Добро дошли на Српску енциклопедију

Арчибалд Рајс
арчибалд_рајс.jpg
Датум рођења:
8. јул 1875.

Датум смрти:
8. август 1929.

Место рођења:
Хехцберг, Хаузах
(Немачко царство)

Место смрти:
Београд
(Краљевина Југославија)

Занимање:
доктор хемије

Познат по:
форензичар

Арчибалд Рајс

Рудолф Арчибалд Рајс (нем. Rudolph Archibald Reiss) (Хехцберг, Хаузах 8. јул 1875 — Београд, 8. август 1929), швајцарски форензичар, доктор хемије и публициста. На позив српске владе је 1914. године дошао у Србију да истражује злочине аустроугарске, немачке и бугарске војске над цивилним становништвом, о чему је написао многе књиге и радове, који су објављивани у угледним швајцарским, француским и холандским часописима.1)2)

Биографија

Рођен је 8. јула 1875. године, у селу Хехцберг, насељу Хаузах у покрајини Баден, у јужном делу Немачког царства, као осмо од десеторо деце, од мајке Паулине Забине Ане Габријеле и оца Фердинанда Рајса, велепоседника и агронома. Основно и средње образовање стекао је у Немачкој,3) a након тога, како би поправио своје слабо здравље4) прешао је да живи и настави студије у Швајцарској5) (1893).6)

Са 22. године (1898) стекао је звање доктора хемије на Универзитету у Лозани. Докторска теза је носила назив (фра. L’action des persulfates alcalins).7) Истовремено је постао и асистент на лозанском универзитету.8) Од 1899. почео је да се бави фотографијом на универзитету и од 1901. почео да предаје фотографију. Тада је постао главни уредник часописа (фра. Revue suisse de photographie).9) Био је сарадник многих енглеских, француских, немачких и италијанских стручних часописа.10)

Радио је са професором Буржеом, са којим је отворио прво рендгенско одељење у болници у Лозани.11) Бавио се и форензиком.12) Истовремено је постао студент код Алфонса Бертилона (фра. Alphonse Bertillon), аутора система за вођење полицијске евиденције за идентификацију криминалaцa повратника. Постали су пријатељи, колеге, а Арчибалд га је затим наследио у послу.13) Од 1902. почео је да предаје Судску фотографију на универзитету.14) Бавио се применом фотографије у медицини, криминалистици и судству, истраживањем нових метода идентификације особа и постао је пионир научне криминалистике.15)

Стекао је швајцарско држављанство 1906.16) и исте године је постао редовни професор универзитета у Лозани.17)

Научни рад

Његова прва објављена књига „Судска фотографија“ (фра. La photographie judiciaire - 190318)19) ) му је донела велика признања, а његово друго дело „Приручник говорног портрета“ (фра. Manuel du portrait parle. Manuel du signalement descriptif - 1905)20) је преведено на десет језика. Сарађивао је у многим публикацијама и учествовао је на стручним скуповима и научним конгресима. Био је убеђења да је криминалистика наука, која се мора учити. У Лозани је 1908. основао институт за техничку полицију и криминалистику, који и данас постоји, а његове кабинете и лабораторије је добрим делом опремио сопственим средствима.21)22)

Израдио је први део приручника техничке полиције „Крађе и убиства“ (фра. Vols et homicides - 1911)23), док га политичка полиција није интересовала. Постао је експерт за финансијске и судске институције и многе земље су га позивале или слале стручњаке на усавршавање код њега. На Институту су обучавани криминолози из Руске Империје, Румуније, Србије, Грчке, Луксембурга и Бразила, а 1912. позван је да одржи низ предавања у Санкт Петербургу за запослене у војним и правосудним органима, као и студенте војне академије.24)

Пред сам Први светски рат (1914) је објавио веома популарну књигу „Прилог реорганизацији полиције“ (фра. Contribution a la reorganisation de la police), која је преведена на многе језике. Када је почетком рата у Швајцарској спроведена мобилизација, ослобођен је војних обавеза, пошто је имао урођену срчану ману.25)

