Државни савет Краљевине Србије, управни суд и управни орган у Краљевини Србији.

Државни савет је био састављен од 16 чланова од којих је осам именовао краљ, а осам бирала Народна скупштина. Краљ је предлагао Народној скупштини листу од 16 кандидата између којих је она бирала осморицу, а које је краљ постављао за саветнике. Народна скупштина са своје стране је предлагала краљу листу од 16 кандидата између којих је краљ постављао осморицу за саветнике. На исти начин су се попуњавала упражњена места у Државном савету. Председника и потпредседника Државног савета је постављао краљ из средине Државног савета на три године.¹⁾²⁾

Државни саветници су могли бити они српски грађани који су навршили 35 година, који су свршили у Србији или на страни факултет или вишу стручну школу која је била у реду факултета и који су провели 10 година у државној служби.

Државни саветници су се постављали на цео живот. Они су улазили у ред осталих државних чиновника. Саветници нису могли бити преко своје воље уклоњени са својих места ни преведени у друга звања државне службе. Они се нису могли ни у пензију ставити преко своје воље, сем ако су навршили 40 година државне службе или 65 година живота, или ако су били тако оболели да нису могли више вршити своју дужност. Ако би државни саветник постао министар, његово место у Државном савету се није попуњавало. Када би престао бити министар, он се враћао у Државни савет на своје место.³⁾

Државни савет је имао ове дужности:⁴⁾

• да на позив владе израђује законске предлоге и нацрте административних наредби од општег значаја и да даје влади своје мишљење о предметима које би му она поднела;
• да проучава законске предлоге, које је влада подносила Народној скупштини или који су потекли из скупштинске иницијативе, и да даје своје мишљење о њима. Ово мишљење није било обавезно ни за Народну скупштину ни за владу, али се ипак морало увек у целини саопштити Народној скупштини пре него што би она узела дотични законски предлог у претрес;
• да саставља кандидациону листу за упражњена места у Главној контроли, у Касационом суду и у Апелационом суду;
• да доноси завршна решења о жалбама које су се тицале избора за окружне скупштине и одборе и општинских избора;
• да као дисциплинарни суд суди државним чиновницима;
• да разматра и решава жалбе против министарских решења у спорним административним питањима. Ова решења су била обавезна за министре;
• да решава сукобе између административних власти;
• да одобрава делимичне издатке из општег кредита, одређеног буџетом за ванредне потребе, као и делимично употребљавање кредита одређеног на грађевине, уколико би издатак у појединим случајима био већи од суме којом је министар могао само по закону располагати;
• да одобрава изузетно ступање у српско грађанство;
• да одобрава поравнања између државе и појединих лица која би се показала као корисна по државне интересе;
• да решава да ли је по закону имало места заузимању непокретних добара за општенародну потребу;
• да разматра и решава по жалбама против указа којима су се вређала законска приватна права. Главна контрола је имала права да се жали у име државе ако је указом био повређен какав државни материјални интерес у корист појединаца;
• да разматра и решава по жалбама против министарских решења донесених по предметима за које министар није био по закону надлежан или који су прелазили круг његове законом одређене власти. Ова решења су била обавезна за министра;
• да врши послове који би му били одређени разним земаљским законима.

• Државни савет Краљевине Југославије
• Државни савјет Краљевине Црне Горе

Drzavni savet Kraljevine Srbije