Икарус ИО

Икарус ИО, хидроавион (Извиђач Обалски) произведен 1926. и 1927. године у фабрици авиона Икарус из Новог Сада, а за потребе Поморског ваздухопловства Краљевине СХС/Југославије. Био је то двокрилац дрвене конструкције. Труп је у облику чамца, крила су танког профила пресвучена платном. Авион је имао три члана посаде, пилот, извиђач и стрелац. Основна намена авиона је било извиђање, а могао је послужити и као лаки бомбардер.

Пројектовање и развој

Након пада прототипа Извиђачког Морнаричког (ИМ) хидроавиона са мотором БМВ 260 KS 31. маја 1926. године (грешком пробног пилота), Икарус је одмах приступио изради другог прототипа извиђачког хидроавиона са мотором Форд-Либерти L-12 снаге 400 KS, који је као и претходни конструисао инж. Јосип Микл технички директор Икаруса. Нови прототип је добио назив ИО (извиђач обални) и први пробни лет је обављен на дунаву код Новог Сада септембра месеца 1926. године. Након свестраних испитивања, авион је добио позитивну оцену и Поморско ваздухопловство је наручило прву серију од 12 примерака. Прву серију је Икарус испоручио у току 1927. године и ови авиони су добили бројне ознаке од 101 до 112. На основу примедби произашлих из оперативног коришћења ових авиона, извршене су одређене модификације па је ПВ крајем 1928. године извршило поруџбину још 24 примерака модификованих ИО авиона. Авиони ИО друге серије добили су нумеричке ознаке 113 до 136. Паралелно са израдом друге серије хидроавиона Икарус ИО направљен је прототип ИО авиона са мотором Лорен (класична конверзија). Ознаке подтипова ових авиона су биле према уграђеним моторима[5]:

  • ИО/Ли - Извиђач обалски хидроавион са мотором Либрерти L-12 400 KS, (36 примерака + 1 прототип изграђених 1927. и 1928. године),
  • ИО/Ло - Извиђач обалски хидроавион са мотором Лорен-Дитрих 12Eb (Lorraine-Dietrich) 450 KS, (1 примерак - прототип конверзија 1929. године),
  • ИО/Ре - Извиђач обалски хидроавион са мотором Рено 12Ke 500 KS, (1 примерак - прототип 1930. године Бр.137),
  • ИО/Ло - Извиђач обалски хидроавион са мотором Лорен-Дитрих 12Db (Lorraine-Dietrich) 400 KS, (20 примерака - конверзија 1934. године).

Технички опис

Икарус ИО спада у класу хидроавиона са централним чамцем, потпуно је дрвене конструкције. Био је двокрилац, крила су му дрвене конструкције, заобљена на крајевима и пресвучена платном. На доњем крилу испод упорница налазе се уграђени помоћни пловци који повећавају стабилност пловидбе. Од метала су му направљене упорнице, затезачи и метална конструкција носача мотора (балдахин). Авион је погонио водом хлађени мотор Форд-Либерти Л-12 (Liberty L-12), 12-то цилиндрични линијски мотор V распореда цилиндра у два реда, који су међусобно заклапали угао од 45 степени, снаге 400 KS, и дрвена потисна елиса фиксног корака. Имао је три члана посаде, извиђач и пилот су седели паралелно један поред другог и били су заштићени релативно ниским ветробраном, а нишанџија је седео испред њих у турели. Предња турела је била опремљена митраљеском окретницом. Авион је поред обалског извиђања имао и функцију лаког бомбардера могао је да понесе око 250 kg. убојитог терета и био је наоружан једним митраљезом Дарне 7,7 mm на окретници у предњој турели и 6 спремника са по 200 метака. Хидроавиони ИО су били стандардно обојени светло сивом бојом.

Техничке карактеристике

Наоружање

Оперативно коришћење

Авион Икарус ИО је коришћен у Ратној морнарици Краљевине СХС/Југославије као обални извиђач и лаки бомбардер. Служба му је почела 1927. и трајала до пред сам рат 1941. године. Авиони су били распоређени и службовали у базама Дивуље, Водице и Кумбор. У почетку коришћења овог авиона се догодио релативно велики број удеса тј. већ 1932. године, број ових авиона је са почетних 37 пао на 29 коришћених примерака. Због интензивног коришћења 1933. године су истеркли ресурси већине мотора Либерти па је 1934. године извршена замена Либерти мотора, моторима Лорен-Дитрих, што је омогућило даљу употребу ових авиона. У јануару месецу 1941. године у саставу Поморског Ваздухопловства било је 4 авиона овог типа од којих су два била исправна. У току ратних операција априла 1941. ови авиони нису коришћени, њихову функцију су преузели модернији авиони Рогожарски СИМ-XIV-Х и Рогожарски СИМ-XIVБ–Х.

Галерија

Сродни чланци

Литература

  1. Жутић, Никола; Бошковић Лазар. (1999). Икарус - Икарбус: 1923 - 1998 (на sr). YU-Београд: Икарбус.
  2. Лучић, Душан (1936), Основи практичне аеродинамике са описима аероплана. YU-Нови Сад: Ваздухопловни Гласник.
  3. Микић, Сава Ј. (1933), Историја југословенског ваздухопловства. YU-Београд: Штампарија Д. Грегорић.
  4. Оштрић, Шиме; М. Мицевски (14-27. септембра 2007), Летећи Чунови: Чамци који лете - летјелице које плове. SRB-Београд: Галерија '73.
  5. Isaić, Vladimir; Danijel Frka (2010), Pomorsko zrakoplovstvo na istočnoj obali Jadrana 1918-1941. (prvi dio). Zagreb: Tko zna zna d.o.o.. ISBN 978-953-97564-6-6.
  6. Петровић, Огњан М. (2/2000). „Војни аероплани Краљевине СХС/Југославије (Део I : 1918 – 1930)“ Лет - Flight (YU-Београд: Музеј југословенског ваздухопловства) 2: стр. 21-84. ISSN: 1450-684X.
  7. Taylor, Michael J. H. (1989). Jane's Encyclopedia of Aviation. London: Studio Editions. стр. 528.
  8. Јанић, Чедомир; Петровић, Огњан; (2010), Век авијације у Србији 1910-2010, 225 значајних летелица. Београд: Аерокомуникације. ISBN 978-86-913973-0-2.
  9. Алманах Југословенског ваздухопловства 1931-1932, Београд, Време, 1932.
Штампање