Први светски рат

У лето 1914. аустроугарске армије су упале у Србију преко Дрине и Саве,26) док су истовремено, уз помоћ Ватикана и сопствене штампе, описивали Србе као дивљаке, пљачкаше и убице.27) Делови територије кроз које је прошла непријатељска војска, посебно Шабац, потпуно су разорени, извршени су злочини, почињен је геноцид, страдали су српски цивили, заробљеници и рањеници и при томе су прекршени сви међународни споразуми. Влада у Београду је желела да угледни стручњаци испитају и обзнане ове злочине на прави начин. Тако је српски конзул у Лозани ступио у везу са Арчибалдом Рајсом, који је са групом швајцарских лекара доборовољаца пристао да као независни стручњак, из неутралне земље, допутује у Србију и изврши опсежна истраживања о почињеним масовним злочинима, кршењу међународних споразума, које су Аустријанци, Угари, Немци и Бугари чинили над српским цивилима, још од почетка рата, те састави извештај који би се изнео светској јавности.28)29)

У Србију је дошао први пут у августу 1914. године. Допутовао је бродом до Солуна, а одатле је возом преко границе на Ђевђелији ушао у Србију. У Ђевђелији је појео прву сарму, контактирао са српским конзулатом и морао да промени воз да би, долином Вардара допутовао до Скопља. Како у возу није било поделе на класе, још успут је срео доста измешаног света, у униформама и народним ношњама, какве до тада није имао прилике да види, као што су македонске деке у облику шарених ћилима, српску шајкачу. Осим обичног народа, возом су путовали добровољци, студенти, резервисти, војници и рањеници са ратишта. Мада још увек није говорио српски, приметио је да доста људи зна француски, па није имао проблема са споразумевањем. Пролазећи кроз место Удово, неко од путника му је кроз прозор од воза показао и војводу Бабунског, који је стајао на станици. Остао је помало разочаран, јер Бабунски није изгледао онако како су га у то време описивали западни медији, као озлоглашеног разбојника, већ му је више личио на обичног човека одевеног у полусељака и полувојника. Бабунског је касније имао прилике и лично да упозна на фронту и остао му је у лепом сећању, као узорни српски четник.30) У Скопљу је затим поново морао да мења воз,31) после готово шест дана путовања из Лозане стигао је у Ниш, тадашњу ратну престоницу Србије. У Окружном начелству у Нишу га је дочекао најпре Стојан Протић, тадашњи министар спољних послова, а затим је обавио кратак разговор са Николом Пашићем. Већ у Нишу је остао задивљен хуманим поступањем српске војске према заробљеним аустроугарским војницима,32) којих је у Србији још тада било доста.33)

Арчибалд Рајс је разговарао са страним заробљеницима, вршио техничка испитивања на терену, прегледавао рањенике, лешеве и обављао разговоре са локалним становништвом.34)

За време рата је објавио две књиге и преко 800 чланака, о Србима и злочинима које су окупаторске војске починиле над њима. Постао је дописник дневних листова у Лозани, Паризу и Амстердаму.35) Његови радови објаљивани су на француском, енглеском и немачком језику.

Извештаји о злочинима

Већ материјал које је прикупио током септембра, октобра и новембра 1914. године представља вредан доказни материјал за историју криминалног аспекта тог рата, јер садржи чињенице које су проверене на лицу места, непосредно после евакуације са територије, које су аустроугарски војници освојили и које су стручњаци успели успешно да обраде. У својим извештајима о „Аустроугарским зверствима“ (нем. Report upon the atrocities committed by the Austro-Hungarian army during the first invasion of Sebia. Submitted to the Serbian government), он је између осталог забележио:

