Два калуђера је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Сима Милутиновић Сарајлија. Објављена је најприје у дјелу Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.

Хајдуци Приморац Алекса, Старина Новак, Радивоје и Новаков Грујица се договарају гдје ће провести зиму. Кад је свако рекао куда ће, завјетују се да се састану о Ђурђеву дану на прољеће. Када је дошло прољеће и Ђурђевдан, сви се скупе на то мјесто, али нема Алексе ни за недјељу дана. Долазе наскоро код његове куће, преобучени у калуђере. Ту затичу Алексину мајку у сузама и запитају што је по сриједи. Сазнају да је Алексу и његову љубу заробило тридесет јањичара. Потом долазе до јањичарске куле и даље прерушени као калуђери, и ту виде да Турци пију вино. Када су се Турци добро понапили, хајдуци ваде оружје и све их поубијају, ослобађајући Алексу.

0001    Пију вино до три побратима

0002    у посавску лугу зеленоме,

0003    О честиту дану Митровоме:

0004    а једно је Приморац Алекса,

0005    а друго је Старина Новаче

0006    и треће је ајдук Радивоје;

0007    служи им га Новаков Грујица.

0008    Па ка’ су се напојили вина,

0009    но то вели Старина Новаче:

0010    „О ајдуци, моја браћо драга!

0011    Јесен прође, дуга зима дође,

0012    западоше локве у лугове,

0013    а бијели снијег у врхове,

0014    хајдуцима указује траге,

0015    по данаске четовања нејма,

0016    но да ђе ће који зимовати?“

0017    На то вели ајдук-Радивоје:

0018    „Ја ћу зимјет у ледну пећину.“

0019    На то рече Старина Новаче

0020    да ће и он ходит с Радивојем

0021    да зимују у ледну пећину.

0022    На то вели Приморац Алекса:

0023    „О хајдуци, моја браћо драга!

0024    Ја ћу ходит у приморске стране,

0025    ту ја имам пребијелу кулу

0026    и у кулу мајку и љубовцу;

0027    чујте мене, моја браћо драга!

0028    Када дође честит данак Ђурђев,

0029    те се гора преобуче листом,

0030    а рудина ђетелином травом,

0031    за заклање те приспије јање,

0032    да се ођен опет искупимо:

0033    кога не би за неђељу данах,

0034    да идемо у потребу њему.“

0035    Па скочише од земље на ноге

0036    те се грле и у лица љубе

0037    ајдуци се тада раздвојише,

0038    сваки пође к зимовишту своме.

0039    Што гођ иде све ће брзо доћи,

0040    зима прође а прољеће дође,

0041    ево дође честити данак Ђурђев,

0042    хајдуци се на рок искупише.

0043    Дође Новак, ш њиме Радивоје,

0044    но не дође Приморац Алекса.

0045    Чекају га за неђељу данах,

0046    кад виђеше е им нада нема,

0047    добријех се коњах дофатише,

0048    па одоше на своје дворове,

0049    ођеше се што могли најљепше:

0050    обукоше танахне кошуље,

0051    врх кошуље токе с обје банде,

0052    а врх токах црвене доламе,

0053    учине се до два калуђера,

0054    па одоше друмом и планином,

0055    собом воде Новаков’ Грујицу

0056    те им служи по конаках вино,

0057    док дођоше у приморске стране

0058    пре’ дворове Алексе Приморца.

0059    Ту нађоше Алексину мајку,

0060    находе је сужну и крваву -

0061    калуђери помоћ јој назвали,

0062    а она им помоћ прифатила:

0063    „Бог дај вама, оци калуђери!“

0064    На то веле до два калуђера:

0065    „А тако ти, баба остарала!

0066    Која ти је од бога невоља

0067    да ти сузе ваљаш низ образе?“

0068    На то вели Алексина мајка:

0069    „А тако ми, оче калуђере!

0070    Јесте мене од бога невоља,

0071    имала сам сина јединога,

0072    јединога Приморац Алексу,

0073    па су ми га уфатили Турци,

0074    ево има и неђеља данах

0075    ка’ су ни га уфатили Турци

0076    уфатило тридест јањичарах,

0077    ето пију вино у дворове,

0078    код њих свезан стоји ми Алекса,

0079    служи вино Алексина љуба.“

0080    А кад чуше до два калуђера,

0081    пре’ дворове коње одјахаше,

0082    уљегоше у дворе бијеле,

0083    а кад бише на врата од куле,

0084    послушаше што говоре Турци:

0085    али Турци вино испивају,

0086    служи им га љуба Алексина;

0087    како коме чашу додаваше

0088    свако јој се руке доваташе

0089    и сваки јој ријеч бесјеђаше:

0090    „А тако ти, Алексина љубо!

0091    Да заједно ноћцу боравимо.“

0092    На то вели Алексина љуба:

0093    „Ајд’ ђаволе, тридест јањичарах!

0094    Ако могу свјема бити слуга,

0095    ја не могу бити свјема љуба.“

0096    У то доба они уљегоше,

0097    уљегао Новак с Радивојем

0098    и Турцима божу помоћ зваху:

0099    Турци су им помоћ приватили,

0100    а дивно им мјесто направили

0101    у најгорње чело од трпезе.

0102    А кад су се напојили винца,

0103    тада веле до два калуђера:

0104    „А тако ви, тридесет јањичарах!

0105    Је ли тестир ситно поиграти,

0106    поиграти ситно калуђерски

0107    по бијелој кули Алексиној?

0108    Но Алекса свезан бесједио:

0109    “А ђаволе, тридест јањичарах„

0110    Све тридесет да сам уфатио,

0111    уфатио, ’вако савезао,

0112    доста бих ве напојио вина,

0113    а ви мене не можете сама.“

0114    Доватише једну чашу с вином,

0115    малу чашу од дванаест оках,

0116    дадоше је Приморац Алекси -

0117    попио је не сквасио брка.

0118    Опет веле до два калуђера:

0119    „А тако ви, тридес’ јањичарах“

0120    Није л’ тестир мало поиграти,

0121    поиграти ситно калуђерски,

0122    а по пустој Алексиној кули?„

0123    На то вели тридест јањичарах:

0124    “А јес’ тестир, до два калуђера!„

0125    То кад чуше оба калуђера,

0126    за б’јеле се руке уграбише,

0127    поскочише по бијелој кули,

0128    а колико лахко поиграше,

0129    сва се кула из темеља љуља.

0130    На то тридест веле јањичарах:

0131    Сјед’те јадни, до два калуђера!

0132    Јер се хоће искрљати кула.“

0133    Но кад чуо Старина Новаче,

0134    деснијем је оком намигнуо

0135    на ђетета Новаков’ Грујицу

0136    те од куле затворише врата,

0137    па три нагле извадили ћорде

0138    су три краја удрише Турцима:

0139    шта остаде Старини Новаку,

0140    то посјече Новаков’ Грујица,

0141    љто л’ остаде Новаков’ Грујици,

0142    то посјече дели-Радивоје.

0143    Од њих ока не утече жива

0144    ни да каже ка’ су погинули.

0145    Са Тураках скидају ођело,

0146    а и њихно свијетло оруже,

0147    то хајдуци дијељаху благо

0148    и Алекси руке одвезаше

0149    па у чету текар отидоше

0150    те се Турцим’ освети Алекса.

0151    Што бивало вазда се пјевало.

• Сима Милутиновић Сарајлија, Пјеванија црногорска и херцеговачка, приредио Добрило Аранитовић, Никшић, 1990. Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.

---

Dva kaludjera