Добро дошли на Српску енциклопедију

Божидар Карађорђевић

Божидар Карађорђевић (Београд,1) 25. децембар 1861/6. јануар 1862 — Версај, 20. март/2. април 1908), правник, сликар, примењени уметник, златар, књижевник, критичар, преводилац, новинар, путописац и музичар, својевремено уважен у европским уметничким круговима.

Живот и рад

Рођен је у Београду од мајке Сарке, треће ћерке Мише Анастасијевића и оца Ђорђа, Карађорђевог унука.2) Припада грани старијег Карађорђевог сина, која није владала Србијом.3) Имао је старијег брата Алексија и десет месеци млађу сестру, која је умрла у петој години.4) Алексије је био немиран дечак, док је Божидар био леп, слабашан, ћутљив и повучен.5) У младости је био болешљив.6) Више је волео играчке и књиге, него да се игра са другом децом.7)

Родитељи су у то време живели код Мише Анастасијевића у Румунији, у Букурешту и Јашију, али су се у више наврата враћали у Београд.8) Током 1868. су напустили Румунију. Боравили су у бањама у Аустрији, Бечу, Швајцарској, а затим су почетком 1869. отишли у Париз, у чијој су отменој авенији Јелисејска поља изнајмили кућу. Због немира у Паризу, живели су између Париза и Нице, по намештеним кућама, хотелима и бањама.9) У Ници су се 1877/1878. упознали са руском породицом Башкирцев, са чијом је ћерком Маријом Константиновом Башкирцевом, три године старијом од њега, Божидар постао одан пријатељ.10)

Школовање

Породица се након Берлинског конгреса стално настанила у Паризу,11) где је Божидар провео већи део живота, посвећен литератури и уметности.12) После завршеног лицеја Луј ле Гран у Паризу, уписао је Правни факултет, на коме је дипломирао 1883. Уз студије је похађао часове сликања и гравире и занимао се за позориште.13) Похађао је и Париски конзерваторијум14) и Велику уметничку школу. У монденском салону који је држала његова мајка, упознао је српске и руске опозиционаре и књижевнике Ламартина, Анатола Франса и Пјера Лотија, којима је био веома наклоњен.15)

Преко Марије Башкирцеве је 1882. упознао Жила Бастијена Лепажа, због кога се и поред тога што је завршио права све више интересовао за сликарство. Бастијен му је у Паризу и у родном селу Дамвил, где му се налазио атеље, тумачио технике сликарства.

Лета 1884, сасвим неочекивано, у педесет седмој години, умро му је отац, од болести плућа. Исте године је остао без пријатељице Марије Башкирцеве, у то време већ познате сликарке,16) затим и без Бастијена Лепажа, а наредне године преминуо је и деда Миша Анастасијевић.

Путовања

Када му је било 24 године пружила му се прилика да путује шест месеци по Европи. Марта 1886. кренуо је сам Оријент експресом од Париза до Беча, а одатле је кроз југ Аустрије возом стигао до Трста. Затим је бродом пловио дуж јадранске обале, до Боке Которске, одакле је шест сати путовао до Цетиња, где је два месеца боравио као гост код књаза Николе. Потом је колима и на коњу, прошао кроз Албанију и Македонију и отишао до Грчке, поново се вратио у Македонију, прошао Бугарску, до Варне, а одатле за Цариград. Из Цариграда се придружио породици у Аустрији, па су заједно прелазећи преко Румуније отпутовали у Русију. После Русије је с братом провео неколико дана у Лондону.17)

Од детињства је имао осетљиво грло, а 1890. оболео је од хроничног бронхитиса, па му је због тога лекар саветовао да хладну зиму проведе на сунцу. Тако је зиму 1890/1891. провео у Тунису и Алжиру. У повратку је прошао кроз Шпанију, преко Тангера, Малаге, Гранаде, Севиље и Андалузије, Мадрида и Кастиље. Цео пут је трајао два месеца, а у Париз се вратио тек у мају 1891.18)

Осамдесетих година 19. века је путовао у Беч и Трст, Далмацију, Црну Гору, Албанију, Македонију, Грчку, Бугарску и Турску, где се задржао у Цариграду. Са мајком и братом је путовао у Русију, а сам је боравио у Лондону и посетио медитеранске земље.19)