  • да је аустроугарска војска користила експлозивна зрна (дум-дум метке). Још приликом повлачења аустроугарске војске са Цера и са Јадра, српски војници су причали о томе како су после сваког пуцња чули по две детонације. Ова појава је разјашњена пошто су најпре код заробљених аустроугарских војника, а касније и као ратни плен пронађена експлозивна зрна. У то време употреба експлозивних метака је била забрањена ратним конвенцијама, чији је потписник била и Аустроугарска и користила су се искључиво за лов на дебелокожце, јер су имала велика разорна дејства. Код прострелних рана, излазни отвор је био већи од улазног. Он је начинио фотографске снимке пронађених метака, као и рана код људи који су такви изазивали, и забележио податке добијене из разговора са заробљеним војницима. Из свега тога је констатовао да су ове врсте метака дељене бољим стрелцима и да им је већини наређено да их у борби испаљују ноћу, на групе српских војника или на цивиле. Већина заробљеника је била упозната са разорним дејством експлозивних метака, још пре него што их је употребила.
  • да су бомбардовани отворени градови (без заштитног утврђења): Београд, Шабац и Лозница. Гађани су цивилни објекти и установе као што су Народни музеј, Универзитет, као и велики број приватних кућа. Овим се није поштовала Хашка конвенција из 1907. године, а при бомбардовању су коришћени шрапнели, какви се користе само за непријатељске снаге, никако против цивила, затим фугасне гранате, при чему је изгорело много кућа, без икакве стратегијске потребе, а после бомбардовања у истим местима су вршене и пљачке.
  • да су над заробљеним и рањеним српским војницима вршени масакри и да су заробљеници убијани, о чему је начинио фотографије на лицу места и сакупио изјаве аустроугарских заробљеника.
  • о силовањима, масакрима, људима убијаним на најсуровије начине (сечење носева, ушију, копању очију, сечења тела на комаде, разпињању на коњима, тела избодена бајонeтима, људи спаљивани у школама, печени на ражњу, тромесечна беба бачена изгладнелим свињама) и убиствима над цивилиним становништвом, укључујући бебе и децу сакупљао је изјаве сведока, како међу аустроугарским војницима, тако и међу мештанима и српским војницима, мада је коначан број жртава било немогуће утврдити. Посебно му је било тешко да сакупи тачније податке о броју силовања и био је убеђења да је њихов број у већини окупираних села јако висок, чак је сматрао да је врло могуће да су готово све жене силоване, од оних најмлађих до настаријих, али се напад на част, посебно млађих девојака крио, јер им је после тога било немогуће или јако тешко да се удају.
  • Према прикупљеној документацији, Рајс је констатовао да су највећа зверства починили хрватски и мађарски војници и да су их њихови официри непрекидно подстицали на то.

Постављајући питање заробљеницима зашто су то све радили, с обзиром да му је било тешко да разуме толику монструозност, одговор је нашао у антисрпској пропаганди, која је годинама постојала на територији Хабзбуршке монархије, где су Срби представљени као дивљаци и варвари, који своје заробљенике убијају на најсуровије начине.36)

Арчибалд Рајс је прикупио највише података и о масовним злочинима бугарских окупатора, крајем 1915. и почетком 1916. после општег напада бугарских трупа у десни бок српске војске, са две армије, целом дужином - од Дунава до Дојранског језера. Током децембра 1918. и јануара 1919. сачинио је врло опширан документован извештај под називом „Извештај о бугарским злочинима у окупираној Србији 1915—1918“, који садржи описе злочина и све видове терора вршеног на простору Алексинца, Лесковца, Власотинаца, Прокупља, Врања, Ћуприје, Ражња, Пожаревца, Петровца и Жагубице. Крајем 1918. године је саставио списак скоро стотину најодговорнијих бугарских војника, официра и чиновника за злочине и разне видове терора извршених на простору Моравске окупационе области. Крајем рата је на основу личне истраге на лицу места поднео Врховној команди Српске војске извештај о масовним злочинима у Сурдулици, а извештај је следеће 1919. године објављен у Паризу на француском језику под насловом „Сурдулица“. У свом извештају о Сурдулици је навео имена и презимена сведока, године старости, датуме злочина, место, имена жртава и имена злочинаца и наредбодаваца. Навео је и реквирирање свих врста животних намирница, без икакве надокнаде, све видове пљачке, затим најстрожију забрану употребе српског језика, заплену српских књига, као и то да су сви они код којих су пронађене шајкаче или српске књиге били тучени или интернирани.37)

Повлачење преко Албаније и Солунски фронт

Са српском војском се повлачио и преко Албаније 1915. О томе у својим извештајима није писао, са намером да касније напише књигу.38) Док се српска војска опорављала на Крфу и у Африци, он је радио на пријему избеглица. Основао је фонд којим су се током народне три године издржавала деца. Своје хонораре од најпознатијег француског листа фра. Petit Parisien је уложио за образовање француско-српског сиротишта. За помоћ српској деци је дао око 15.000 франака што је за оно време представљало велику суму. Такође је организовао прикупљање помоћи за југословенске избеглице на Корзици, као и за становништво у окупираној Србији. Користећи аустријску, бугарску и немачку штампу прикупљао је информације о тешком стању становништва под окупацијом. Учествовао је на митинзима солидарности у Француској и Енглеској. На позив савезника је посетио и Западни фронт.39)

