јеринићу Вуче!

0126    „Деде реци твојој милој сеји,

0127    „Нека скине злаћену мараму,

0128    „Да јој виђу пребијело лице,

0129    „Би л’ влахиња за Турчина била.”

0130    Ондај рече Јеринићу Вуче,

0131    Скиде Анђа злаћену мараму;

0132    Кад је Туре Анђу сагледало,

0133    Од радости на ноге скочило,

0134    Па говори Јеринићу Вуку:

0135    „Устај, Вуче, већ се прођи вина!

0136    „Доста смо се вина напојили;

0137    „Устај, Вуче, те опремај вранца!”

0138    Уста Вуче, на ноге лагуне,

0139    У лице се с Турком пољубио,

0140    Један другом крвцу халалише,

0141    Па опреми сваки коња свога.

0142    Добријех се коња доватише,

0143    И убојна копља узимаше.

0144    Обзире се Турчин на Анђушу,

0145    Па Анђуши с коња бесјеђаше:

0146    „О Анђуша, Јеринића секо!

0147    „Ако мени буде до невоље,

0148    „Буди мени данас у невољу;

0149    „Ако Бог да и срећа од Бога,

0150    „Те погубим твога брата мила,

0151    „Узећу те себи за љубљење,

0152    „Моја љуба теби робињица.”

0153    Ал’ бесједи Јеринићу Вуче:

0154    „О Хајкуна, Зуканова љубо!

0155    „Још се јунак нисам оженио,

0156    „Ако мени буде до невоље,

0157    „Буди мени данас у невољу;

0158    „Ако бог да и срећа од Бога,

0159    „Те погубим твога господара,

0160    „Узећу те себи за љубовцу,

0161    „Купићу ти четири робиње,

0162    „А четири код двора имадем,

0163    „Што сам јунак собом заробио

0164    „Све из ваше бијеле крајине.”

0165    Кад то зачу кићена Хајкуна,

0166    У млоге се мисли замислила,

0167    Све мислила, на једно смислила:

0168    „Кад ћу бити Анађи робињица,

0169    „Волим бити Вуку госпођица.”

0170    Отидоше у поље јунаци.

0171    Оде Турчин у поље широко,

0172    Оста Вуче чекат’ на мејдану;

0173    На њега се Турчин наћерао,

0174    И њега је Вуче дочекао,

0175    Те му бојно копље саломио;

0176    Оста Турчин чекат’ на мејдану,

0177    А њега се вуче догонио,

0178    Њега Турчин јесте дочекао,

0179    Те је Вуку копље саломио;

0180    А кад они копља изломише,

0181    Онда оштре сабље повадише,

0182    Па удари јунак на јунака.

0183    Они оштре сабље изломише,

0184    Врло Турчин обранио Вука.

0185    Кад се Вуче виђе у невољи,

0186    Он наћера вранца на ђогата,

0187    Док Турчина за грло докучи,

0188    Они оба у траву падоше,

0189    Па се носе по пољу широку;

0190    Турчина су пјене попаднуле,

0191    Јесу Вука мутне и крваве,

0192    Јер је Вука рана освојила;

0193    А кад виђе кићена Хајкуна,

0194    Она трчи низ поље широко,

0195    Е од сабље находи комаде,

0196    Па полеће на оба јунака,

0197    За њом трчи дилбер Анђелија,

0198    Па бесједи Анђуша ђевојка:

0199    „Немој, була, ти на брата мога,

0200    „Јер тако ми Бога истинога!

0201    „Ако згодиш мога брата мила,

0202    „Живој ћу ти очи извадити.”

0203    Ал’ бесједи љуба Зуканова:

0204    „Стани, Анђо, ти не иди за мном,

0205    „Ја не хоћу твога брата мила,

0206    „Веће хоћу душманина мога,

0207    „Који мене хоће да зароби

0208    „И у службу другом да ме даде.”

0209    Па долеће Хајка до јунака,

0210    Те удари Зукан-барјактара,

0211    Удари га по свилену пасу,

0212    Грдну му је рану задавала,

0213    Виде му се б’јеле џигерице,

0214    Онда Вуче освоји Зукана,

0215    И обали у зелену траву,

0216    Хајкуна му сабљу додавала,

0217    Закла Вуче Зукан-барјактара,

0218    А кад закла Зукан-барјактара,

0219    Онда сједе у зелену траву,

0220    К њему дође Хајка и Анђуша,

0221    Завише му оне ране грдне,

0222    Па се напи црвенога вина;

0223    Па савише бијела чадора,

0224    Добријех се коња доватише,

0225    Отидоше право Шибенику,

0226    Те је Вуче ране извидао;

0227    Води Хајку у бијелу цркву,

0228    Те ј’ у цркви био покрстио,

0229    И за се је вуче привјенчао.

0230    Лијеп пород изродио шњоме:

0231    Двије шћери и четири сина.

Литература

  • Сабрана дела Вука Караџића, Српске народне пјесме, издање о стогодишњици смрти Вука Стефановића Караџића 1864-1964 и двестогодишњици његова рођења 1787-1987, Просвета.
  • Пјесме јуначке средњијех времена, књига трећа 1846. Исто издата и у Београду, 1988.

Vuk Jerinic i Zukan barjaktar

вук_јеринић_и_зукан_барјактар.txt · Последњи пут мењано: 2022/04/14 12:06