Девоатин Д.9 (франц. Dewoitine D.9), француски ловачки авион коришћен између два светска рата. Први пут је полетео 1924. године.

Авион Девоатин Д.9 је пројектовао инжењер Емил Девоатин на основу свог првог авиона Девоатин Д.1 коме је повећан распон крила и уграђен јачи звездасти мотор. Био је једноседи ловац парасол направљен да побољша карактеристике у односу на свог претходника. Први прототип је полетео јуна 1924. године, а испитивања су завршена и формиран је коначни облик авиона почетком 1925. године.

Авион Девоатин Д.9 је једнокрилни - висококрилац, једносед, металне конструкције, са по две косе упорнице на сваком крилу. Крило је било четвртастог облика металне конструкције од дуралуминијума пресвучено платном. Труп авиона је такође био металне конструкције (дуралуминијумске цеви спојене закивцима) и обложен дуралуминијумским лимом. Иза крила у трупу авиона се налазила отворена пилотска кабина. Авион је у кљуну имао радијални ваздухом хлађен звездасти мотор Gnome-Rhone 9Ab Jupiter снаге 308 kW/420 КС. Покретала га је дрвена двокрака елиса фиксног корака. Авион је имао фиксни стајни трап конвенционалне конструкције са два предња точка постављена на осовину и еластичну дрљачу као трећу ослону тачку авиона испод репа авиона. У зимском периоду уместо точкова су на стајни трап монтиране скије. Амортизација стајног трапа је била помоћу гумених ужади („сандова”). Нос авиона и репни део авиона је више заобљен а репно пераје угаоног облика.

Авион је био наоружан са 2 фиксна митраљеза Vickers 303, калибра 7,7 mm којима гађа пилот кроз обртно поље елисе.

Мада Француска није за своје потребе купила ниједан авион Девоатин Д.9, овај авион је произведен у доста великом броју захваљујући Италији која је још 1924. године наручила истовремено када и Д.1 и један авион Д.9. Италијанска фирма Ансалдо је купила лиценцу за производњу ових авиона и произвела је у току 1925-26. укупно 147 комада. Авион произведен у Италији имао је назив Ансалдо AC3. На тај начин је Италија постала највећи корисник авиона Девоатин Д.9. Швајцарска је купила 3 примерка а Белгија један примерак.

Југославија је купила 6 примерака авиона Девоатин Д.9, као допуну 44 примерака авиона Девоатин Д.1. Авиони за Југославију су произведени 1925. године, а у оперативну употребу су ушли у току 1926. године. Авиони су били у саставу ескадрила стационираних на аеродрому у Земуну. У наоружању ВВ КСХС одржао се све до 1937. године као авион за обуку и тренажу пилота у акробатским летовима. Ове авионе је ВВ КСХС узело највише из разлога да тестира нови мотор Gnome-Rhone 9Ab Jupiter за кога је купљена лиценца и касније се производио у Југославији.

• Швајцарска
• Белгија
• Југославија
• Италија

• Девоатин Д.1
• Девоатин Д.27

1. Душан Лучић, Основи практичне аеродинамике са описима аероплана, Ваздухопловни гласник, Нови Сад, 1936.
2. Чедомир Јанић, Век авијације : [илустрована хронологија], Ефект 1, Беочин, 2003, COBISS ID 110428172
3. Огњан Петровић, Војни аероплани Краљевине СХС/Југославије (Део I : 1918 – 1930), Музеј југословенског ваздухопловства, Лет 2/2000, Београд, 2000, ISSN: 1450-684X
4. Огњан Петровић, Војни аероплани Краљевине СХС/Југославије (Део II: 1931 – 1941), Музеј југословенског ваздухопловства, Лет 3/2004, Београд, 2004, ISSN: 1450-684X
5. Чедомир Јанић, Огњан Петровић, Век авијације у Србији 1910-2010, 225 значајних летелица, Аерокомуникације, Београд, 2010, isbn 978-86-913973-0-2
6. Живојин Вељовић, Пет деценија Змаја, ИПМ Змај, Земун, 1972.
7. Сава Микић, Историја југословенског ваздухопловства, Штампарија Драг. Грегорић, Београд, 1933.
8. Mike Spick, The Illustrated Directory of Fighters, chapter Ansaldo AC3, Salamander Book Ltd., USA- St.Paul, 2002, pages 20, isbn 978-0-7603-1343-5

1. http://www.vazduhoplovnetradicijesrbije.rs/index.php/istorija/352-devoatin-d-9
2. D.9, Уголок неба. 2004.
3. B. Parmentier, Dewoitine D-9, Авиафранс, 17. 12. 1999.
4. Dewoitine D 9, Авиастар
5. Dewoitine D9C1
6. Dewoitine D 9 (France) (1924)
7. Dewoitine D.1/D.9, Avia Deja Vu

Devoatin D.9