Свој посао је наставио на Солунском фронту. Када се српска војска опоравила, он јој се придружио и постао њен добровољац. Стално је обилазио српске трупе, посећивао најопаснија места и наставио да шаље извештаје.40) Двадесетак пута је посетио разрушени Битољ, који је бомбардован гранатама са отровним гасом. Стално је са собом носио фотоапарат, како би прикупљао материјал.41)

Када је у марту 1917. једна немачка ескадрила бомбардовала енглеске и француске болнице у Вертекопу на Солунском фронту, у којима су се лечили српски рањеници, правдајући се изговором да им је главни циљ била железничка станица, на два километара удаљена од болница и да се нису добро виделе ознаке болнице, он је и поред срчане мане, затражио да му дају авион. Надлетео је болнице и утврдио да се ознаке Црвеног крста јасно виде из ваздуха на висини од 3.000 метара,42) чиме је искључио могућност да су немачки пилоти могли да погреше и тако утврдио да су болнице намерно бомбардоване.43) Осим тога, утврдио је да су у томе учествовала четири авиона из ескадриле, да при бомбардовању болница нису коришћене бомбе за разарање отпорног материјала, већ бомбе за напад на живе циљеве.44)

Са Моравском дивизијом је учествовао је у пробоју Солунског фронта. Са њом је међу првима ушао у ослобођени Београд.45) Књигу „Писма са српско-македонског фронта“ је управо посветио својим ратним друговима Моравцима, официрима и војницима Моравске дивизије, који су погинули на македонским планинама. У ослобођеним местима такође је скупљао податке о страдању и наставио са иследничким послом.46)

Послератни период

Залагао се за уједињење свих Југословена и стварање заједничке државе и у Швајцарској је био први који је употребио реч Југословени.47) Био је сведок и учесник изградње новог живота у Србији.48)

Као члан делегације југословенске владе учествовао је у Париској мировној конференцији (1919).49)

Нажалост, његово ангажовање, у борби за истину и правду, га је довело у средиште напада и претњи у земљама Централних сила, па чак и у неутралној Швајцарској.50) Још за време рата Немачка га је нападала зато јер се као бивши Немац окренуо против своје домовине. Тврдило се да су га Срби купили. Међутим он је за своје истраге одбио било какву новчану надокнаду од српске владе, јер је сматрао да би то повредило његову част. Удаљио се и од сопствене породице, његова браћа су се у рату борила на супротној страни фронта. Био је изложен интригама чак и неких српских избеглица, који су га погрешно сматрали Пашићевим човеком, с обзиром да је у Србију дошао на његов позив.51)

У Србији му је у знак захвалности 1921. године поклоњен плац у Топчидеру, на коме је он подигао једноставну кућу са само четири просторије, по пројекту грађевинара Лазара Лацковића. Кућа је направљена по угледу на сеоске куће и добила је назив „Добро поље“, у знак сећања на место где се одиграла једна од пресудних битака на Солунском фронту 1918. године. Кућа је имала трем са три лука на два дрвена стуба, обојена бојама српске државне заставе.52) На скромној свечаности 1926.53) у истој кући је произведен у почасног капетана, а Удружење резервних официра и ратника му је том приликом предало сабљу на којој је стајало урезано:

„Војнику правде и права, другу из Великог рата, почасном капетану, професору Рајсу у знак признања за учињене заслуге нашој отаџбини.”

Добитник је Ордена Белог орла са мачевима, две медаље за храброст и споменице Првог светског рата.54)

Проглашен је за почасног грађана Крупња.55) Када је одлучено да се у Прњавору подигне спомен-костурница палим борцима и жртвама, налазио се у Београдском одбору за његову изградњу и 5. новембра 1922, на његовом свечаном отварању.56) Обратио се окупљеном скупу на француском језику, уз помоћ преводиоца Саве Микића. Својим говором све је гануо, а себе потврдио као правог патриоту српског народа, због чега је проглашен почасним грађанином места Прњавора.57) Догађај је снимио Захарије Плавшић.58)

Био је добитник и других, страних признања, као што је Орден Јасењина, од Париске академије наука, титуле Витез Легије части (Француска), Табатиере Империале од Руске Империје.

