Добро дошли на Српску енциклопедију

Жанка Стокић

Живана-Жанка Стокић (Велико Градиште, 11/23. јануар 1887 — Београд, 20. јул 1947), једна од највећих српских драмских уметница.

Биографија

Рођена је у Великом Градишту 11/23. јануара 1887. од мајке Јулке и оца Богосава. Отац јој је по професији био лекар.1) Изненада је преминуо када је Жанка имала 5 година.2) Мајка се након тога преудала за свештеника Александра Николајевића, познатијег као поп Санда из села Раброва код Пожаревца.3) У Раброву је провела већи део свог детињства и завршила основну школу.4) Почела је да глуми још док је била у основној школи.5)

По завршетку четвртог разреда, после тешке болести, са само 28 година, умрла јој је мајка, која је сахрањена на сеоском гробљу. У Раброву је остала још годину дана. Са непуних петнаест година отишла је у Зајечар, код ујака,6) који ју је силом удао за једног зајечарског абаџију7) (1901), много старијег од ње.8)

У Зајечару је упознала глумачку путујућу групу, у којој је успела да се запосли, али јој је муж то бранио и физички је малтретирао.9) У заштиту је узео глумац Аца Гавриловић, тако да је постала стални члан путујуће позоришне групе. Одлучила је да напусти мужа и побегне из Зајечара са путујућом позоришном трупом тада чувеног Љубомира Рајичића Чврга. Њен првобитни посао се састојао у томе да глумцима из трупе пере веш, а касније је почела и да статира.10) Са позориштем је премијерно наступила 1902. године, у Књажевцу у улози Терезе у представи „Брачна ноћ“.11)12) Пријатељство са Александром Гавриловићем убрзо је прерасло у љубав. Напустили су путујућу дружину и упутили се у Крагујевац, приступивши позоришној групи Димитрија Нешића, који је Живану упутио у основне тајне глумачког умећа. После његове смрти, приступила је новооснованој позоришној групи Михала Марковића, која се упутила према Босни и Далмацији, одакле их је протерала аустро-угарска власт. Затим су дошли у Београд, где су наступали као већ уиграно позориште, а Жанка је била у улози „Коштане“, где је у потпуности исказала своје глумачке квалитете. Крајем 1908. године отишла је у Осијек, где се управо оформило Хрватско народно казалиште. Ту је одиграла прву драмску улогу у комаду „Нада“, а затим су уследиле и друге значајне улоге у представама „Морал госпође Дулске“, Гундулићевој Дубрави, Шекспировој „Укроћеној горопади“ и другим. Успешно је глумила у комедијама, оперетама и драмама.13) За време гостовања Осјечке позоришне трупе у Београду, запазио је Милан Грол, тадашњи управник Народног позоришта у Београду и понудио јој је посао. Тако је 1911. године постала привремени члан Народног позоришта у Београду,14) а временом је постала славна глумица.15)

У Народном позоришту је стекла славу. Гумила је у Молијеровом драмама, Тоанету у „Уображени болеснику“ и Дорину у „Тартиф“, Веру у Глишићевој „Подвали“, Живану у „Ђиду“, Ранку у „Чвору“ Пеција Петровића, Стану у „Станоју Главашу“, Ану Андрејевну у Гогољевом „Ревизору“, Каћушу у „Васкресењу“, такође готово цео репертоар Пеције Петровића.16) Одбор за прославу 25 година њеног уметничког рада јој је од прилога њених обожавалаца купио кућу на Топчидерском брду. Готово сваке вечери седела је са својим пријатељима у „Три шешира“ у Скадарлији.17)

Најзначајније улоге је остварила у драмама које је написао Бранислав Нушић: „Ожалошћена породица“, „Пут око света“, „Власт“, „Госпођа министарка“. Улогу госпође министарке Бранислав Нушић је написао и посветио искључиво њој.18) Представа је први пут изведена 25. маја 1929. у режији Витомира Богића.19) Улога у „Госпођи министарки“ јој је донела велику славу, од зараде је успела да сагради кућу на Топчидерском брду.20)

Са ансамблом Народног позориштем је гостовала по целој држави. Била је позната као врло темпераментна и енергична глумица.21)

Добитница је Ордена Светог Саве петог и четвртог реда.

Почетак Другог светског рата је дочекала у Београду. Била је тешко оболела од шећерне болести и морала да се сналази око набавке инсулина. Наставила је да ради. Учествовала је у радио емисији „Шарено поподне“, у којој је карикирала партизанску борбу, а као чланица Народног позоришта учествовала у новоотвореним позориштима „Весељаци“ и „Централа за хумор“, које су биле под благонаклоном заштитом немачког окупатора и домаћих издајника.22)

После рата, 3. фебруара 1945. године у Београду, пресудом Суда за суђења злочина и преступа против српске националне части, оптужена је за сарадњу са окупатором23) и осуђена је на казну губитка српске националне части у трајању од осам година. Према сопственом казивању, током поступка је изјавила да је добровољно ступила у ново позориште „Весељаци” и „Централа за хумор”, јер је била болесна и био јој је потребан новац за лечење, док је у Београдску радио станицу ступила под принудом главног немачког радио-аранжера.24) Суђење је одржано без браниоца, јер због свог лошег материјалног стања није могла да га плати,25) а није имала права ни на браниоца по службеној дужности. После тога је добила да чисти београдске улице. Прошла је кроз депресију и патила је од недостатка инсулина.26)

Две године касније (1947) захваљујући пријатељима и колегама,27) на молбу Миливоја Живановића и касније Бојана Ступице28) јој је допуштено да игра у новоотвореном Југословенском драмском позоришту, међутим три дана касније, 20. јула 1947. преминула је од инфаркта.29)

Сахрањена је на Топчидерском гробљу 23. августа. До гробља је превежена воловским колима, а сахрани је присуствовао велики број њених поштовалаца. Једноставни надгробни споменик јој је подигла њена кућна помоћница Магда.30)31) Културна јавност Србије се после тога у ретким приликама сећала Жанке, њених улога и значаја који је имала за српско позориште.32)

Рехабилитована је по пресуди Окружног суда у Београду 3. марта 2009,33) на захтев Лиге за заштиту приватне својине и људских права из Пожаревца, коме се придружило Народно позориште у Београду, с обзиром на рад и допринос српској култури,34) а пресуда из 1945. је поништена.35) Педесет година после њене смрти подигнут је споменик у Раброву, где се одржавају и „Жанкини дани“. Од 2003. њено име носи једна од престижних српских глумачких награда.36) по предлогу Мире Ступице.

О њеној глуми је остао само један неми филм „Грешница без греха“ (1927),37) Косте Новаковића.

Литература

1) , 3) , 4) , 6) , 7) , 9) , 12) , 15)
Будимир Кокотовић, 27. 11. 2010.
2) , 8) , 13) , 14) , 27)
Мила Милосављевић, 11. 2. 2009.
5) , 11) , 16) , 21)
С. Ј., 1. 9. 1942.
10) , 17) , 28) , 30) , 32)
Радмила Радосављевић, 28. 11. 2001.
18) , 20)
Будимир Кокотовић, 23. 1. 2011.
19)
Иван Меденица, 18. 3. 2004.
22) , 23) , 26) , 29) , 31) , 33) , 35) , 36)
Будимир Кокотовић, 4. 2. 2011.
24) , 25) , 34)
Бета, 3. 2. 2009.
37)
Милан Влајчић, 10. 7. 2012.
Штампање