Женидба Комнен-барјактара
Женидба Комнен-барјактара је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић. Објављене су у овом облику у дјелу Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1974.
Текст пјесме
0001 Вино пије бане Задранине;
0002 Насред Задра, града бијелога,
0003 Шњим пије тридест Задрана.
0004 Пошто се напојише вина,
0005 Но да рече Комнен-барјактаре:
0006 „Ходите, браћо, да се поиграмо,
0007 Да играмо игре свакојаке!”
0008 Но да рече бане Задранине:
0009 „Остав’ игру, Комнен-барјактаре,
0010 Сад ће доћи дели-Руде мали,
0011 Сваком ће те игром наиграти,
0012 Па ћеш упут заметнут’ кавгу!”
0013 А рекоше тридесет Задрана:
0014 „Не бестија’ Комнен-барјактару,
0015 Да си стога игру заметнути,
0016 Ти би игру дома заметнуо,
0017 Но ти младос’ у нерадост прође!”
0018 Кад то зачу Комнен-барјактаре,
0019 Он ијетко на дворове прође,
0020 Те узе за себе брашњеника,
0021 У торбицу седамдесет оках
0022 И бачи ју Комнен на плећима
0023 И отиде зеленом планином,
0024 На крај поља удбинском дође.
0025 Од појаса наџак извадио,
0026 Те јелу по темељу гађе,
0027 Понесе ју Комнен у рукама,
0028 Прислони је уз бедем од града,
0029 Па уљеже у Удбин унутра
0030 И отиде уз Удбињу граду,
0031 Докле кули Танковића дође.
0032 Кад погледа у бијелу кулу,
0033 Али сједи петнаес’ Тураках,
0034 Сједи у прочеље Ковачина Рамо,
0035 А до Рама Танковић Османе,
0036 До Османа од Удбиња Мујо,
0037 До Муја Будалина Тале,
0038 До Тале Гојковић Алија,
0039 До Алије Елечковић Ибро.
0040 Па се Турци збора зађеднили,
0041 Но да рече Ковачина Рамо:
0042 „Фала Богу, чуда великога,
0043 Брз ли је Комнен-барјактаре,
0044 Ћера сам га два сахата пута,
0045 Ја на коња, а Комнен на ногама ─
0046 Не могах муни прамове виђети!”
0047 Но да рече од Удбиња Мујо:
0048 „А, тако му Мухамеда свеца,
0049 Како је псето пресилило,
0050 Страх је мене, узеће ми Хајку!”
0051 Оно Комнен слуша и гледа,
0052 Па потрча на Мујову кулу.
0053 Кад на врата од одаје дође,
0054 Али играло коло ђевојаках,
0055 Играле су па су починуле.
0056 Но причека Комнен-барјактаре
0057 Док ђевојке дома отидоше,
0058 Таде Комнен до одаје дође,
0059 Па закуца прстеном у врата,
0060 На Алијну грло преврнуо:
0061 „Хајко секо, отвори ми врата!”
0062 Но говори Туркиња ђевојка:
0063 „Прој’ се, Ало, живота ти мога,
0064 Не смијем ти отворити врата
0065 Од бијесна Комнен-барјактара,
0066 Но ти зови буле и орфане!”
0067 Но јо’ рече Комнен барјактаре:
0068 „Ја не могу, секо, буле будит’,
0069 Буле доје њину ђецу луду,
0070 А орфане су попадале трудне”.
0071 Скочи млада и отвори му врата,
0072 Но је бјеше Комнен уфатио,
0073 Па побјеже низ Удбињу граду,
0074 Даде се пољем удбинскијем.
0075 Кад сјутра дан и зора дође, ─
0076 Рано рани Мујагина љуба,
0077 Те дозива Хајкуну ђевојку:
0078 „Диг’ се хајко, мети ходају,
0079 Те простри шарене ћилиме,
0080 Сад ће доћи Мујо и Алија
0081 И довесте на завио Турке!”
0082 Кад уљеже була у ходају,
0083 Она виђе е Хајкуне нема,
0084 Дофати плетену канџију,
0085 А потрча Танковића кули,
0086 Ту нађе тридесет Тураках,
0087 Па их бије редом свакојега:
0088 „Диг’ се, Мујо, главе не дигнуо,
0089 Е ти Комнен поведе Хајкуну!”
0090 И скочише тридесет Тураках
0091 И узеше коње и оружје,
0092 Потрчаше пољем удбинскијем,
0093 Погледаше надно поља равна,
0094 Ту нађоше Комнен-барјактара
0095 Ђе уморан пије вино ладно.
0096 Коња игра Танковић Османе,
0097 На Комнена коња нагонио,
0098 Но је Комнен наџак дофатио
0099 И Османа лако ударио,
0100 Од добра га коња одвојио,
0101 Па га спути, а за јелу свеза.
0102 Редом доходе Турци Удбињани,
0103 Он их бије, свакојега веже,
0104 Све уједно за јелу зелену.
0105 Но говори Будалина Тале:
0106 „Јошт ме ово находило није!”
0107 Позно дође од Удбиња Мујо,
0108 На Комнена коња нагонио.
0109 Сретоше се два добри јунака,
0110 Е се они наџацима гађу,
0111 Обојица те се преметнуше;
0112 На брицке се сабље ударише,
0113 Докле им се сабље саломише
0114 До крсница и руках десница;
0115 За б’јела се грла уфатише,
0116 Е се носе по долини црној.
0117 Вика стари од Удбиња Мујо:
0118 „Хај, ђе си ми, од планине вила,
0119 Кад си мене божу вјеру дала
0120 Да ћеш мене помоћ’ на Комнена!”
0121 Но се стаде Комнен обртати
0122 Откуд ће му вила ударити,
0123 Мујо ману, обали Комнена,
0124 Па му спути обадвије руке.
0125 Па пушти тридесет Тураках.
0126 Но се загна Гојковић Алија,
0127 Што је за њим Хајка испрошена,
0128 Да Комнену посијече главу,
0129 Но га не да од Удбиња Мујо.
0130 Збори Мујо: „Полако, Алија,
0131 Био му посјећ’ главу прије!
0132 Но ви хоте судом да зборимо,
0133 А да Комнену опростимо руке,
0134 Да му дамо Талева кулина
0135 И његову оковану ђорду,
0136 Да се обиде с’ Гојковић Алијом ─
0137 Ко добије, ето му ђевојка!”
0138 Како рече, тако пристадоше:
0139 Дадоше му коња и оружје,
0140 Удрише се два добри јунака ─
0141 Прије Комнен изгуби Турчина
0142 Но да би га опалила муња.
0143 Кад то виђе од Удбиња Мујо,
0144 Алији је сину говорио:
0145 „Бјеж’, Алија, зло јутро ти било!”
0146 Сташе бјежат’ тридесет Тураках,
0147 Но их ћера Комнен-барјактаре ─
0148 Двадесет и пет главах окинуо,
0149 Пет утекли у Удбињу граду.
0150 Па се ондоле Комнен подигнуо,
0151 Дође Комнен двору бијеломе
0152 И доведе Хајкуну ђевојку.
0153 Па доведе попа и кума,
0154 Те покрсти лијепу ђевојку,
0155 Покрсти и вјенча за се.
0156 То је било, а Боже помози!
Литература
- Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1974.
Zenidba Komnen-barjaktara