Лета и јесени 1893. поново је путовао по Балкану, као туриста и као уметник.20) Пут је започео посетом Венеције, где је насликао две мање слике у уљу.21) Посетио је Далмацију, Босну, Херцеговину, Црну Гору, Албанију и Грчку и Србију,22) али под туђим именом и са пасошем Жоржа Куртена.23) На Светој гори је време проводио шетајући, сликајући и разговарајући с руским калуђерима. Посебно су га занимали уметници, иконописци и они који су резбарили у дрвету, а сам је сликао планинске биљке и црне сенке на ноћној служби. Посетио је и српски манастир Хиландар, док с грчким заједницама није успео да успостави контакт. После Атоса је отишао у Србију. Један дан је провео у Тополи, где се прошетао варошицом, цртао и сликао цркву с Карађорђевим гробом.24) Тада је вероватно, у малој Карађорђевој цркви имао прилике да види натпис по коме је Карађорђе, његовог деду Алексија одредио за наследника.25)

Затим је на Бечком универзитету слушао предавања из хармоније.26) У Бечу је студирао музику и сарађивао са уметницима Антоном Брукнером и Лујом Реом.27)

Био је пријатељ са многим уметницима и путовао је по целој Европи, често у друштву свог пријатеља Пјера Лотија (франц. Pierre Loti), који га је узео за секретара и који је често и сам био дописник разних часописа и листова. У његовој кући упознао је швајцарског писца Виљема Ритера (франц. William Ritter), а преко њих двојице упознао је Едмона де Пирија, као и његову супругу Матилду, брачни пар швајцарских сликара, који га је веома заволео, па је често боравио код њих у гостима, зими у Венецији, а лети у Шомону у Швајцарској, где су му ставили на располагање једну малу вилу, коју су назвали по Божидару.28) Едмон је насликао читаву серију његових портрета.29)

Са путовања је доносио путописе, слике у техникама акварела и у уљу на платну, као и фотографије. Путописе је објављивао у часописима и едицијама,30) текстове је сам илустровао својим акварелима и цртежима,31) док је слике излагао на салонима и изложбама у Паризу.32)

Године 1897. боравио је седам месеци у Индији, а утиске са путовања је објавио под насловом „Забелешке о Индији“ (франц. Notes sur l’ Inde). То је једини његов путопис који је објављен у засебној књизи. Исте године, путопис о Индији је преведен и на енглески језик, док су на српском само поједини одломци објављени 1933. године у „Времену“.33) Путопис „Црна Гора и Албанија“, објављен је 1903. године у Паризу, који је исте године преведен на српски и објављен у „Српском књижевном гласнику“. У Париској ревији 1896. изашао је и путопис „У земљама Скандинавије“.34) Написао је више романа и новела.35)

Посматрајући како у Индији раде занатлије и сам се заинтересовао за рад са дрветом и бакром, а касније је прешао на племените метале, кожу и вез. Постао је златар и кујунџија.36) Био је међу пионирима модерне ликовне критике у свету и спада међу малобројне који су се усудили да на Салону сецесије 1903. године у Паризу предвиди и прихвати будуће токове у уметности.37)

Шегртовао је по радионицама уметничког сликара и гравера у предграђу Париза. Сопствене радове почео је да израђује 1900. године. Такође се окушао као златар-јувелир и прославио се као најфинији златар у Паризу.38) Радио је и повезе за књиге, а бавио се и другим уметничким занатима.39) Критичари су га веома повољно оцењивали, а своје уметничке предмете продавао је и излагао у Француској, Енглеској и Немачкој.40)

Сарађивао је у енциклопедији „Британика“. Као глумац аматер учествовао је у „Федри“, на једној турнеји са Саром Бернар.41)

У периодима када је породица због коцкарских и других дугова старијег брата42) лоше стајала финансијски (1903—1904, 1907—1908) зарађивао је и на друге начине. Држао је часове певања, преводио је с немачког и енглеског, касније и с руског, чешког и мађарског на француски. Такође је држао предавања. Почетком 1904. године у Немачкој је предавао о савременој француској књижевности, а почетком 1908, у Паризу је одржао серију предавања о немачкој књижевности.43)