После рата је радио као хонорарни начелник у Министарству иностраних послова, на Одсеку за документацију ратних злочина, за Међународни суд правде у Хагу. Састављао је листу злочинаца у којој је навео имена око 2.000 Бугара, 800 аустроугарских окупатора и неколико Немаца.

После рата је у Женеву одвео и одшколовао 300 српске сирочади.59)

При Министарству унутрашњих дела, као хонорарни начелник је основао двогодишњу полицијску школу и тада су почела његова прва разочарања,60) те је поднео оставку.61) Врло брзо по његовом изласку из државне службе, полицијска школа је затворена.62) Разочаран због прилика у новој држави, става политичара, богатијих слојева друштва и интелигенције, после чега се готово сасвим повукао из јавног живота у своју вилу „Добро поље” на Топчидеру.63) Ипак, наставио је да одржава везе са ратним друговима, борачким и хуманитарним организацијама.64) Често је свраћао у „Политику“, као велики пријатељ редакције тог листа, у коју га је највероватније увео Јован Тановић.65)

У Топчидеру је написао ратне мемоаре „Шта сам видео и преживео у великим данима“.66)

При Народној банци је као хонорарни саветник радио на вештачењу фалсификованих новчаница67) и на том послу је остао да ради до смрти.

Написао је политички тестамент под насловом „Чујте, Срби!“ (1928). Књига је на сопствени захтев, могла да буде објављена тек после његове смрти.68) Дело је написано на француском језику и први пут је преведено на српски тек 65 година касније.69) У књизи је детаљно указао на неморалност тадашњих српских политичара и интелигенције, критиковао је понашање политичара према бившим борцима и ратним инвалидима,70) указао на многе штетне појаве и рђаве прилике у земљи.71) Такође је исказао незадовољство личним положајем и судбином. Због осећања истинољубивости и отвореног карактера дошао је у сукоб са неким политичарима, којима је замерио на корумпираности, користољубљу и странчарењу, посебно са Николом Пашићем,72) за кога је сматрао да је велике ствари за своју државу учинио искључиво зато јер се то поклапало са његовим личним интересима.73)

Смрт и сахрана

Умро је испред своје куће, за време свађе са корупционашем, бившим министром Капетановићем.74) Вест о његовој смрти се брзо пренела кроз све кругове његових блиских пријатеља, поштовалаца и познаника, међу њима инвалиди, стари четници и добровољци.75)

Наредног дана професор судске медицине медицинског факултета др Миловановић је у просектури Опште државне болнице извршио обдукцију и утврдио да је узрок смрти била мождана кап - апоплексија.76) Његово тело је после тога стајало изложено на одру у Официрском дому, где су му многи грађани одали последњу пошту. Сахрањен је 10. августа, два дана касније77) на Топчидерском гробљу у Београду,78) уз све државне почасти, по православним обичајима.79)

У додатку свог тестамента изразио је последњу жељу – да му срце „буде стављено у један бокал и да се пренесе на Кајмакчалан најпоноснијем врху српских земаља, где би незакопано стајало код капеле, поред друговa које је гледао како умиру.80) Приликом обдукције др Миловановић му је извадио срце. Жеља му је испуњена и лета 1929. његово срце је пренето на Кајмакчалан, највиши врх планине Ниџе, и сахрањено у мермерној урни у оквиру спомен костурнице.81) Срце су на Кајмакчалан донели пилот Сава Микић и новинар „Политике“ Јован Тановић.82) На урни је био урезан текст:83)

„Овде, у овој урни, на врху Кајмакчалана, златно срце спава, пријатеља Срба из најтежих дана, војника правде, истине и права: Швајцарца Рајса - коме нек’ је слава.”