Живео је у кући у Булоњској шуми, у једнособном стану са атељеом, где су се окупљали уметници.44)

Крунисање краља Петра

Последњих десет година живота радио је као новинар и уметнички критичар. Писао је за француске и енглеске уметничке часописе о сликарству, примењеној уметности и књижевности, углавном анализирајући уметност својих пријатеља и људи које је познавао, а његове критике су се заснивале на личном односу.45) Радио је као сарадник у париском листу „Фигаро“.46)

После Мајског преврата је привремена влада за краља изабрала претендента династије Карађорђевић, Петра, који је из Женеве стигао у Београд 12/25. јуна 1904. и успоставио уставну и парламентарну владавину.47) Ни брат Алекса, ни Божидар никада нису показали никакве политичке и династичке амбиције48) и нису познавали остале чланове краљевске породице.49) Мајка Сарка се залагала да јој се призна статус принцезе краљевске крви, уз апанажу као компензацију за њихово изузеће с престола.50) Тада је утврђен наследни ред законитих мушких потомака по старешинству, а око новог оснивача династије, успоставило се више породичних кругова. Пошто су сазнали за Петров избор, Алексије и Божидар су му послали телеграмску честитку у којој су му изразили своју лојалност. Они су припали трећем кругу, који се не помиње у Алманаху Готе, али су им прећутно признате кнежевске титуле. Заједно са другим мушким потомцима Карађорђа Алексије и Божидар су били позвани на крунисање краља Петра.51)

Пошто је Божидар истовремено био позван и на Прву југословенску изложбу у Београду, која је отворена 5/18. септембра, у Београд је стигао готово у тајности на отварање изложбе, пре крунисања. То је био његов први боравак у Србији, под својим именом. Одсео је у старом хотелу „Балкан“ на Теразијама, са жељом да град и изложбу разгледа незапажено и по својој вољи. На изложби је учествовало нешто мање од сто словеначких, хрватских, српских и бугарских уметника, са 458 радова. Одржана је у салонима Капетан-Мишиног здања (Београдског универзитета), здању које је подигао његов деда по мајци. На изложби се представио са „Погледом на Венецију“, сликом из 1895, која се и сада налази у Народном музеју у Београду, затим са два барељефа са ликовима новог краља и његове рано преминуле супруге кнегиње Зорке,52) насталим при њиховом сусрету у Женеви почетком 1903. и којима се касније изгубио сваки траг, као и серијом од десетак предмета од метала и коже.53) Све експонате са изложбе је поклонио Народном музеју у Београду.54) Три дана након отварања изложбе, 8/21. септембра обављено је крунисање. Божидар крунисању није присуствовао само као далеки рођак, већ и као специјални извештач листа „Фигаро“, који је слао извештаје о свечаностима.55) Краљ Петар је њега и брата одликовао Карађорђевом звездом другог реда.

У последњим годинама живота више није одлазио на дуга путовања.56)

Болест и срмт

Почетком 1908. године мајка Сарка је у пратњи старијег брата отишла на лечење у Ницу, а породични дугови су постали толико велики да је мајчиној кући претила опасност од заплене, па је српски посланик у Паризу, Миленко Веснић, успоставивши срдачне односе са породицом, успео да издејствује да им краљ додели пензију од 40.000 франака. Заплена је ипак изречена. Пошто се није знало када ће помоћ стићи, Божидар се у међувремену прегањао са судским извршитељима и успео да одложи заплену. Овај стрес је уз напоран рад, свакако значајно допринео слабљењу његовог здравља.57) Крајем марта 1908. пошто је оболео од тифусне грознице,58) пао је у постељу. Пошто је у Паризу остао сам, један од пријатеља лекара, видевши да нема ко да га негује, одвео га је у Версај код пријатеља, док су пријатељи из Париза, пошто га нису виђали, помислили да се придружио брату и мајци у Ници.59)

Умро је у фрањевачкој болници у Версају код Париза60) и сахрањен је наредног јутра, о трошку Краљевине Србије,61) на гробљу Пер Лашезу,62) без икаквих говора, у породичној гробници Саркиног зета Јована Мариновића. Сахрану је организовао брат Алексије. Вест о његовој смрти објављена је у париским и београдским новинама. На сахрану су позвани уметници и занатлије с којима је радио, присуствовао је краљев застуник у Паризу, док је француску владу заступао министар поморства, радикал Гастон Томсон, Алексијев пријатељ.63) Поводом његове смрти, краљевски двор је објавио осмодневну породичну жалост, а у Саборној цркви је служен парастос.64)

Заоставштина

Посмртно је 1921. објављена збирка његових приповедака, под насловом „Многоструки живот“ (франц. La vie multiple). Збирку је уредио и написао предговор француски књижевник и породични пријатељ Жан Фино (франц. Jean Finot). Збирка је исте године доживела и своје друго издање, док је наредне године, неколико његових приповедака из те збирке, као и део предговора објавио београдски „Нови лист“.65)

Његове уметничке слике, које је поклонила кнегиња Дарија Карађорђевић, супруга његовог старијег брата Алексија, некадашњем Музеју кнеза Павла, чувају се у Народном музеју у Београду. После Првог светског рата, његова мајка Сарка Карађорђевић, ради продаје у добротворне сврхе, поклонила је Колу српских сестара његове уметничке радове: разне брошеве, прстење, ножеве за сечење хартије и друге декоративне предмете, док је његову личну библиотеку поклонила Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“ у Београду. Библиотека данас садржи 128 дела у 170 свезака, већина је на француском језику, многа су дела француских класика. Библиотека је лепо повезана и свака књига има екслибрис Божидара Карађорђевића.66)

Наследник Виљема Ритера, Јозеф Ритер-Штерн дао је на откуп, по симболичној цени, Народном музеју у Београду, заоставштину Божидара Карађорђевића, коју је наследио од свог поочима. Пошто је откупљена, она је подељена између Народног музеја и Народне библиотеке, а састоји се од неколико његових акварела, цртежа и слика, неколико личних фотографија и једног његовог портрета, који је израдила Матилда де Пири. Слика „Венеција“ са којом се представио на Првој Југословенској изложби такође се чува у депоу Народног музеја, исто као и његов портрет који је израдила Марија Башкирцева,67) око 1883. На портрету је Божидар представљен како налакћен на ограду једног париског балкона, посматра улицу, у десној руци држи цигарету, а леву руку држи у џепу од панталона.68)

Његови уметнички радови такође се могу наћи у Музеју Алберта и Викторије у Лондону, Смедеревском музеју, као и по приватним збиркама у Француској, Енглеској и Италији.69)

Литература

1)
Као места рођења, у неким изворима такође се помињу Париз и Беч
2) , 4) , 5) , 7) , 8) , 9) , 16)
Стеван К. Павловић, 26. 6. 2014.
3) , 34) , 35)
Властоје Д. Алексијевић, Савременици и последници, стр. 68
6) , 42)
Милан Јовановић - Стојмировић, 1998.
10) , 11) , 36) , 44) , 56) , 58)
Сања Шуловић, 25. 1. 2015.
12) , 46) , 60)
Политика, 21. 3. 1908, стр. 3
13) , 30) , 32) , 38) , 40) , 45) , 68)
Блиц онлајн, 13. 1. 2015.
14)
Босиљка Јанковић, 2010, стр. 6
15) , 19) , 23) , 27) , 39) , 41) , 69)
Радован Мићић, 2009, стр. 832
17) , 18) , 21)
Стеван К. Павловић, 28. 6. 2014.
20) , 22) , 25)
Стеван К. Павловић, 27. 6. 2014.
24) , 26) , 50)
Стеван К. Павловић, 29. 6. 2014.
28) , 29)
Босиљка Јанковић, 2010, стр. 8
31) , 37) , 52) , 54)
Тамара Огњеновић, 11. 1. 2012.
33)
Босиљка Јанковић, 2010, стр. 10
43) , 57) , 59)
Стеван К. Павловић, 1. 7. 2014.
47) , 49) , 51) , 53) , 55)
Стеван К. Павловић, 30. 6. 2014.
48) , 67)
Босиљка Јанковић, 2010, стр. 19
61) , 63)
Стеван К. Павловић, 2. 7. 2014.
62)
Босиљка Јанковић, 2010, стр. 14
64)
Политика, 22. 3. 1908.
65)
Босиљка Јанковић, 2010, стр. 16
66)
Даница Филиповић, 2008.
Штампање