Нажалост, почетком Другог светског рата бугарски фашисти су након окупације Македоније поломили мермерну урну и склонили срце Арчибалда Рајса.84)

После Рајсове смрти, његову заоставштину је наследио Алфред Фаврат, пријатељ из Швајцарске, који се настанио с њим у „Добром пољу“,85) у чијој је породичној гробници сахрањен. Његов син, Димитрије Фаврат је живео једно време у Швајцарској, а 1985. са женом Славком вратио се у Србију. Како је кућа на Топчидеру била национализована86), и у њој је једно време била локална здравствена установа, а од 1963. године су се у њу уселили станари,87) Фавратови су се настанили у Горњем Милановцу, где су подигли вилу „Добро поље два”, која је после Славкине смрти претворена у меморијални комплекс, мали музеј у којем се данас чувају многобројни лични предмети Арчибалда Рајса.88)

У његову част

Споменик Арчибалду Рајсу, аутора Марка Брежанина у Топчидерском парку је откривен 9. августа 1931. Цео догађај је камером забележио пионир спрске кинематографије Коста Новаковић.89)

Једна основна школа на Палилули и једна улица на Чукарици, у насељу Филмски град у Београду носи његово име. Улице са његовим именом постоје и у Обреновцу, Петроварадину, односно Новом Саду, Крупњу, Нишу, Зајечару, Смедереву, Пожаревцу, Бањалуци, Шапцу и другим градовима. Полицијско-криминалистичка академија у Београду редовно организује међународни научни скуп „Дани Арчибалда Рајса“, а највеће признање тог факултета носи назив - Плакета „Арчибалд Рајс“.90)

У Прњавору, у црквеној порти где је подигнута спомен-корстурница палим борцима, му је 1994. године постављена спомен биста.91)

Дела

  • „Судска фотографија“, фра. La photographie judiciaire (1903)
  • „Приручник говорног портрета“, фра. Manuel du portrait parle. Manuel du signalement descriptif (1905)
  • „Крађе и убиства“, фра. Vols et homicides (1911)
  • „Прилог реорганизацији полиције“, фра. Contribution a la reorganisation de la police (1914)
  • „Аустроугарска зверства“, ен. Report upon the atrocities committedby the Austro-Hungarian army during the first invasion of Sebia (1916)
  • „Извештај о бугарским злочинима у окупираној Србији 1915—1918“ (1919)
  • „Писма са српско-македонског фронта (1916—1918)“ (1924)
  • „Шта сам видео и преживео у великим данима“ (1928)
  • „Чујте, Срби!“, фра. Ecoutez les Serbes (1928)

Литература

1)
Историја, бр. 55, 2014, стр. 6
2) , 10) , 30) , 31) , 33) , 62)
Политика, 9. 8. 1929, стр. 1
3) , 5) , 16) , 27) , 34) , 84)
Драгана Трифковић, 5. 8. 2011.
4) , 12) , 13) , 15) , 21) , 25) , 29) , 32) , 39) , 41) , 43) , 46) , 47) , 51) , 56) , 61) , 64) , 66) , 71) , 72) , 79) , 83)
Бранко Миловановић, 1985.
6) , 7) , 9) , 11) , 14) , 19) , 20) , 22) , 23) , 24) , 49) , 55)
М. В. Шепитько, 12. 10. 2012.
8)
Политика|9. 8. 1929, стр. 1
17) , 45) , 63) , 78) , 80)
Јован Гајић, 1. 6. 2014.
18)
Rodolphe Archibald, 1903, стр. насловна
26) , 28) , 53)
Бранко Богдановић, 2009.
35) , 69) , 74) , 76)
Владимир Гајић и Маријана Јевђић, 2008, стр. 71
36)
Слађана Зарић, 1. 6. 2014.
37)
Славенко Терзић, 8. 6. 2010.
38) , 40) , 48) , 50) , 59) , 60) , 67) , 68) , 70)
Владимир Матевски, 7. 8. 2010.
42)
Брана Димитријевић, 7. 3. 2008.
44)
Зденко Левентал, 1984, стр. 133
52)
Споменици културе, 2010.
54)
Политика, 10. 8. 1929, стр. 3
57) , 91)
Црквена општина Прњавор, Костурница
58)
Кинотека, 5. 11. 1922.
65)
Слободан Кљакић, 9. 8. 2009.
73)
Арчибалд Рајс, 1928, стр. 79
75)
Живко Марковић, 27. 11. 2010.
77)
Политка, 10. 8. 1929, стр. 3
81)
М. Преловић, 18. 8. 2009.
82)
Антоније Ђурић, 1. 5. 2014.
85) , 88)
Н. Белић, 3. 6. 2014.
86)
Зоран Марјановић, 4. 1. 2008.
87) , 90)
Танјуг, 7. 8. 2014.
89)
Кинотека, 9. 8. 1931.
Штампање